Kako osloboditi društvo koje je vlast zarobila

Kako definisati naš dispozitiv? Koji su njegovi ključni vektori, fundamentalne energije moći na kojima se bazira sistem? Ima ih više nego što ovakav tekst može da pokrije i svako od nas verovatno ima svoje „favorite“. Na primer, naš poznati novinar i politički analitičar Zoran Panović smatra da se naš sistemski usud uglavnom može svesti na ova četiri „jahača apokalipse“: korupcija, nekompetentnost, hipokrizija i paranoja. Oni su i uzrok i posledica i još nekih drugih, koji svi zajedno čine glavnu masu našeg dispozitiva. Ključna dinamika domaćeg vladanja (i politike kao takve) je istorijski kontinuitet samovolje i autoritarnosti, kao i shvatanje države i društvenih dobara kao privatne svojine vlastodržaca. Sva moć potiče iz politike i bliskosti njoj. To je baza tog fosilizovanog, premodernog i često antimodernog temeljnog geološkog sloja naše političke i društvene prakse; ono što - uprkos formalnoj demokratiji i izborima i modernim zgradama i novim tehnologijama i bolje krojenim sakoima i skupljim automobilima i sve jeftinijim pričama o svetloj budućnosti - svi osećamo kao nepromenljivu istorijsku i društvenu realnost koja je nekako „u vazduhu“ naših prostora. Mi smo društvo „zarobljeno“ od strane vlasti, uključujući i trenutnu, koja je u stvari više „partija“ nego uobičajena politička stranka u regularnom značenju te reči u jednom demokratskom sistemu. Ona se već bazira na revolucionarnim praksama koje joj daju apsolutnu moć u društvu i odsustvo bilo kakve realne odgovornosti za svoje postupke. O tome više u nastavku… Kao posledica ovakvog „zarobljavanja“ države, jedan ključni sistemski vektor je i politička privatizacija društva i njegovih resursa u cilju ličnog bogaćenja, Ovo neminovno dovodi i do kriminalizacije naših elita i do masivne korupcije u svim sferama života, na različite načine, ali i do „zarobljavanja“ različitih državnih i društvenih institucija koje su sada upregnute u ostvarivanje partijske moći i zaštite privatnih interesa elite. Te institucije nisu nezavisne i uglavnom ne funkcionišu u cilju progresivnog razvoja društva. One takođe, najčešće, nisu ni kompetentne da odgovore izazovima modernog sveta. Na ovo se lepi pažljivo negovana konzervativnost naroda, nerazumevanje i odbojnost prema modernom svetu, strah od novog, okrenutost raznim sopstvenim mitsko-istorijskim narativima i osećanje sudbinske izuzetnosti i moralne superiornosti zbog istorijskih stradanja. To rađa hipokriziju – paradoks da u jednoj glavi možemo da budemo i pobednik i žrtva, i veliki i mali, i moralni i lopovi – ali i neodgovornost za sopstvene postupke i paranoju da nam svi rade o glavi i da je jedini spas u sakupljanju svih naših kola u jedan odbrambeni krug, sami u preriji… Ovi diskursi su svesrdno razvijani i pojačavani od strane elita kao mehanizam distrakcije i zamagljivanja pravih razloga naših problema, dakle kao mehanizam vladanja i ostajanja na vlasti. Veliki deo našeg dispozitiva koji proizlazi iz prethodnog je politička pasivizacija stanovništva, do nivoa da sve manje razmišljaju i ponašaju se kao građani, a sve više kao zaplašeni podanici ili indoktrinirani paranoici čije su prve reakcije „može da bude gore“ i „opet nam rade o glavi“. Strah je pozadinski šum našeg sistema, od samocenzure u medijima, do spuštanja glasa u kafani. Ova pasivizacija je sistemski podržavana od (kontrolisane) tabloidne industrije zabave i distrakcija, uglavnom bazirane na senzacionalističkim i afektivnim sadržajima. Jedna od najređih stvari u domaćem medijskom diskursu je racionalna i balansirana analiza i debata bazirana na evidenciji. Sve ovo dovodi i do društva u kome ne postoji dijalog različitih opcija, samo direktive „odozgo“, manje-više strogi populistički monolog i prećenje prstom raznim „domaćim i stranim faktorima“, koji dovode u pitanje postojeći sistem. Tonalitet našeg dispozitiva oscilira od pretećeg do patetičnog, uz veliku dozu licemerja. Glavna tonalitetska nijansa naših međusobnih hijerarhijskih odnosa su apsolutna poslušnost, čak poniznost, višem statusu i oholost prema nižima. Jedina jednakost za koju znamo je ona iz komunističkih vremena, jednakost u siromaštvu, a i to ni u tom sistemu nije dugo trajalo. Nama je potpuno strana građanska egalitarnost bazirana na poštovanju pojedinca bez obzira na socijalni status. Još važnije, naš dispozitiv nema ni ideju o strateškoj upotrebi svih društvenih intelektualnih i kreativnih resursa; naprotiv, oni su razbijeni i nekoordinisani, a u mnogim slučajevima se i aktivno blokiraju čim ugroze neke od postojećih privatnih ili institucionalnih interesa. To je i jedan od glavnih razloga ne samo za odliv mozgova, već i za nedostatak „cirkularne migracije“ koja bi svetska znanja i ekspertize ponovo vratila kod nas, uprkos željama naše dijaspore. Zbog svega prethodnog – a ključnih vektora, kao što rekoh, ima još mnogo, na svim nivoima – verovatno najvažniji aspekt našeg dispozitiva je da smo mi društvo bez ikakve ideje o budućnosti i bez strategije za nju. Gotovo svi naši diskursi posvećeni su simbolički glorifikovanoj prošlosti ili tabloidizovanoj disfunkcionalnoj sadašnjosti – kada nije u pitanju propagandno lakiranje stvarnosti. Kod nas se suštinski uopšte ne govori o, a kamoli radi na, strategijama za odgovor na velike sadašnje ili predstojeće izazove: klimatsku katastrofu, na očekivani cunami izbeglica sa sve više ključalog juga planete koji će u bliskoj budućnosti zapljusnuti naše krajeve, na transformaciju za 4. industrijsku revoluciju, na smanjenje zatrovanosti životne sredine, na održive pravce razvoja i energetske sigurnosti, o realnim merama za smanjenje odliva mozgova i povećanje nataliteta da i ne govorimo. Ovakve teme - kada nisu samo plitke političke floskule zarad dnevnopolitičkih poena – kod nas često u praksi imaju prizvuk naučne fantastike, do te mere smo izgubili vezu s modernom stvarnošću i budućnošću. I ovi poslednji izbori od 3. aprila su nam opet servirali zavodljivi narativ raznih stranaka da je dovoljno samo doći na vlast da sve počne da se menja. To je svakako prvi i neophodni, ali ne i jedini uslov. Da li je, zaista, za promenu ovakvog zabetoniranog sistema dovoljna samo formalna demokratska smena vlasti na bazi „opozicione“ pobede na izborima i da li će na bazi tog izražaja narodne volje početi da se transformiše način na koji društvo funkcioniše? Što smo duže izloženi traljavoj verziji domaće demokratske prakse, sve više izgleda da neće. A i nedavno crnogorsko iskustvo ukazuje na isto. Svako ko hoće da suštinski menja naš dispozitiv neće moći da se ponaša samo kao tipični „zapadni“ demokrata. U društvu kakvo jesmo, to bi bilo samo odlaganje neminovnog ponovnog pada i povratka na staro. Uostalom, to nam se već jednom desilo, posle 5. oktobra 2000. Mislim da postoji nekoliko velikih razloga zbog kojih „normalna“ demokratska pobeda opozicije na našim izborima neće automatski značiti i mogućnost kvalitetne dubinske transformacije našeg društva. Za početak, kao što je Zoran Panović takođe oštroumno primetio, i trenutna vladajuća stranka po svojoj organizaciji i ponašanju (izuzev naziva i načina dolaska na vlast) primenjuje obrasce jedne revolucionarne partije: spoljašnja narativna monolitnost (iako u ovom slučaju nema monolitne ideologije, izuzev internog konsenzusa o politici kao sredstvu lične koristi), čvrsta hijerarhija vojno-crkvenog tipa, pokrivanje i integracija apsolutne vlasti na svim društvenim nivoima - vertikalno i horizontalno, skoro feudalni kult ličnosti i vladalačke moći vođe stranke, faktička (iako ne i formalna) kontrola medijskog prostora, netolerantnost za bilo koje drugo mišljenje i alternativu i spremnost za upotrebu različitih vrsta sile prema „izazivačima“. Partija/stranka i država su jedno. Ne postoji opštedruštveni interes, samo interes partije i ostajanja na vlasti. To je u velikoj meri doprinelo i raspadu Jugoslavije. To za početak znači da niko racionalan ne očekuje da će ovakva vlast - bez obzira na rezultate hipotetičkih transformacionih izbora – dobrovoljno predati vlast pobednicima. Sve što smo do sada videli u situacijama u kojima je srpski vlastodržački sistem dobijao kredibilne pretnje svom opstanku, govori da se neće libiti upotrebe svih aparata sile da tu opasnost otkloni. Jedine dve zamislive situacije za nenasilnu primopredaju vlasti su u slučaju mogućnosti (malo verovatnog) opštenarodnog bunta u kome bi opiranje da se preda vlast dovelo do šireg društvenog sukoba ili čak građanskog rata – dakle, stvarne revolucionarne situacije, na primer, rumunskog tipa - u kome bi predstavnici vladajuće elite mogli da izgube mnogo više od samo privilegija. Drugi scenario je spoljna ekonomska intervencija koja bi značajno narušila životni standard stanovništva i na taj način prinudila na smenu vlasti, ali iskustvo iz godina Slobodana Miloševića govori da je kod nas taj scenario takođe malo verovatan. Ovo, naravno, postavlja i pitanje da li takozvana opozicija ima strateške parametre, organizacionu strukturu, ideološku koherentnost, duboko posvećene kadrove i praktičnu operativnu ekspertizu i scenarija za odgovor na ovakvu situaciju. Ili će, kao i mnogo puta do sada, ostati paralizovana i neefektivna, najčešće zbog stranačke podeljenosti, ideološke nekoherentnosti i operativnog diletantizma. Jedina opoziciona „kolona“ koja trenutno primenjuje elemente revolucionarnih praksi su ekološki pokreti - ujedinjeni ne oko političke, već opšteljudske ideje očuvanja opštenarodnog zdravlja i nacionalnih prirodnih dobara. To je poruka koja rezonuje sa svima, ali se postavlja pitanje u kojoj meri bi narod glasao za njih u političkom smislu, u meri u kojoj se za vođenje države i društva zahtevaju kompleksne multidisciplinarne ekspertize koje značajno izlaze iz okvira ekološkog aktivizma. Garantovanje penzija ili kursa dinara ili odluke o spoljnopolitičkim pravcima zemlje nisu isto što i sprečavanje gradnje mini-elektrana negde u planinama. Kao neka vrste „perjanice“ ili „okidača“ širih promena, ostaje da se vidi na koje načine će se kanalisati ova specifična energija. Međutim, oba scenarija, čak i da nova opcija pobedi i nekako preuzme vlast, bez primene naknadnih radikalnih sistemskih mera i praksi predstavljala bi samo predah za stari sistem (opet mi Crna Gora pada na pamet), koji bi onda koristio sve mehanizme bizarnog spoja parlamentarne demokratije i prožetosti društva uticajima starog sistema da stvari vrati unazad. Autor je pisac i publicista, predavač na više stranih i domaćih univerziteta i poslovnih škola, ekspert za komunikaciju i bivši šef za brend planiranje u evropskoj centrali Gugla Nastavak u narednom broju: Štapovi i šargarepe za potencijalne prevratnike