Vlast ili podmićuje ili prisiljava

Pre devet godina tadašnji prvi potpredsednik vlade najavio je „nultu toleranciju na korupciju i kriminal“, a kao najvažnije oružje „saradnju svih institucija“. Danas imamo samo jednu instituciju – predsednika i državu koja se raspada od korupcije. Kako smo stigli do toga za NIN objašnjava prof. dr Božo Drašković, bivši član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Prošlo je mesec dana od veoma negativnih izveštaja EU o stanju korupcije u Srbiji. Da li se to ikog ticalo? Niti se koga tiče, niti postoji stvarni interes naše političke elite da se bilo šta promeni. Oni nikada neće reći „mi ne želimo u EU“, ali im ne pada na pamet da prilagode standarde ključnim evropskim vrednostima jer ih to udaljava od jedinog interesa - da se drže vlasti i ostanu što duže na njoj, a da pritom imaju određene koristi u sticanju novca, bogatstva i moći. Pri tome ne mislim samo na ovu političku elitu - nijednoj nije odgovaralo da se nešto suštinski menja, jer bi tako morali da uđu u sferu odgovornosti. Uz to je stav i Greka i EP previše blag prema korupciji u Srbiji. I to je sa stanovišta evropskih institucija u redu, radi se o našem problemu koji moramo sami da rešavamo. Nisu kolonijalne sile uvodile demokratiju i iskorenjivale korupciju u kolonijalnim zemljama… Pa zar smo mi kolonija? Neka vrste ekonomske i delom političke svakako jesmo. Čim smo toliko dužni i čim nam neko drugi kontroliše oko 80 odsto resursa, bilo da su Kinezi, Rusi, zemlje EU ili Amerikanci. Šta možete biti nego u polukolonijalnom statusu kada vam kontrolišu preko 80 odsto bankarskog sektora. Uzmite poslednji primer - kompanija C&A je prodavala brendiranu robu na 14 lokacija u Srbiji. Ustanovilo se da je njihov carinski agent, koga su oni angažovali, zloupotrebio poziciju i uvozio robu iz Kine pod firmom i pečatom C&A i to rasturio ko zna gde. Kada je stigao na naplatu račun od 6,4 miliona evra za neplaćene poreze i carine, C&A se spakovala i otišla iz Srbije. Šta mislite, da li bi mogli tako da se pokupe i odu, da se to dogodilo u Nemačkoj? Ili bi tamo neko zaglavio u zatvor i platio sve carinske i poreske obaveze. A mi čak i ne znamo da li je ta kompanija imala neki tajni aranžman, povlašćen položaj, a nisam uveren ni da to iko istražuje. Mislite li na istraživačke novinare ili zvanične istražne organe? Mislim na nadležnog ministra i ljude iz poreskih i carinskih službi. Logično bi bilo da oni to istraže, da naprave izveštaj, učine dostupnim javnosti i proslede tužilaštvu. I da oni, a ne Vučić, sa tim izađu u javnost. Šta je sa odgovornošću carinskih službi, poreske uprave, pa na kraju i odgovornih lica Ministarstva finansija? Odgovor na ova pitanja nećemo dobiti. Tim povodom Vučić nije ni istrčao pred javnost, ali je daleko brže startovao povodom razgovora između Bratislava Gašića i Predraga Koluvije. Šta utiče na brzinu njegovog arbitriranja? Meni se čini da on istrčava samo iz dva razloga. Jedan je njegova želja da se pokaže kao prepametan i da manipuliše javnim mnjenjem preko, nažalost, „priprostog“ puka. Na njih se naprosto lepi sve što on kaže, pa čak i da je „bezvezna“ stvar kada neko proizvede 1,4 tone marihuane. Drugi je da odvuče pažnju institucija i javnosti od stvarnog problema i onoga ko je odgovoran za taj problem, kao što je činjenica da je prvi čovek BIA imao „bezvezne“ razgovore sa vlasnikom te marihuane. Vučić se tu pojavljuje, kao i u mnogim drugim slučajevima, u ulozi nekoga ko brani Gašića, što otvara pitanje - koliko je, zapravo, sam predsednik države korumpiran i koliko on trguje uticajem? To, naravno, niko ne stavlja na dnevni red, ponajmanje tužilaštvo iako je njihov posao. Baš kao što je njihov posao i da ustanove o čemu šef BIA ima da razgovara sa uzgajivačem marihuane i da li je sa njegovim znanjem nekoliko aktivnih službenika BIA obezbeđivalo gazdinstvo. Čija je odgovornost što su tu radili i aktivni službenici VBA, od kojih je jedan pobegao u inostranstvo. Takođe, niko, izuzimajući mali broj novinara, ne postavlja pitanje večitom ministru Vulinu kako je to on baš kod Kuluvije došao da bere paradajz? Ne znam da li tužilaštvo neće ili ne sme da postavi ta pitanja. U svakoj normalnoj državi nakon takvog skandala svi iz nadležnih ministarstava i nadležnih službi morali bi da lete sa vlasti zbog takvog propusta. Ali kod nas može da se vlada mangupski. I zato je pitanje za nas kako mi sami da prisilimo nosioce vlasti i moći da se pridržavaju standarda i zakona. Ali kako kada sami kažete da tužilaštvo ne sme, a ni sudovi nam baš nisu hrabri? Zakonska regulativa je kod nas uglavnom korektna, ali je ključni problem da li neko drži do nje ili se ona primenjuje fleksibilno. Jedni standardi važe za nosioce moći i drugi za ostale. Kada neko napravi saobraćajni prekršaj sa smrtnim ishodom, nezavisni sud će pokazati svoju nezavisnost. Ali, kada je u pitanju pripadnik moći, onda će nestati snimak od dva minuta, a čak će i predsednik države posegnuti za tim da sudi, presuđuje i određuje da li je nešto zakonito. U normalnom svetu neko ko ometa pravdu tako što ukloni dva minuta ne bi mogao da bude na vlasti. Ali, kod nas je takav standard već prihvaćen. Mi imamo više od hiljadu intelektualaca koji su potpisali podršku Vučiću, neposredno pred ove protekle izbore. Razumem da postoje oni koji ga podržavaju, ali je potrebno pitati sve te akademike, lekare i ljude koji su se potvrdili u svojim oblastima, da li podržavaju i to da predsednik odlučuje o budžetu države telefonom, da zove ministra finansija i javno kaže: onom daj 10, onom 20, a onom 50 miliona, da otvoreno štiti bezakonje u vezi sa rušenjem pod fantomkama u Savamali, da oprašta ili pomera plaćanje poreza pojedinim fudbalskim i košarkaškim klubovima? Da li podržavaju i da predsednik sam odlučuje ko će biti investitor bez tendera i javne diskusije? Voleo bih da pitam, na primer, Mikija Manojlovića i akademike Vladimira Kanjuha, Jovana Hadži Đokića, LJubišu Rakića, Belu Balinta.. da nam objasne da li podržavaju i slučajeve kršenja zakona i izigravanja ustavnih ovlašćenja od strane predsednika Republike. Kada je reč o trgovini uticajem, moraju se postaviti ta pitanja. I moramo da saznamo da li ga podržavaju na osnovu sopstvenog ideološkog, vrednosnog i kulturološkog suda ili to rade iz materijalnog direktnog ili indirektnog interesa. Kako ustanoviti ko je korumpiran, a ko u strahu? Pa, mi živimo u zemlji u kojoj je zbog jednog bromazepama privedena glumica koja je igrala u - za vlast neomiljenoj - predstavi „Ustav“? Ova vlast u svojoj paleti ima najmanje dve grupe modela uticaja. Jedna je podmićivanje, a druga je prisila. U javnosti su se pojavljivali snimci presretnutih razgovora za koje mi ne znamo da li se radi o ljudima koji su prisluškivani zvanično ili nezvanično. A kada to čujete normalno je da se upitate koliko Udba (za mene je to Udba ikako se zvanično zove BIA) radi knjigovodstvo i sve beleže, pa kada im je potrebno iz svojih arhiva izvuku nešto na osnovu čega mogu da ucenjuju. Zato se svi predsednici i grabe da imaju kontrolu nad tajnim službama. Kada je kod nas uspostavljena ta matrica korupcije? O stanju do 2000. godine ne vredi ni govoriti. A još tada je uspostavljen kontinuitet da se na funkcijama nalaze ljudi sa malim prihodima i velikom potrošnjom. Formalno neko kao ministar ima platu od 1.200 evra, ali uz skrivene prihode moći i novca zarađuje 10 puta više i tu matricu su i ovi sada nasledili. Među mnogim slučajevima korišćenja pozicije vlasti za bogaćenje da navedem samo jednu od starih afera, kada je objekat bivše zgrade CK ispod žita prodat, iako je on izgrađen sredstvima iz partijske članarine one Jugoslavije. Samo oko 16 odsto sredstava je bilo iz budžeta, ali se neko drznuo da kaže: to su digle komunjare i mi ćemo to da prodamo sa sve zemljištem. Ko je na tome zaradio nikada nije istraženo. Ni ova vlast sada to nije učinila. Bilo joj je važnije da usmeri svoju energiju na ono što može da nabavi i učini za sebe. Uvek ostaje mogućnost da neke od primera prevara tokom procesa privatizacije povremeno pomene da bi prethodnike naterala da ćute. Hoćete da kažete da nema razlike? Ima, razlikuje se da li je bar malo prikriveno ili je totalno javno. I razlikuje se da li ima više centara moći ili samo jedan - Vučić. Ali i jedni i drugi su imali mehanizam da cede javni sektor. Prvo partijski postavite članove upravnih ili izvršnih odbora, a onda oni po političkoj liniji biraju izvršne direktore, koji direktno imaju zadatak da izvlače novac iz državnih preduzeća u korist ljudi na vlasti. Upravo iz tih razloga direktore godinama drže u statusu vršilaca dužnosti. Oni ne mogu da direktno uzmu novac sa računa, ali imaju dobavljače, nameštene tendere. Čuveni je slučaj Kolubare u vreme demokrata gde su mašine „radile“ 27 sati dnevno da bi se naplatili sati. I nikada niko nije odgovarao za pogrešno donete odluke koje su uništile preduzeća. Ko je odgovarao za Bor? Ko je odgovarao za Srbijašume? Imate i primer NIS-a, EPS-a. Zar je najstručniji čovek u zemlji Danica Drašković koja je duže od decenije u odboru direktora i prima oko 7.000 evra mesečno? Nije problem u 7.000, ne bi bio ni da je 17.000 kada bi se članovi organa upravljanja sa naše strane bavili pitanjima uslova i dinamike eksploatacije nafte i gasa u Vojvodini. Ali se stiče utisak da ih je baš briga za naše interese. Nedavno me predsednik Vučić baš nasmejao kada je povodom snažnog rasta cena naftnih derivata u kamere vikao da će narediti Rusima u NIS-u da izvrše „rikverc cena“ jer eksploatišu našu naftu i gas. Pa od toga nije bilo ništa, a naši predstavnici u upravljačkim strukturama NIS-a ćute ko zaliveni. Na kraju, kada je reč o aktuelnom slučaju EPS, da li je odgovoran samo Mića (Grčić), a šta je sa odgovornošću članova nadzornog odbora? Da li je baš sve njih postavio Vučić? I kada sva takva državna preduzeća, nakon svih prevara i satelitskih firmi za izvlačenje novca, propadnu, država se oceni kao neefikasan upravljač i onda na čelo tih firmi dovedemo kineskog ili ruskog državnog upravljača. Dakle, druge države mogu efikasno da upravljaju, mi ne. Sami kvarimo sistem zbog korupcije, a kada ga pokvarimo ocenimo da je „neefikasan“ sam od sebe, a ne zbog našeg lošeg upravljanja i onda ga prodamo. I nije problem vladavina prava, jer ne postoji vladavina prava bez ljudi koji sprovode pravo i koji odgovaraju ukoliko krše zakone i procedure. Zato nam je neophodna - personalna odgovornost. A kako to da uvedemo? Imamo korektan zakon i Agenciju za sprečavanje korupcije i to ne služi ničemu? Evo da vam kažem zašto ne služi ničemu - zato što su ljudi kvarljiva roba. U samoj Agenciji ima veoma stručnih ljudi, ali su zarobljeni. NJihovo zarobljavanje ide preko Odbora i direktora koje imenuje država. Nekada im se dešavalo da im se u odboru „provuče“ neko sa integritetom, ali su to rešavali tako što su pravili dil sa onima koji su bili raspoloženi za dil. Onda su razvili sistem za nepopunjavanje članova u Odboru, kao i u Savetu za borbu protiv korupcije. Kandidat ombudsmana i poverenika za informacije od javnog značaja je bila Vida Petrović Škero, ali je njeno imenovanje prvo ignorisano, pa onda neargumentovano osporila skupštinska većina, a nakon toga su promenili zakon i sasvim ukinuli Odbor. Danas je tamo direktor jedan od onih ljudi koji su uplaćivali po 40.000 dinara SNS-u. Direktor po zakonu mora da bude nestranačka ličnost, a kod nas je tokom ponavljanih neuspelih procedura i pokušaja da SNS progura svog kandidata, kandidat koji je u intervjuu rekao: „neki dan sam dao ostavku na članstvo u partiji“, zapravo rekao: „dogovorio sam se sa partijom i oni su me postavili da budem njihov agent“. Kasnije je izabran sadašnji direktor, tada već nisam bio član Odbora. Na ovaj način su postavljeni direktori u nizu drugih institucija, da rade kao vojnici partijske vrhuške. A kako je pravljen taj „dil“ dok ste vi bili u Odboru? Ilustrovaću to na primeru slučaja trgovine uticajem tadašnjeg ministra pravde Nikole Selakovića. Tadašnja direktorka je donela odluku da to jeste bila trgovina uticajem, ali ona nikada nije potvrđena na Odboru. Na jednoj strani smo bili izuzetno principijelan predstavnik Advokatske komore advokat Zoran Vujičić i ja, a na drugoj profesor sa Pravnog fakulteta Branko Lubarda i profesorka sa Ekonomskog fakulteta u Nišu Evica Petrović. Mi nismo imali mogućnost nekog da smenimo, ali smo mogli da donesemo meru javne opomene, što smatram da je korisno. Međutim, profesor Lubarda, koji je inače važio za veoma čestitog čoveka, vladao se izuzetno poltronski. Na sednici kada smo razmatrali slučaj Selaković, izrekao je maksimu „Quad liat Iovi non licet bovi“ koja u prevodu znači: „Što važi za Jupitera ne važi za vola.“ Na to sam ga upitao: da li je Selaković Jupiter a mi volovi? Profesorka Petrović samo je glasala protiv predloga da se ministru Selakoviću izrekne odgovarajuća mera, a čim joj se završio mandat imenovana je u drugi upravni odbor i dobila nagradu. Profesor Lubarda je već tada bio u proceduri za izbor sudije u Sudu za ljudska prava u Strazburu i evidentno se plašio da bi mu izbor na funkciju bio ugrožen ukoliko bi se zamerio Ministarstvu pravde. Danas je sudija u Strazburu. A nama Greko traži da se uradi provera budućih funkcionera. Pa kako da proveravamo buduće kada ni ove slučajeve nismo rešili? Nikada Selaković ne bi mogao da bude ministar nakon toga, Vulin nakon „tetke iz Kanade“, a Mali nakon plagijata. Pogledajmo na primeru Nemačke gde je ministar 20 godina nakon doktorata uhvaćen da ga je plagirao. On je bez ikakve rasprave odstupio sa vlasti, a kod nas ne samo da je to prihvatljivo već nam Ustavni sud utvrđuje da li je neko po proceduri ili bez procedure plagijator. Zašto onda Ustavni sud ne bi na osnovu političkih naloga davao doktorate onima koje politička elita predloži kao njihovu produženu ruku? Lično ste u Odboru inicirali da se ispita slučaj „tetke iz Kanade“. Šta se sa tim dogodilo? Zaglavio se jer nisu hteli da ga završe. Insistirao sam da se preko Ministarstva inostranih poslova uputi zahtev kanadskim vlastima da utvrde da li po imenu i prezimenu takvo lice postoji u Kanadi i da li je to lice kreditno sposobno ili nije. U slučaju potvrde da postoji, te da je kreditno sposobno, mogli smo Vulinu da izreknemo zamerku jer to nije na vreme prijavio Agenciji a u obavezi je. Ali, ukoliko bi se ispostavilo da tetka nema tolika sredstva ili da uopšte ne postoji, Vulin bi morao na robiju. I ne samo on nego svako ko to uradi jer je to jedini način da se prekine ta spirala kontinuirane korupcije. Međutim, jedino što se dogodilo je da nam se on još podsmeva tvrdnjom da je svaki put po novac išao avionom, a pri tome niko nije proverio koliko je puta prešao granicu. Nedavno ste veoma oštro reagovali na nastup Vučića u kom je saopštio da veliki fudbalski i košarkaški klubovi duguju porez državi. Šta vas je toliko iznerviralo? Postoji neka inercija, velikim klubovima se još iz doba socijalizma gledalo kroz prste. U to vreme nisu smeli da se bave kriminalom, ali nisu ni smeli da uzvikuju protiv socijalizma i vlasti radničke klase. Kasnije su se stvari promenile, pa su sa tribina počeli da zvižde Miloševiću i aplaudiraju Arkanu i Šešelju, što je bio znak vlastima da promene strategiju - odlučili su da im tolerišu to što ne plaćaju poreze, diluju travu ili nešto jače od toga i prave svinjarije na stadionima, ali da ne preteruju. I to niko nije promenio, pa ni Vučić. Ali dodatno zlo je što danas on izađe pred kamere i umesto ministra finansija ili poreske uprave, obavesti nas koliko miliona duguju, a niko mu ne postavi pitanje - ko je to tim klubovima odobrio? Postoji zakon. Ako vi dugujete novac, ko god da ste, idu poreski inspektori i daju im uslove, a ako ih ne ispune, sledi stečaj. To niko ne radi, već im se i dalje upumpavaju pare tako što se naređuje Telekomu ili NIS-u da sklapaju sponzorske ugovore. To je igra političke elite i nekih hordi navijača među kojima ima i kriminalaca, u kojoj je postalo nebitno pitanje šta će nam klubovi ako nismo u stanju da napravimo profesionalne. Mogu li oni da na razuman način privuku navijače? LJudi bi dolazili na utakmice kada se ne bi plašili da će ih neko zapaliti bakljom, a tako bi se podizao nivo i fudbala i tražnje za sportskom zabavom, a pojavila bi se i potreba da se neko reklamira. Pri tome, ko je Vučić da nekom oprašta državne pare? U kom zakonu piše da predsednik to može da radi i da pritom bira koji su to „njegovi klubovi“ koji će biti povlašćeni. Šta je sa navijačima u Novom Pazaru ili Kruševcu, koji navijaju za lokalni tim i zašto su oni diskriminisani? NJima se ne oprašta porez, a niko iz tih klubova ništa ne sme da kaže jer se plaše političke odmazde. Koji je, po vama, najopasniji vid korupcije koju imamo? Korupcija u obrazovanju! Uz već pomenutog Sinišu Malog, mi imamo mnogo ljudi sa sumnjivim doktoratima, poput Šapića, Stefanovića, Jorgovanke Tabaković, pa tu su još sumnjive fakultetske diplome. Da li se neko seća skandala u vezi sa kragujevačkim pravnim fakultetom. Jel to sudski završeno? Ali mi to ustanovimo i zadržimo se samo na nivou opservacije. Imamo i bivšeg predsednika Tomislava Nikolića sa sumnjivom diplomom, a niko do sada nije proverio osnovno: koje je on to predmete položio, kod kojih nastavnika i da li su ga ti nastavnici stvarno ispitali. Ako jesu, onda mi kažemo - u redu je. Ako nisu, radi se o korumpiranim nastavnicimi koji bi morali da lete sa univerziteta, baš kao što bi konsekvence morali da snose i nastavnici koji su bili mentori i u komisijama onih koji su branili sumnjive doktorate. Novac može da se pokrade i da se vrati ili nadoknadi. Ali kada se uništi obrazovanje, uništio si sve. Uništili ste državu i u profesionalnom i kulturološkom i u svakom drugom smislu. Zar bismo stvarno mogli da očekujemo da neko ko je kupio diplomu u policiji zbilja juri kriminalce? Drugo je korupcija u pravosuđu. Postoje svakako čestiti, stručni i odgovorni sudije i tužioci. Postoje i oni koji to nisu, koji služe političkoj moći, ali i dilovima za novac sa delom korumpiranih advokata. Ako nešto kritički kažete o sudijama i sudskim procesima, skočiće veliki broj sudija i tužilaca da viču „ugrožena je nezavisnost sudstva“. Pritom nam ništa ne kažu zašto neki hitni sporovi traju tri i više godina, a oni koji nisu baš „hitni“ traju po 10 i više godina. Da li zbog neznanja, opterećenosti ili pak delom i zbog korupcije? Sandra Petrušić