Logika Putinove slabosti

Jedno od dominantnih tumačenja ruske invazije na Ukrajinu uglavnom se kretalo po unapred poznatim trasama: predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin ima neocarističke pretenzije, ili, drugim rečima, želi da dovrši proces širenja i utvrđivanja sfera uticaja Moskve. Uz to što energentima drži čitavu Evropu u šaci, uz to što ekonomskim interesima osnažuje veze s centralnom i dalekoistočnom Azijom, agresija na Ukrajinu zapravo je dovršavanje nerešenih teritorijalnih pitanja čije su prethodnice bile Čečenija, Abhazija i Južna Osetija u Gruziji i Pridnjestrovlje u Moldaviji. Međutim, šta se desi kada opozicioni političar, u ovoj slučaju Leonid Gozman, kaže da rat u Ukrajini nije povratak sovjetske, već kraj postsovjetske Rusije, te da joj je Putinova ofanziva dugoročno nanela više štete nego Staljin za sve decenije strahovlade? Odgovor je očekivan – Gozman je 25. jula uhapšen na stanici metroa, i to zato što navodno nije dovoljno brzo obavestio vlasti da ima i izraelsko državljanstvo. Drugi ruski opozicionar, Vladimir Kara-Murza, bio je uhapšen u aprilu pod sličnim, zaumnim obrazloženjem – „promenio je brzinu hodanja kada su mu prišli policajci“ – premda se pravi razlog može tražiti u njegovim antiratnim izjavama. Cinik bi rekao da su njih dvojica dobro prošli, budući da je treći opozicionar, Boris NJemcov, ubijen nadomak Kremlja 2015. godine. NJegov hibris bio je sličan – Rusija je već svrgnula jednog korumpiranog lidera, rekao je, misleći na Borisa Jeljcina, i Putin neće prezati od drakonskih odmazdi da bi je upozorio da se ta greška pravi samo jednom. Istinitost svojih reči iskusio je na sopstvenoj koži. Ostavimo li po strani nesumnjivu odgovornost Zapada za rat koji besni već pola godine, zanemarimo li i činjenicu da su zapadni mediji neobično brzo prestali da izveštavaju o prisustvu neonacističkih snaga u Ukrajini, koje su im do februara fenomenološki bile vrlo privlačne, ostaćemo s nespornom činjenicom da, ako ništa drugo, obim ruske agresije na Ukrajinu debelo nadilazi proklamovane ciljeve ratnih dejstava. Slično tome, koliko god bilo očekivano da se jedna autokratska imperija, kojoj ljudska prava nikada nisu bila ni na listi prioriteta, a kamoli pri njenom vrhu, u jeku rata ne obazire na pitanja unutrašnje represije, koliko god i među ruskom opozicijom bilo raznoraznih oportunista sumnjivih ideoloških opredeljenja, čini se da mere kontrole nad „disonantnim elementima“ poprimaju histerične obrise. Gozmanovo hapšenje je tu samo manja pokazna vežba. Slučaj Marije Ponomarenko nešto je slikovitiji. Nakon što je ova novinarka iz altajskog gradića Barnaul, inače majka dvoje male dece, na jednoj grupi na Telegramu podelila video ruskog granatiranja pozorišta u Marijupolju u kojem je bilo civilnih žrtava, uhapšena je i odvedena u Sankt Peterburg. Oko dva meseca kasnije, ili, preciznije 2. jula, poslata je u sibirsku psihijatrijsku bolnicu gde je bila „na posmatranju“ čak 28 dana. Tako je postala jedna od poznatijih osoba nad kojom će se sprovesti zakon usvojen u martu, koji striktno brani širenje „lažnih vesti koje diskredituju oružane snage“. To je isti onaj zakon koji je rat i invaziju preimenovao u „specijalnu vojnu operaciju“. Čari pravne države. Slično je prošao i glavni naučnik Instituta za teorijsku i primenjenu mehaniku u Novosibirsku Anatolij Maslov, koji je priveden i prebačen u jedan moskovski zatvor zbog navodnog odavanja državnih tajni kineskim bezbednosnim službama, iako je samo držao predavanje kineskim studentima. Preti mu kazna od 12 do 20 godina zatvora. NJegov kolega Dmitrij Kolkin, profesor fizike i matematike na Novosibirskom državnom univerzitetu, bio je uhapšen pod istim optužbama. Preminuo je 3. jula, biblijska tri dana po pritvaranju, a u međuvremenu formirana međunarodna radna grupa ustanovila je da sadržina njegovih predavanja nije nosila šifrovane poruke. Osnovano se sumnja da mu je u pritvoru uskraćena terapija za rak pankreasa od kojeg je bolovao. Sudbina dvojice naučnika neobično mnogo liči na sudbinu druge dvojice članova akademske zajednice, Valerija Golupkina i Anatolija Gubanova, koji su potkraj 2020. i početkom 2021. godine uhapšeni zbog sumnje da su odavali tajne pojedinim članicama Evropske unije. Kasnije će se ispostaviti da su samo sarađivali na obostrano finansiranom projektu razvijanja prvog hipersoničnog aviona za komercijalnu upotrebu. Dakle, nije ni jačanje unutrašnjih stega počelo s ratom. Ali, kao da živote i karijere ruskih naučnika od tada nisu dovoljno zagorčale evropske i američke zabrane predavanja u inostranstvu i zajedničkog učešća na projektima, te skidanje s indeksa citatnosti, ruski režim je odlučio da im oduzme i ono malo privida normalnosti na unutrašnjem nivou. Naime, ruska Duma je 5. jula usvojila zakon koji predviđa kazne do osam godina zatvora za one za koje se utvrdi da tajno sarađuju s međunarodnim organizacijama, što se tumači kao „zločin protiv državne bezbednosti“. Reč je o prirodnom nastavku zakona iz maja 2015. godine koji je tužiocima dao ovlašćenja da strane i međunarodne organizacije proglasi „nepoželjnima“ u Rusiji. Pod krinkom ovog legislativnog okvira, Putinov režim već je zatvorio praktično sve slobodne medije i organizacije civilnog sektora koji bi mu mogli praviti probleme. Maskota i bivši koordinator ruske opozicije Aleksej Navaljni, koji je u martu osuđen na devetogodišnju zatvorsku kaznu zbog tobožnje pronevere novca, dobrano je upoznao posledice ovog zakona – partiju Rusija budućnosti nije uspeo da registruje, pa ona deluje neformalno, a svoju nevladinu organizaciju Fondacija za borbu protiv korupcije morao je ekspresno da ugasi, uprkos nemalom društvenom uticaju i prisustvu. Ili možda baš zbog toga. Znakovito je da su masovni protesti koji su usledili nakon njegovog hapšenja u januaru prošle godine bili poslednji veliki znak revolta u Rusiji, makar do invazije na Ukrajinu. U prvih nedelju dana antiratnih protesta, uhapšeno je oko 15.000 građana, prema navodima nevladine organizacije OVD-Info, koja je, gle čuda, takođe zabranjena u međuvremenu. No, ispostavilo se da čovek više ne mora biti opoziciono opredeljen da bi završio iza rešetaka. Da je đavo naveliko odneo šalu pokazalo je i hapšenje Vladimira Maua, čelnika Ruske predsedničke akademije za nacionalnu privredu i javnu upravu, zadužene za „štancovanje“ režimskih apartčika, koji je pre dva meseca takođe optužen za proneveru sredstava. Iako potpisnik pisma podrške Putinovoj „specijalnoj vojnoj operaciji“, Mau se, tvrdili su opozicionari, suočio s klasičnim primerom ostrakizma iz kojeg je izašao kao gubitnik. Taj ishod, uostalom, preti svim optuženicima, budući da je i inače mršav udeo oslobađajućih presuda u ruskom pravosuđu za vreme invazije na Ukrajinu spao na bednih 0,5 odsto. Tendencije su jasne: definicija „protivdržavnog delovanja“ sve je šira i, naizgled paradoksalno, sve manje konkretna. Ili: što je autokratija okoštalija, to je veći broj pojedinaca i organizacija koje je moguće nazvati „ekstremistima“. Izveštaj Human Rights Watch za prošlu godinu pokazao je da se od januara 2020. do januara 2022. broj nepoželjnih aktera osmostruko uvećao. Među njima se tako našao i Memorijal, najveća i najstarija ruska organizacija za zaštitu ljudskih prava, koja je zakatančena prošlog decembra, ili advokat Ivan Pavlov, koji je, nakon što je s četvoro kolega proglašen „stranim plaćenikom“, morao da zatvori svoju kancelariju pod pretnjom izbacivanja iz advokatske komore. To da je uveliko „na merama“ ni njega nije iznenadilo. Čini se da unutarruska represija stoji čvršće nego ikad i to na dve noge: prva je zabrana javnih okupljanja i širenja vesti koje vlasti proglase za lažne iz perioda najžešćih udara pandemije, a druga je set zakona predviđenih za borbu protiv terorizma i ekstremizma koji je na mala i velika vrata implementiran unazad sedam godina, a naročito od 2020. godine. Sada, u ratnim okolnostima, samo je neko naivan mogao da pomisli da će Putinov autokratski režim olabaviti već čvrst stisak. „Sumnjam da Kremlj ozbiljno veruje da bi delovanje stranih agenata i ’lažnih vesti’ o vojsci moglo da uzdrma političku situaciju. Ali veliki skokovi cena, neminovno smanjenje dohodaka i restrikcije su već druga priča“, kaže Konstantin Kostin, bivši činovnik u Kremlju. U tom smislu se udari na slobodu okupljanja i izražavanja mogu sagledati i kao priprema za sprečavanje budućih izliva nezadovoljstva. Zato ne treba da čudi što je „kretanje naroda“ iz istočnih oboda Evrope masovnije nego što bi se na prvi pogled dalo pomisliti: pored nekih pet miliona Ukrajinaca koji su od rata izbegli u komšijske i druge zemlje, iz Rusije je prema zvaničnim statistikama samo u prva tri meseca rata izašlo oko četiri miliona ljudi. Možda nisu svi budući politički azilanti, ali neka je i svaki deseti – a izvesno ih je više – opet je mnogo. Kao najveća stecišta se pominju baltičke zemlje, Nemačka, ali i Jermenija, Gruzija, Uzbekistan i Kazahstan. Ina Pomorina, profesorka ekonomije na univerzitetu u engleskom gradiću Bat, primetila je interesantnu istorijsku zakonomernost. Ruski državljani su u zapadne zemlje prvi put u moderno doba masovno pohrlili posle Oktobarske revolucije i za vreme ruskog građanskog rata, dakle u periodu od 1917. do 1923. godine, a drugi put devedesetih godina prošlog veka. Razlog prve emigracije bio je politički, a razlog druge ekonomski. Sada, u jeku rata u Ukrajini, razlog je ponovo politički, a Pomorina strahuje da će nakon kraja krvoprolića uslediti novi talas velikog iseljavanja čiji će razlog ponovo izvesno biti – ekonomski. Osim ukoliko se putinovska Moskva trgovinski potpuno ne okrene ka Pekingu i NJu Delhiju, naravno. Kao neuralgična tačka budućnosti ruske ekonomije prepoznato je iseljavanje radnika u IT sektoru. Pretpostavlja se da je u prvom naletu Rusiju napustilo oko 70.000 mladih ljudi s laptopima, čije radne obaveze mogu da se obavljaju „na daljinu“. Pretpostavlja se da će ih u drugom biti između sto i sto pedeset hiljada. Zato je ruska Duma u martu – dakle, u isto vreme kada je rat i invaziju zvanično prevela u eufemizam – usvojila zakon kojim se radnici u IT sektoru oslobađaju poreza na lični dohodak i kojim se oslobađaju služenja vojnog roka. Ostaje da se vidi da li će ovaj potez biti dovoljan da nadomesti evidentno urušavanje demokratskih vrednosti. Stefan Slavković