Tamne mrlje zlatnog doba

Srbija danas ne liči na zemlju koju smo pre deset godina nasledili, izjavio je 27. jula predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić, tačno deceniju nakon što je zakletvu položila vlada premijera Ivice Dačića, u kojoj je po meri lidera naprednjaka skrojena funkcija PPV-a. Kao jedan od krunskih dokaza koliko je Srbija napredovala, Vučić je rekao da je pre naprednjaka prosečna plata bila 330 evra, da je danas „skoro duplo veća“, 635 evra i da će već u decembru biti 700 evra. Niko ne spori da su plate povećane, ali su zvanične brojke, ipak, nešto drugačije od onih koje javnosti uporno servira predsednik i koje mnogi prihvataju zdravo za gotovo. Istine radi, pre dolaska na vlast SNS-a i SPS-a, u junu 2012. prosečna zarada nije bila 330 evra, kao što Vučić tvrdi, već 42.335 dinara ili 365 evra, a to je bio i prosek za celu 2012, u kojoj je u prvoj polovini godine ekonomsku sudbinu zemlje krojila vlada Mirka Cvetkovića, a od kraja jula vlada SNS-a i SPS-a, Pre promene vlasti te 2012. samo je u jednom mesecu, i to u januaru plata bila 330 evra (36.639 dinara) i očito je taj podatak predsednik uzeo za poređenje. Nehajno previđajući da je još uvek uobičajena praksa da se deo januarskih zarada i bonusa isplaćuje unapred, pre novogodišnjih i božićnih praznika. Pa je baš zbog toga u decembru 2011. prosečna plata bila za petinu veća - 43.887 dinara ili 424 evra – nego u januaru 2012. Kao što je, uostalom, i u decembru prošle bila za 32 evra veća nego u januaru ove godine. Samim tim, da je neko osnovu za poređenje pomerio samo za mesec unapred u odnosu na januar 2012. - koji je Vučić nimalo slučajno odabrao da bi mogao da konstatuje da su posle deset godina plate „skoro duplo veće“ - došao bi do zaključka da zarade od tada nisu porasle ni za 50 odsto (sa 424 na 635 evra). Pri tome, da se razumemo, ni rast primanja od 50 odsto nije za potcenjivanje. Tim pre što pojedini ekonomisti odavno upozoravaju da plate, posebno u javnom sektoru, rastu brže od produktivnosti i BDP-a i da to ne može da traje unedogled a da ne izazove neke štetne posledice, pa i strukturne probleme. Očito je da ta upozorenja niko iz vlasti ne shvata ozbiljno. Iako je i sam Vučić nedavno prošle nedelje na Pinku izjavio da zbog brojnih problema Srbija „krvari“, samo nekoliko minuta kasnije obećao je da će plate krajem godine ponovo da porastu za 12 do 14 odsto. Manje od toga, uostalom, ne bi smele da porastu, ako Vučić želi da održi drugo obećanje – da će prosečne plate do kraja godine dostići 700 evra. Poenta je samo u tome što rast plata u evrima ne znači da je povećana i njihova kupovna moć. Zaposleni i članovi njihovih porodica platu primaju u dinarima i troše ih za kupovinu robe i plaćanje usluga, a samo mali broj uspeva nešto i da uštedi, s obzirom na to da su u maju primanja više od polovine zaposlenih bila manja od 481 evra, kolika je bila medijalna zarada. I tu dolazimo do suštine problema, jer se đavo krije u detaljima. Početkom ove sedmice srednji kurs evra bio je 117,37 dinara, a 27. jula sada već daleke 2012. evro je, gle čuda, vredeo 117,36 dinara. Za deset godina ojačao je jednu jedinu paru. Samim tim svaki dinar povećanja zarada i penzija značio je i njihov rast u evrima. Upravo zbog toga svi zvaničnici, od predsednika, preko premijerke Ane Brnabić, do ministra Siniše Malog, kao ključni pokazatelj navodnog rasta standarda koriste isključivo podatke o rastu primanja u evrima. S obzirom na to da evro danas vredi apsolutno isto kao i pre jedne decenije, nominalni rast zarada u dinarima, kada se pretvori u evre, za vlast je postao realni rast standarda. Problem je, nažalost, što danas nema ni jedne robe niti usluge, koja se može kupiti po istim cenama kao pre jedne decenije. Osim evra. To je jedini „proizvod“ čiju cenu je država uspela da održi na istom nivou. Nimalo slučajno, jer tako se postiže nekoliko efekata istovremeno. Kada se BDP Srbije, koji se izražava u dinarima, podeli sa kursom od 117,37, onda je BDP u evrima veći nego što je bio dok je kurs bio 124 dinara za evro. Isto važi i za druge parametre, pa su tako plate u evrima veće, a udeo javnog duga u BDP-u manji nego što bi inače bio. Indikativno je, međutim, da svi zvaničnici uporno izbegavaju da koriste i neke druge pokazatelje koji im stoje na raspolaganju. Doduše, to je sasvim razumljivo, jer ako bi javnost uredno o njima bila obaveštavana, rezultati vlasti ni izbliza ne bi bili tako impresivni, kao što zvuče Vučićeve reči o „skoro duplo većim“ platama. NIN je na osnovu podataka o kretanju realnih zarada i penzija, koje redovno svakog meseca na svom sajtu objavljuje Ministarstvo finansija, izračunao da su od početka 2012. do kraja aprila ove godine (poslednji mesec za koji postoje zvanični podaci) realne zarade u Srbiji povećane 33,2 odsto, dok su u aprilu ove godine penzije realno bile manje za 6,8 odsto nego na početku 2012. A u međuvremenu su se penzije dodatno istopile, jer su u maju potrošačke cene povećane za dodatnih 1,2 odsto, u junu za 1,6 odsto. To znači da je već sada kupovna moć penzija za oko 10 odsto manja nego što je bila pre jedne decenije, a niko ne sumnja da će se rast cena nastaviti bar još neko vreme, jer tek sledi poskupljenje energenata koje će svakako doliti ulje na vatru inflacije. Iako vlast nastoji da uveri penzionere da njihova primanja nikada nisu bila veća nego što su sada – jer je 2012. prosečna penzija bila 203,5 evra, sada je za skoro 60 evra veća, a do 2025. vlast obećava da će biti 440-450 evra - zvanični podaci govore da su više godina vladavine SNS-a penzije realno padale, nego rasle. Uz zaista simbolični rast od samo 0,1 odsto u 2016, penzije su od početka 2012. do kraja 2017. konstantno gubile trku sa inflacijom. A najviše je gube baš u ovoj godini. I uprkos tome što su u evrima porasle za skoro 30 odsto, one realno vrede 10 odsto manje nego što su vredele 2012. Zvanični podaci otkrivaju još jednu zabludu koja se uporno servira, a to je da je Srbija lider po stopi privrednog rasta, ne samo u regionu, već i Evropi. Nesporna je činjenica da je u godini pandemije, 2020. BDP Srbije pao za samo 0,9 odsto, mnogo manje nego u većini drugih zemalja. I naredne, 2021. imala je rast od 7,1 odsto, mnogo veći od većine drugih država. Ako se, međutim, posmatra svih 10 godina, koliko su SNS i SPS na vlasti, BDP Srbije rastao je sporije i od svetskog proseka! Mihailo Gajić, programski direktor ekonomske istraživačke jedinice organizacije Libek za NIN kaže da je lako uočiti tri perioda razvoja srpske privrede u prethodne dve decenije. U prvom, nakon 5. oktobra 2000. do finansijske krize 2008, srpska privreda imala je visoke stope rasta. U drugom, od finansijske krize pa sve do 2017. prosečna stopa rasta bila je jako niska, a u trećem, od 2018. stopa rasta se ponovo ubrzava, ističe Gajić, uz opasku da i to pokazuje da istorijski uspesi srpske privrede i nisu toliko istorijski. „Srbija beleži dobre rezultate samo ako se poredi sa već razvijenim evropskim državama, ali je stanje mnogo gore ako se poredimo sa uspešnijim zemljama u tranziciji ili čak sa prosečnom svetskom privredom. Efekat konvergencije podrazumeva da će siromašnije zemlje da se brže razvijaju. To je lako razumljivo, jer one imaju više neiskorišćenih kapaciteta - kada se otvori još jedna fabrika u gradu gde su ih prethodno bile samo dve, rast će biti 50 odsto, dok izgradnja nove fabrike u mestu gde već postoji desetak drugih fabrika mnogo manje doprinosi rastu. Stoga je posebno zabrinjavajuće to što srpska privreda nakon 2008. praktično raste sporije i od svetske i od privrede uspešnijih zemalja u tranziciji. Srbija se po nivou dohotka nalazi na proseku sveta, a ima niži dohodak od novih EU članica, pa bi tom principu trebalo da ima i barem jednake ili više stope od njih, što nije slučaj. Naš dohodak, meren BDP-om po stanovniku prema paritetu kupovne moći, iznosio je na početku naše tranzicije oko 6.000 dolara, dok je svetski prosek bio 8.000. Do 2008. smo dostigli svetski prosek, i od tada smo ga pratili, da bi tek nakon 2018. počeli polako da ga prevazilazimo. Drugim rečima, naša ekonomska politika tokom prethodne decenije nema se baš čime pohvaliti, osim srećnim trenutkom“, ističe Gajić. On smatra da se u laičkoj javnosti inače dosta, verovatno i previše, pridaje značaj izvršnoj vlasti, vezano za efekte ekonomske politike koja se vodi. „Drugim rečima, ako se privreda razvija, to se tumači kao zasluga političara na vlasti. Ali domet političara je zapravo mnogo manji nego što se to misli, osim ako se ne odluče na vođenje katastrofalno loše ekonomske politike, kao što je to trenutno slučaj u Turskoj ili kod nas za vreme 1990-ih i politički izazvane hiperinflacije ili sumanutog povećanja penzija baš pred globalnu krizu 2008. Na ekonomske rezultate tokom mandata svakog političara, a naročito u slučaju malih i otvorenih privreda kao što je Srbija, presudan uticaj imaju globalna ekonomska kretanja više nego domaća ekonomska politika“, smatra Gajić. Objašnjavajući otkuda tolika opčinjenost ekonomskim rastom, on kaže da je to uglavnom zato što je to najprostiji način da se vidi kako izgleda stanje u privredi, jer sa rastom BDP-a dolazi i rast zaposlenosti i plata, posledično i onih rashoda koji se finansiraju iz budžeta - penzija, plata u javnom sektoru… Ekonomski rast kreira održiv rast ovih parametara od koga nam direktno zavisi kvalitet života, ističe Gajić, uz opasku da do rasta plata i penzija može doći i bez ekonomskih osnova, zaduživanjem ali to kratko traje i povratak u realnost je neminovan, kao što je to na svojoj koži osetila Grčka. Dok predsednik Vučić (jul 2022) tvrdi da će BDP Srbije ove godine biti „između 58 i 59 milijardi evra, a kada sam postao premijer bio je 32, 33 milijarde evra“, u protekloj deceniji srpska ekonomija je prvih šest godina kaskala – pa i u periodu od 2014. do 2017. kada je on bio premijer - a poslednje četiri raste brže od ostatka sveta. Kada se sve sabere i oduzme, za ovih 10 godina BDP Srbije povećan je realno 25,2 odsto, dok je BDP celog sveta povećan 34,6 procenata. Na stranu što BDP Srbije 2013, pre nego što je Vučić postao premijer, nije bio ni 32, ni 33, već 36,4 milijarde evra, a nije jasno ni kako je došao do toga da će na kraju ove godine biti „između 58 i 59 milijardi“, ako je prošle godine - opet prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija - bio 53,3 milijarde evra. A za ovu godinu je pre najnovije krize, zbog koje je Amerika već formalno upala u recesiju, a ona opasno kuca i na vrata mnogih drugih zemalja, MMF za Srbiju prognozirao rast od 3,5 a za svet od 3,6 odsto. Krajem jula MMF je korigovao aprilske procene i smanjio prognozu ovogodišnjeg rasta za svet sa 3,6 na 3,2 odsto, a za sledeću godinu sa 3,6 na 2,9 procenata. Zato će biti pravo čudo ako u takvom ambijentu Srbija svoj BDP poveća sa 53,3 na 58-59 milijardi evra. Ako još neko u čuda veruje. Zato ćemo, po svemu sudeći, umesto čuda, biti svedoci još jedne alhemije. Inflacija veća od 10 odsto za toliko će pogurati i vrednost svega što se u Srbiji stvori, pa će za toliko porasti i BDP u dinarima. A kad se to podeli sa kursom od 117,36 dinara – ako je NBS mogla celu deceniju da ga drži na tom nivou, zašto ne bi mogla još samo pet meseci - eto nama BDP-a od 58-59 milijardi evra. Pa, neka je sa srećom prva godina druge decenije vladavine SNS-a. Milan Ćulibrk