Zli dusi nad Hirošimom

Posle prošlogodišnjeg odbijanja Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK-a) da minutom ćutanja na Olimpijadi odaju počast žrtvama Hirošime i Nagasakija i ovogodišnju komemoraciju prate kontroverze. Krajem maja zvaničnici Hirošime saopštili su da neće pozvati predstavnike Rusije na obeležavanje 77. godišnjice. Gradonačelnik Hirošime, Kazumi Macui, rekao je da veruju da bi prisustvo predstavnika Rusije izazvalo demonstracije, i da bi značajan broj drugih diplomata otkazao prisustvo. Ruski ambasador Mihail Golužin osudio je ovu „prostačku odluku“ i nazvao nečasnim sve insinuacije da bi Rusija mogla da upotrebi nuklearno naoružanje u Ukrajini. Japanci se plaše i da bi prisustvo Rusije navelo neke od članica G-7 da preispitaju odluku da se sledeće godine samit ove grupe održi baš u Hirošimi. Premijer Fumio Kišida je upravo promocijom svetskog mira i nuklearnog razoružanja obrazložio odluku da samit bude organizovan u ovom gradu. I japansko društvo je podeljeno oko ove odluke. Jedni naglašavaju da su se ova dva grada jasno opredelila za promociju svetskog mira i dodaju da ceremonija ima važnu obrazovnu ulogu. Kažu, upravo zbog toga bi trebalo pozvati Rusiju. Na drugoj strani se pitaju zašto bi država koja je pokrenula rat uopšte došla na ceremoniju čija svrha je promocija mira. Većina Japanaca ističe da su kao nacija koja dobro poznaje horor nuklearnog naoružanja, šokirani ruskom agresijom. Promocija mira i borba protiv upotrebe nuklearnog naoružanja su dva ključna ideala za većinu hibakuša (u bukvalnom prevodu ovaj japanski izraz za preživele znači „oštećeni atomskom bombom“). Jedna od njih, Secuko Ivamoto, zbog toga mi je sa ponosom pričala kako je išla u Kinu gde je posetila i muzej posvećen žrtvama japanske vojske u Drugom svetskom ratu. Kaže da je tamo shvatila da nije bitno da li ste na strani pobednika ili poraženih, jer u stvari postoje samo žrtve rata. Secuko je tog 6. avgusta 1945. imala 13 godina i nalazila se u školi koja je bila udaljena nešto manje od kilometar i po od mesta eksplozije. Seća se da je prvo videla jaku žutu svetlost, onda intenzivnu plavu, a da je zatim odletela nekih deset metara dalje. Nakon toga su zavladali mrak i potpuna tišina. Na javu su je vratili krici školskih drugova koji su uglavnom dozivali majke. Većina i nastavnika i učenika bila je crna od opekotina tako da je Secuko instinktivno podigla ruke ka licu da se uveri da ga još uvek ima. Neke učenike su, zbog stepena opekotina, prepoznavali samo po odeći. Nastavnici su onima koji su, poput Secuko, mogli da se kreću, naredili da krenu prema brdima u blizini grada. Telo je peklo, bila je žedna, noge, potpuno otečene od opekotina, bile su bose, sa desne ruke joj je otpadala koža. Leševi su bili svuda. Seća se da su joj ljudi koje je usput sretala delovali kao duhovi jer su neki od njih zbog eksplozije ostali bez očiju, drugima je koža visila sa tela kao neko preveliko odelo, a nekima su krhotine stakla, metala i drveta na licu i telu napravile hiljade posekotina. I tada kada smo razgovarale u novembru 2001. godine, živo se sećala teško povređene majke koja ju je molila da spasi njenu bebu. Skoro 60 godina nakon tog strašnog avgustovskog dana, i dalje joj je bilo teško što nije mogla da joj pomogne. Seća se i da joj je neka žena, kada je videla da nema kožu na stopalima, ponudila cipele, ali su joj noge bile toliko otečene i bolne da joj nije padalo na pamet da ih uzme i obuje. Nekako je uspela da stigne do prihvatnog centra u brdima, gde su je nakon devet dana, baš na dan predaje Japana, pronašli baba i deda. Lekova nije bilo, kao ni lekara. Kasniji izveštaji pokazuju da je i medicinsko osoblje bilo desetkovano - od tada registrovanih 298 lekara u Hirošimi, samo tridesetak nije bilo povređeno, od 2.400 medicinskih sestara oko 1.800 je ili nastradalo ili ranjeno u eksploziji, a samo jedna bolnica je bila u stanju da prima pacijente. Ipak, njena baba je nekako uspela da nabavi krastavac čijim sokom joj je mazala opekotine. Secuko kaže da su bolovi bili toliko jaki da je vikala da više ne želi ni noge ni ruke. Ubrzo joj je opala kosa, a desni su joj stalno krvarile. Nakon nekog vremena na glavi joj se pojavila izraslina veličine loptice za tenis, iz koje su stalno curili krv i gnoj. Mesecima je bila prikovana za krevet i jedinu koliku-toliku pomoć su joj pružali čajevi i oblozi od trava koje je njena baba brala u okolnim brdima. Kako se činilo da ništa ne deluje, deda je uzeo svoju britvu i odsekao tu izraslinu sa njene glave. Nije se više pojavljivala. Kada su mesecima kasnije preživeli učenici pozvani u školu da pomognu u prikupljanju ostataka svojih školskih drugova, Secuko kaže da joj se činilo da se kosti prostiru svuda unaokolo. Iako dosta neprecizni, podaci iz tog vremena pokazuju da je posle rata u Hirošimi živelo i do 6.000 dece koja su u eksploziji atomske bombe ostala sama. Pošto je eksplozija atomske bombe izbrisala oko 70 odsto grada, većina siročadi je živela na ulici, izdržavajući se od čišćenja cipela i sličnih poslova. Iako je vlada u prvom trenutku savetovala preživele da napuste grad, mnogi jednostavno nisu imali gde da odu, a i simptomi trovanja radijacijom počeli su da se pokazuju. Mnogi domovi su odbijali da prime preživele, čak su i lokalni farmeri odbijali da im daju hranu jer se proneo glas da je ova bolest zarazna. Dosta je odmoglo i to što je u svojim izveštajima krajem avgusta vlada počela da govori o radijaciji kao o „zlom duhu“, a po japanskom tradicionalnom verovanju zli dusi mogu da vam naprave pakao od života. Pojavile su se tvrdnje da narednih 75 godina nikakve biljke neće rasti na ovom prostoru. Ipak, ubrzo su po gradu procvetali crveni cvetovi kane i doneli prvi dašak optimizma. Tokom nekoliko godina nakon završetka rata, na snazi je bila stroga cenzura u vezi sa informacijama i fotografijama iz Hirošime i Nagasakija. Sa druge strane, ni Amerikanci nisu mnogo više znali o dugotrajnim posledicama radijacije, tako da su izveštaje o radijacijskoj bolesti otpisivali kao japansku propagandu. Australijski novinar Vilfred Berčet bio je prvi strani novinar koji je posetio Hirošimu i da bi izbegao cenzuru svoj izveštaj za londonski Dejli ekspres poslao je Morzeovom azbukom. Cenzura je ukinuta 1952, sa krajem okupacije. Istovremeno je i hibakuše mučio osećaj samocenzure, sramote zbog vidljivih ožiljaka i povreda, krivice što su oni preživeli a brojni članovi porodice nisu, ali i zbog želje da zaborave prošlost. Ne samo da javnost nije znala kakve su posledice atomske bombe, već je to i onemogućavalo preživele da dobiju adekvatnu pomoć. Specijalna bolnica za lečenje preživelih izgrađena je tek 1956. Iako je Zakon o zdravstvenoj zaštiti za preživele iz 1957. načelno omogućio svima koji su se našli u radijusu od dva kilometra od eksplozije da dobiju zvaničan status hibakuše, podrazumevao je i dokaz o tome na kojoj se lokaciji neko nalazio, što je u to vreme bilo teško dokazati. Usled nedostatka odgovarajuće nege, mnogi su se borili i sa mentalnim bolestima, pa bi ih ta dodatna stigma gurnula u siromaštvo i društvenu izolaciju. Amerikanci su 1947. osnovali Komisiju za žrtve atomske bombe i počeli su da rade istraživanja o efektima radijacije. Iako su dve strane u početku bile nepoverljive jedna prema drugoj, bila im je neophodna saradnja. Komisija je, iz političkih razloga, jedino imala mandat za istraživanje, ali ne i lečenje, jer bi to u očima javnosti moglo da bude shvaćeno kao američko pokajanje. Da nije bilo mesta kajanju pokazuje i Galupovo istraživanje iz 1945, koje kaže da je ovu odluku podržalo 85 procenata Amerikanaca, dok istraživanje američkog Pew centra iz 2015. pokazuje da u Japanu još uvek 79 odsto građana nikako ne razume ovaj čin. Svetski mir i nuklearno razoružanje bili su i glavna tema upravo završene posete premijera Kišide NJujorku. Poruku mira i molbu da širimo priču o Hirošimi poslala je i Secuko na kraju tog teškog, gotovo dvočasovnog razgovora. Mora se stvoriti društvo u kome se ovako nešto više nikada neće dogoditi, jer sve su to uradili ljudi, tako da to samo ljudi mogu i da spreče, rekla je i dodala da je uprkos svemu što je preživela - život lep. Zvezdana Crnogorac