Traume iz prvog lica

Malo je reći da je ukrajinska kinematografija obeležila minulo izdanje Festivala evropskog filma na Paliću. Ne samo što je programski fokus bio na filmovima svežijih produkcija iz ove zemlje, već i zato što su u samom finišu glavne nagrade odnela čak dva ostvarenja, u dva takmičarska programa. Naime, žiri Glavnog programa dodelio je nagradu za režiju Dmitru Suholitkij-Sobčuku za film Pamfir, dok je žiri međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI isti film nagradio posebnim priznanjem, a u oba obrazloženja navedeno je da je u pitanju osobena filmska vizija mladog reditelja. S druge strane, međunarodni žiri kritike doneo je jednoglasnu odluku da za najbolji film u programu „Paralele i sudari“ odabere ostvarenje Vizija leptira Maksima Nakonečnija, za „iskazanu sposobnost da se filmskim sredstvima aktuelna dešavanja u Ukrajini prenesu na moderan i savremen način“. Da li je zaista tako ili su ocene međunarodnih žirija bile donekle uslovljene emocijom prema zemlji pogođenoj ratom? Pamfir jeste izuzetno zanimljiv film, ispričan u dugim kadrovima, vešto koreografisanim, posebno u ključnoj sceni tuče, koja je osobeni omaž filmu Stari momak Parka Čen-vuka, kakve se ne viđaju često u istočnoevropskim kinematografijama. U želji da ispriča univerzalnu priču, Suholitkij-Sobčuk odustaje od brojnih motivacija glavnih junaka i dramaturških zaokruženja, zbog čega Pamfir ostavlja utisak jedne vizuelno bogate građe, bez dovoljno vezivnog tkiva. No u svakom slučaju, u pitanju je impresivan i za gledanje uzbudljiv film... I sasvim sigurno ostavlja daleko snažniji utisak od Vizije leptira, koji verovatno jeste bolji od većine filmova u programu „Paralele i sudari“, ali je daleko od vanserijskog filma. Sasvim precizno satkana ratna drama o ženi vojniku silovanoj u ruskom zarobljeništvu, koja zatim ne zna kako da se nosi sa time što je njoj i njenoj porodici neprijatelj ostavio u amanet, na momente deluje kao televizijski film, iako nudi nekoliko veštih vizuelnih rešenja s traumama glavne junakinje... Nova selektorka ovog programa Julija Sinkevič prvi put se predstavila ove godine na Paliću, gde je ujedno i prvi put boravila. Kaže da se ovaj festival preklapao sa festivalom u Odesi, za koji je ona bila zadužena, a koji je sada otkazan zbog rata. Ideja da preuzme selektorsku funkciju konačno je sazrela par meseci pre ruske ofanzive u Ukrajini. Stoga je za nju prikazivanje ukrajinskih filmova ove godine na Paliću, posebno programa „Ukrajina u fokusu“, od izuzetnog značaja. „Sve je počelo pre godinu dana, kada sam na jednom filmskom događaju srela Mišu Mogorovića, programskog direktora, kojeg već dugo znam“, priča Julija u razgovoru za NIN. „Tada smo se dogovorili o programu ’Ukrajina u fokusu’, svesni rizika, ali smo smatrali da je to dobar način da ljudi saznaju više i vide drugu stranu naše zemlje kroz filmove. Znam kakvo je dominantno mišljenje u Srbiji i kako se ovde gleda na Ukrajinu. I većina naših filmova, poslednjih godina, jeste o ratu. Ali sagledavajući ih sada, dobija se sasvim druga slika, u izmenjenom kontekstu i perspektivi. Bez obzira na rizike, morali smo to da uradimo! Filmovi tome i služe, da se pokrenu pitanja i debate, da se kroz autorske perspektive ispričaju ljudske priče koje nemaju mnogo veze sa politikom i političarima, niti njihovim planom o vođenju zemlje.“ Za nju, ovaj rat je primer narodnog otpora agresiji, i ponosna je što nije napustila zemlju nakon 24. februara, kao što je prvobitno planirala. Iako je i dalje sve izuzetno stresno, kaže da je mnogim Ukrajincima jasno šta se dešava i kako treba da se ponašaju kako bi se zaštitili. Na relaciji Kijev - Lavov, Julija je radila i kao prevodilac za Mond u prvim danima rata. Sada, oseća da je narod ujedinjeniji nego ikada i da je snaga u njihovom ličnom otporu. A o političarima će da razmišljaju kad se stvari normalizuju... Govoreći o filmskoj produkciji u Ukrajini, Julija Sinkevič kaže da trenutno o tome nema govora: „Snimanja filmova i serija su potpuno obustavljena. S druge strane, dokumentaristi su u područjima gde su žestoki sukobi, ali teško je reći da snimaju filmove, već beleže slikom ratne zločine i plasiraju ih u medije, kako bi čitav svet video šta se dešava, posebno u istočnoj Ukrajini.“ Neki od filmadžija su se i priključili vojsci, a među njima i Oleg Sencov, koji je nakon godina provedenih u ruskom zarobljeništvu snimio sjajni film Nosorog, prikazan u programu „Ukrajina u fokusu“ i dostupan na Netfliksu. I sada je ponovo na prvoj liniji fronta... „Razumem da je teško za Balkan da bude senzitivan prema onome šta se dešava u Ukrajini, posebno na način na koji reaguju u Poljskoj. Vi imate vaše traume i istoriju, ali i razočaranja s kojima se suočavate. Niko ne želi da se istorija ponavlja. Pred Ukrajinom tek sledi taj period pročišćenja i učenja lekcija iz rata“, zaključuje Julija Sinkevič. Sigurna je, kao i mi, da će ratne traume tek biti centralne u filmovima ove kinematografije, čije su narative i minulih godina mahom ispunjavale. Dragan Jovićević