In memoriam Branko Cvejić

Branko Cvejić je imao tri života. Najpre onaj glumački u kome je ostvario više od stotinu pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. U drugom životu je postao pomoćnik upravnika JDP-a Jovana Ćirilova, i još ponešto igrao, a onda je deset godina sam vodio Jugoslovensko dramsko pozorište i više nije bilo novih uloga. U trećem životu se opet vratio glumi, da bi, kako kaže Svetlana Bojković, „ne posustajući, sa pravom punoćom, još bolje igrao svoje uloge“. Nažalost, Cveja je otišao usred proba komada Sitnice koje život znače, italijanskog pisca Lorenca Maronea, u Narodnom pozorištu. To mu je, kao krunu karijere, namenio reditelj Andrej Nosov s kojim je poslednjih godina dobro i uspešno radio, i koji za NIN kaže: „Ostao sam bez velikog prijatelja, bez čoveka koji je bio dobri duh svega što je za mene pozorište. Od moje prve predstave, uvek je bio tu. Svaku bi pogledao, svakoj se radovao. Ta njegova vera i ta stalna briga za druge –ta solidarnost i empatija – samo su neke od osobina koje je taj čovek imao. NJegova vera u pozorište i stvaralački duh bila je jedinstvena. Bilo da je to predstava koju smo zajedno radili, ili ona zbog koje bi na premijeru satima putovao da je pogleda, uvek je bio direktan i blag, uvek je znao da razume, ali i da jasno kaže šta je to video.“ Cveja je bio voljen i poštovan glumac i prijatelj. NJegova školska drugarica iz Pete beogradske gimnazije, nekadašnja uspešna ministarka kulture Srbije dr Nada Popović Perišić, kaže da je Branko Cvejić „u sebi sažimao sve najbolje što su ova škola, i sam grad u kojem smo odrastali, imali i negovali. Otvoren, tolerantan, tih, duhovit i pre svega dobar čovek. Nekako je uvek i tada i mnogo kasnije, zapravo svih ovih godina, iz njega izbijala ljudska toplina i neka mekoća koja je plenila diskretnošću“. Ova profesorka Fakulteta za medije i komunikacije pamti ga po velikom broju nezaboravnih televizijskih i pozorišnih uloga i retko uspešnom rukovođenju JDP u ne baš lakim vremenima: „Iako različitih uverenja, ono što nas je činilo dobrim saradnicima u to komplikovano vreme i vezivalo, jeste odnos prema kulturi, a meni posebno značajnim bilo je to što je uspeo da sačuva ime JDP. Cvejić je svom pozorištu koje je toliko voleo i ovoj kulturi dao mnogo više nego što mu je ona vratila. Poslednji put sam ga videla i provela neko vreme sa njim družeći se za Božić. Dok sam ga slušala te večeri, mislila sam o tome kako ga vreme nije promenilo, kako je ostao isti onaj radoznali, vedri, sada već sedi lik koji odiše diskretnom elegancijom duha, smirenošću koja vas obezoružava svojom jednostavnošću i nenametljivom iskrenošću o ma kojoj temi da smo razgovarali. I te večeri sam pomislila – uz sve što je vredno uradio, Branko Cvejić je bio i za mene ostao – moj školski drug iz Pete beogradske.“ Još jedna Cvejina drugarica, glumica Svetlana Bojković, pamti ga kao čoveka dragog i građanski veoma vaspitanog, koga su odlikovali skromnost i diskretnost „u takmičenju za poene“: „Smatram da su se i pozorište i javnost duboko ogrešili o njega ne dodelivši mu nagrade koje je i te kako zasluživao. Kao, na kraju, čak ni nacionalnu penziju. Trebalo je to stoički podneti, što je on i činio, jer su ga držali ljubav i strast prema umetnosti glume.“ Kada je postao upravnik JDP, Branko Cvejić je pozvao hrvatskog reditelja Boba Jelčića da režira, ali to se nije dogodilo za njegovog mandata. I kada je Jelčić došao i postavio na scenu komad Zašto je poludeo gospodin R, jednu od uloga igrao je i Cveja. Jelčić za NIN danas kaže: „Cveja je naprosto bio dobri duh pozorišta, stup, temelj, sadržaj. U isto vrijeme znalac i ljubitelj. I eto slika koja mi se javlja: osmijeh uvijek, kao prilijepljen na lice, malo poguren na desnu stranu, ruka u zraku jer nešto ti ima za reći, i oči pune znatiželje, a lice vedro i blago. Cveja je imao sve ono što su dobri, veliki beogradski glumci oduvijek imali – beskrajan šarm. Dragi moj, hvala ti što smo radili skupa, što si pristao na to, ili bolje: što si mi to dopustio, i usput me naučio mnogočemu. Hvala ti naprosto što si bio tu, i ja pored tebe. Hvala ti na tebi dragi Cvejo. Tvoj Bobo.“ Radmila Stanković