Nacionalizam je zasnovan na mitu o žrtvi

Novi Sad danas obeležava godišnjicu hrvatskih zločina nad srpskim civilima u „Oluji“, ali džaba nam takve predstave kada i u Novom Sadu naše „sada“ ostaje staro. Poziv gradskog odbora SNS za skup na Trgu slobode dobio je i poneki Novosađanin koji Srpskoj naprednoj stranci nikada nije odao broj mobilnog telefona, ali to je sporedno. Građanin Srbije već zna da FBI i FSB pred uspesima obaveštajne sekcije naprednjaka mogu samo da plaču. Glavni problem je to što mnoge žrtve koje su imale sreću da prežive Hrvatsku, već 27 godina imaju problem da prežive Srbiju. „Hiljade izbeglih koji su se 1995. nastanili u Srbiji nemaju status civilnih žrtava rata, i mnogi sve vreme žive u teškim socioekonomskim uslovima i bez rešenog stambenog pitanja“, podseća istoričarka Jelena Đureinović, naučna saradnica na Univerzitetu u Beču i koordinatorka programa memorijalizacije Fonda za humanitarno pravo. FHP je prošle godine, 26 godina nakon poslednjeg hica ispaljenog u jugoslovenskim ratovima, podsetio da je više od 25.000 stanovnika Srbije formalno još u izbeglištvu iz Hrvatske i Bosne. A čovek koji je „Oluji“ izmakao teško ranjen, kažu zakoni Srbije, nije civilni invalid rata, jer nije stradao u Srbiji. Ukratko, i na Trgu slobode mrtve žrtve su dobrodošle, a živim stradalnicima se savetuje da ostanu kod kuća ako ih slučajno imaju. „Mrtvi su zahvalniji za politiku sećanja koja se zasniva na viktimizacijskim narativima. NJima može lako i beskrajno da se manipuliše, a ne traže nikakva prava, status ili pomoć od institucija koje ih instrumentalizuju u političke svrhe. Žive žrtve niko nije hteo u Srbiji, pa ni oni koji im danas na državnim obeležavanjima žele zakasnelu dobrodošlicu. I mrtvi i preživeli deo su današnje politike sećanja koja funkcioniše na simboličkom nivou dok praktične posledice njihovog priznanja potpuno izostaju“, nastavlja Jelena Đureinović. Tragedija civilne žrtve rata nikada se ne završava njenim stradanjem. Završna tragedija uvek je u njenoj uzaludnosti, u tome da nikoga nije trajno opametila. Smrt uvek prati i uvreda, jer je žrtva ili zaboravljena ili projektil koji se ispaljuje po potrebi. A leševi se mogu lansirati i prekogranično i lokalno. Kada je Aleksandar Vučić 27. jula, povodom obnove Starog sajmišta, rekao kako se taj logor „konačno oslobađa“, pa ponovio da je „ponosan što je deo generacije koja je oslobodila Staro sajmište“, to nije bila samo bizarnost, već i hitac prema svemu što je Vučiću prethodilo u modernoj istoriji Srbije, od 1945. do danas. Zato istoričar Milivoj Bešlin skreće pažnju na to da smo u lokalnim zloupotrebama pogotovo napredovali. „Svaki put kada je potrebno za unutrašnje prilike nešto sakriti, iz propagandnog arsenala se vadi priča o žrtvama. Tokom devedesetih je zloupotreba jasenovačkih žrtava u Srbiji bila u funkciji mentalne pripreme i istorijske ’argumentacije’ za ratove koje je Milošević pokrenuo i vodio. Vučićev režim je otišao i dalje. Danas se Jasenovac poteže i za mnogo banalnije i prizemnije dnevnopolitičke ciljeve - kada je potrebno sakriti korupciju ili avion natovaren oružjem koji se srušio. Užasna tragedija se profaniše i koristi na način koji je ponižavajući i za žrtve i za preživele i čitavo društvo.“ Da u ovoj političkoj disciplini nema moralnog dna, zna svaki čitalac koji je obratio pažnju na srpski diskurs o Aušvicu. Prosečan srpski novinar ili istoričar nije obavio zadatak ako propusti da pomene da je Jasenovac bio „gori“. Da ne bi ispalo da i za ta umobolna poređenja zala krivimo Vučića, kao primer uzimamo intervju iz 2010. godine, u kome sagovornik jednih uglednih dnevnih novina tu tvrdnju argumentuje biserima poput „Nemci su bez vike i surovosti dočekivali sužnje“, „Nemci su u Aušvicu nastojali da žrtve do poslednjeg časa ne doznaju da će u gasnim komorama biti ugušene“, „Nemci su ubijali industrijski, a ustaše na najdivljačkiji način sopstvenim rukama“. Takvim „argumentima“ može da se služi samo onaj ko blaženo ne zna ništa o tome kako je funkcionisala nemačka lager-civilizacija i šta se u njoj dešavalo od Aušvic-Birkenaua do Štuthofa, ili onaj ko o tome bezočno laže. No zašto je važno da Jasenovac bude „gori“ od Aušvica? „Predstavljanje Jasenovca kao brutalnijeg logora od Aušvica još je jedan primer kompetitivne viktimizacije, nadmetanja u razmerama stradanja u prošlosti. Revizionistički političari ili istoričari stalno pokušavaju da stradanje svojih naroda uporede sa Holokaustom ili da ga čak nadmaše. U slučaju Srbije ta tendencija postoji već decenijama i služi i održavanju i podgrevanju srpsko-hrvatskih animoziteta i građenju šireg narativa o statusu istorijske žrtve broj jedan“, objašnjava Jelena Đureinović. Holokaust je univerzalni simbol zla, i otud potreba da se nacionalna stradanja uguraju na postolje pored njega. Jedan od jednostavnijih načina da se to učini jeste numerički, pa trajna popularnost odavno diskreditovane brojke od 700.000 ili 800.000 Srba ubijenih u Jasenovcu verovatno počiva i na tome što je bliska broju od oko milion žrtava logorskog kompleksa Aušvic-Birkenau. Ko tim brojem barata, nije naučio ključnu lekciju iz Holokausta, po kojoj narativ o žrtvama mora da bude besprekoran. Holokaust i danas plaća cenu jednog neistinitog podatka o njemu - da su Nemci industrijski proizvodili sapun od tela pobijenih Jevreja - jer istorija jeste odavno odbacila tu neistinu, ali je oni koji Holokaust poriču i danas drže u žiži. Poricatelji se nadaju da će homo sapijens, sklon crno-belom razmišljanju i razmišljanju u asocijacijama, na osnovu toga što jedan detalj priče nije istinit, zaključiti da je cela priča lažna. Shodno tome, kada insistiramo na 700.000 ili 800.000 imaginarnih žrtava, ne razmišljamo o tome da bi sa njima moglo da nestane i osamdeset ili sto hiljada stvarnih. „Igre brojkama deo su nadmetanja u razmerama stradanja sopstvene nacije, posebno između nekadašnjih zaraćenih strana koje moraju da žive jedne pored drugih. Naravno da Jasenovac nije ništa manje strašan ako je u njemu ubijeno 100.000 ljudi a ne 800.000. Ali megalomanija srpskog nacionalizma i politike sećanja od osamdesetih godina smatra stvarni broj žrtava nedovoljnim. Hrvatska, ili preciznije NDH, povećavanjem postaje još genocidnija i još više zločinačka“, primećuje Đureinović. Milivoj Bešlin podseća da je svaki nacionalizam zasnovan na mitu o žrtvi. „Na ’našoj’ ekskluzivnoj žrtvi, koja je neuporediva sa drugima. Time se pravdaju i zločini počinjeni u naše ime, jer ’žrtva’ ima pravo da se brani, ako treba i preventivno. A da bi ’naše’ vekovno stradanje bilo efektnije i lakše prihvaćeno, moraju da postoje brojke koje podrazumevaju nenaučnu upotrebu istorije i zloupotrebu stvarnih žrtava. Tako stižemo do morbidnog igranja brojkama, do užasnih licitiranja. Kada su Bogoljuba Kočovića, savesnog istraživača žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, napadali da je smanjivao ukupan broj žrtava, uzvraćao je pitanjem: ’A kolika je tačna brojka?’ Oduzimati ili dodavati može se samo ako je brojka utvrđena, što kod nas nije slučaj.“ Zato Bešlin podvlači da bi se smisleno, neprofitersko sećanje na žrtve, pre svega sastojalo u tome da se stradali ljudski identifikuju. „Žrtvama ćete dostojanstvo vratiti tako što ćete ih prebrojati i popisati im imena da ostanu zapisana u istoriji. Ili još konkretnije, kada bi institucije Srbije odlučile da otkupe najbolju i najtemeljnije istraženu knjigu napisanu do sada o Jasenovcu, iz pera profesora Ive Goldštajna. NJegov izdavač za Srbiju, Akademska knjiga, odbijen je na konkursu za otkup. Ima li većeg dokaza o prezrivom odnosu prema Jasenovcu od strane aktuelne vlasti?“ Jelena Đureinović smatra da bi prvi koraci ka smislenom sećanju trebalo da budu priznanje nepravde koju su institucije Srbije počinile prema izbeglicama iz Hrvatske i drugih jugoslovenskih republika. Potom i odbacivanje ekstremnog revizionizma, poput tvrdnje da je Jasenovac takoreći do juče bio tajna, bez obzira na to što su još žive i zdrave generacije koje su tamo išle na ekskurzije, bez obzira na to što onih „700 do 800 hiljada“ potiču još iz istoriografije SFRJ. Neće to ići lako, pa ne treba ni pominjati koliko je moguć pogled na istoriju u kome bi se pošteno videle sve naše žrtve, i one koje smo pretrpeli, i one koje smo skrivili. Marko Lovrić