Braniti istinu od moćnika a ne moćnike od istine

Promena Ustava inicirana da bi se Srbija u oblasti pravosuđa uskladila sa evropskim standardima baš i nije fascinirala EU – nedavno su konstatovali da je vladavina prava ostala na veoma niskom nivou. Vlast je odgovorila na poražavajući način – u rekordno kratkom roku je demonstrirala na koje sve načine još može da krši i Ustav i zakone. Recimo, po zakonu, Aleksandar Vučić nije predsednik SNS-a još od maja 2020. kada mu je istekao poslednji mandat za koji je izabran, ali je krajem iste godine odlučio da u ime svoje stranke predloži mandatara, a ima nameru da to ponovi i ovih dana. Ana Brnabić je nastavila da obavlja funkciju (tehničke) premijerke, a Miloš Vučević gradonačelnika Novog Sada, iako su im te funkcije zakonski prestale u trenutku kada su stupili u Skupštinu i verifikovali poslaničke mandate. Da li pravosudna vlast ima snage da se tome suprotstavi za NIN objašnjava profesor i sudija u penziji Zoran Ivošević. Postoji li granica u tom nezakonitom vršenju vlasti i da li bi naše pravosuđe moglo da odluke neovlašćenih lica proglasi ništavnim? Nezakonito vršenje vlasti u pravnoj državi uopšte nije moguće, pa se zato ne može govoriti ni o granicama takvog vršenja vlasti (koje bi se moglo i tolerisati). Zato svako nezakonito ponašanje treba sprečiti odmah. Ako odluka navedenih organa ima karakter konačnog upravnog akta, nju može da stavi van snage Upravni sud, ukoliko tužbu podnese zainteresovano lice, nadležni javni tužilac ili nadležno javno pravobranilaštvo, što je predviđeno članom 11. Zakona o upravnom sporu. Ako radnja navedenih organa ima karakter ugovora ili drugog pravnog posla, na njenu nezakonitost može ukazati svako zainteresovano lice, a pravo da zahteva utvrđenje njihove ništavosti ima i javni tužilac, što je predviđeno članom 109. Zakona o obligacionim odnosima. Ako se ove mogućnosti iscrpe ali bez rezultata, onda se pojedinačni akti ili radnje organa države ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja mogu, ukoliko povređuju ljudska ili manjinska prava, pobijati ustavnom žalbom o kojoj odlučuje Ustavni sud, što je predviđeno članom 170. Ustava. Evropska komisija očekuje da srpske vlasti učine opipljiv napredak u vladavini prava i da nastave reforme kako bi se obezbedila nezavisnost pravosuđa. Da li imamo reforme koje treba nastaviti ili bi reformu pravosuđa trebalo iznova započeti? Ustavne promene o pravosuđu su već započete, ali stanje pravosuđa još nije na nivou očekivanja. Pravosuđe čine sudovi i javna tužilaštva. Kada je reč o sudovima, učinjen je izvestan napredak u kvalitetu ustavnih normi jer je predviđeno: da sudije i predsednike sudova bira i razrešava isključivo Visoki savet sudstva, da predsednik suda po isteku petogodišnjeg mandata ne može biti ponovo biran na tu funkciju, da se političko delovanje sudija zabranjuje a da se najvišem sudu vraća naziv Vrhovni sud. Kada je reč o javnim tužilaštvima, učinjen je izvestan napredak u kvalitetu ustavnih normi jer je predviđeno: da će tužilaštva biti kolektivni a ne inokosni organi; da će najviši takav organ biti Vrhovno javno tužilaštvo; da će tužilačku funkciju, pored vrhovnog javnog tužioca (ranije republičkog javnog tužioca) vršiti glavni javni tužioci (ranije javni tužioci) i javni tužioci (ranije zamenici javnih tužilaca); da će glavne javne tužioce i javne tužioce birati Visoki savet tužilaštva (ranije Državno veće tužilaca); da obavezna uputstva gube apsolutnu snagu pravom na prigovor nižeg glavnog javnog tužioca i javnog tužioca koji smatra da je ono nezakonito ili neosnovano. Pošto navedena poboljšanja nisu dovoljna, preostaje da započeta reforma pravosuđa bude nastavljena kako bi se dostigli evropski standardi vladavine prava, na čemu insistira i član 1. Ustava. U najvišem opštem aktu zemlje ima, međutim, još uvek mana koje valja otkloniti. Vi ste bili za „ne“ na nedavnom referendumu povodom ustavnih promena o pravosuđu, a ipak smo dobili „da“? Na nedavnom referendumu o Aktu promene Ustava u delu o pravosuđu, izjasnio sam se za „ne“ jer Narodna skupština u sastavu saziva bez opozicije nije bila dostojna učešća u donošenju tog akta. A izjašnjavanje za „ne“ bilo je ohrabrujuće za predstojeće parlamentarne izbore. Sad imamo parlament, da li mu prisustvo opozicije obezbeđuje dostojno učešće u donošenju nekih novih akata? Ovaj parlament je dostojan jer ima opoziciju i pun mandat, a prethodni nije imao ni jedno ni drugo, što se u novijoj istoriji parlamentarizma nikada nije dogodilo. A kakav će ovaj da bude ne mogu sada da ocenjujem jer i sa opozicijom može da bude haos. Da li u važećem Ustavu ima odredaba koje koče dalji napredak pravosuđa prema evropskim vrednostima ? Ima ih i dosta su ozbiljne. Prvi korak prema tom cilju morao bi biti zamena pojma „sudska vlast“ pojmom „pravosudna vlast“. Prema članu 4. stav 2. Ustava, samo sudovi učestvuju u podeli vlasti sa Narodnom skupštinom, koja vrši zakonodavnu vlast, i sa Vladom, koja vrši izvršnu vlast. Da bi u toj podeli učestvovalo i javno tužilaštvo sudska vlast bi morala biti preimenovana u pravosudnu vlast. Po važećem Ustavu, sudovi su nezavisni, dok su javna tužilaštva samostalna u svom radu. Ova razlika je javna tužilaštva vezala za izvršnu vlast izlažući je političkim uticajima i pritiscima. Ako zbog njih javno tužilaštvo ne pokrene krivični ili drugi kazneni postupak, sud ne može biti nezavisan u svom delu posla i kad bi mogao, odnosno hteo. Otuda, ova oba organa moraju biti jednako otporna na uticaje i pritiske, a to će postati ako nezavisnost bude njihovo zajedničko svojstvo. A postaće ako sudove i javna tužilaštva ujedini pravosudna vlast. Naravno, sudovi bi i dalje donosili odluke u krivičnim, parničnim, vanparničnim, privrednim i prekršajnim sudovima dok bi javna tužilaštva pokretala postupke protiv učinilaca krivičnih, odnosno drugih kažnjivih dela i preduzimala mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Ali, njihova posebna nadležnost mogla bi novim izmenama Ustava biti unapređena. Evo kako: Odredbom člana 142. stav 3. Ustava, predviđeno je da se sudske odluke donose „u ime naroda“, a pošto po članu 1. Ustava Srbija nije samo država srpskog naroda nego i svih naroda koji u njoj žive, bolje bi bilo da se odluke donose u ime Ustava i zakona koji jednako važe za sve građane u Srbiji a ne samo za Srbe. Odredba člana 144. stav 2. Ustava, zabranjuje „svaki neprimereni uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije“, što se može razumeti i tako da su primereni uticaji dopušteni, a to podstiče zloupotrebu ove odredbe u cilju vršenja političkih uticaja. Ustav nema odredbu sa naslovom o najvišem sudu a ima sa naslovom o predsedniku suda, kao da je on važniji od institucije na čijem je čelu. Politički uticaji na javna tužilaštva su u najvećoj meri išli preko republičkog javnog tužioca ovlašćenog da izdaje obavezna uputstva u radu, a pošto je njega birala Narodna skupština, koja će birati i vrhovnog javnog tužioca, postoji rizik da će i on biti poluga tih uticaja. Dakle, sudije neće moći da sude ukoliko tužilaštvo ne podigne optužnicu, a ako je podigne – sudiće, ali samo uz „primeren uticaj“. Možete li to da nam objasnite na nekom primeru? Trenutno kao najupečatljiviji primer imamo pogibiju osam rudara u rudniku „Soko“ i tužilaštvo u Aleksincu koje je odlučilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka. Kako nema kada su rudari godinama ukazivali na probleme i bojali se da rade? Imamo i primer Savamale, koji je okončan tako što je ustanovljeno da je kriv samo policajac koji je telefonom dobio saznanja da se to dogodilo i on je kažnjen tako što je smenjen. Nisu odgovarali čak ni „kompletni idioti“, kako je predsednik nazvao tadašnjeg gradonačelnika Sinišu Malog i gradskog menadžera Gorana Vesića, što je dokaz da u stvarnosti ne postoji javno tužilaštvo. Imamo i slučaj nelegalno podignutog objekta na Kopaoniku za koji je najavljivan krivični postupak i obećano je da će svi odgovarati, a na kraju nije srušen ni objekat, kao i slučaj Krušika u kom optužnica nije podignuta protiv odgovornih već protiv Aleksandra Obradovića koji nam je otkrio šta se tamo događa. Ne bih dalje nabrajao jer ću nešto sigurno propustiti. U svim tim primerima sud nije mogao da bude nezavisan i da je hteo, a i on često nije takav. Na slučaju Jovanjica vidimo šta se događa kada predmet stigne do suda, a pritom je izložen uticajima sa strane. Slušamo opravdanja, u kojima učestvuje čak i šef države, kao da je to konoplja a ne droga, onda imamo jednu pa drugu optužnicu, ali ta druga nikako da se sastavi sa prvom. Da se vratimo na izmene Ustava. Da li je to sve što su nam pripremili? Nije. U sastavu Visokog saveta sudstva neće biti predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe i ministar pravde, predsednik Vrhovnog kasacionog suda – hoće ali ne u svojstvu predsednika Saveta, dok predsednici ostalih sudova ne mogu biti u sastavu Saveta, jer niko od njih ne može biti ponovno biran. I to je dobro. Nije, međutim, dobro što će se četiri „istaknuta pravnika“ birati među licima sa najmanje deset godina iskustva u pravnoj struci, bez obzira na ostvarene rezultate i dostignuća, što donekle ublažava zahtev da taj pravnik mora biti dostojan funkcije. U sastavu Visokog saveta tužilaštva biće i ministar pravde, a to nije dobro bez obzira na to što ne može da glasa o disciplinskoj odgovornosti javnih tužilaca. Ako Narodna skupština ne izabere „istaknute pravnike“, biraće ih u Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva komisija koju čine javni funkcioneri a bolje bi bilo da je čine redovni profesori Ustavnog prava na državnim pravnim fakultetima. Ukoliko bi Ustav predvideo da u podeli vlasti sa Narodnom skupštinom i Vladom učestvuje čitava pravosudna vlast, onda bi zajednički garant nezavisnosti sudstva i javnog tužilaštva bio – Visoki pravosudni savet. Ali, ni to ne bi bilo dovoljno, jer je za nezavisno vršenje pravosudne vlasti potrebno ustanoviti poseban pravosudni budžet i posebnu pravosudnu policiju. Da li se išta može popraviti pravosudnim zakonima, koji će se doneti nakon promene Ustava? Ako pravosudni zakoni budu sledili ustavne odredbe koje unapređuju njihov rad, onda – mogu. Ali ih, u suprotnom, mogu i devalvirati. To se u primeni ranijih propisa i dogodilo. Po ustavnim odredbama iz tog vremena većinu članova Visokog saveta sudstva činili su sudije, a većinu članova Državnog veća tužilaca činili su javni tužioci i njihovi zamenici. Kada je zakonima uveden kvorum za održavanje sednica ovih organa od šest prisutnih članova, sednice su skoro redovno održavane u redukovanom sastavu u kojem sudije, odnosno javni tužioci i njihovi zamenici nisu činili većinu. Ne bi bilo dobro da tako opet bude. Sve što ste rekli i napisali u periodu od 1996. do 1999. godine nalazi se u vašoj knjizi „Ne pristajem“, objavljenoj kada se zbog toga gubila glava. Zašto danas sudije pristaju iako im je glava na mestu? Skoro dve decenije nisam sudija i zato ne znam odgovor na ovo pitanje. Ali, sudija Miodrag Majić zna, a pre izvesnog vremena ga je i saopštio čitaocima NIN-a. A njemu verujem. Znam, međutim, odgovor na pitanje: kakav treba da bude sudija dostojan poziva kojim se bavi? Biće dostojan ako sudi na osnovu sopstvene ocene činjenica i sopstvenog shvatanja propisa koje primenjuje, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pretnji ili intervencija, ma od koga i iz bilo kojih razloga. Sudijom ne mogu upravljati ni vladari ni poglavari, ni poslanici ni ministri, ni šefovi država ili partija, ni vojska ni policija, ni klanovi ni lobiji, ni kumovi ni prijatelji, ni ljubavnice ni ljubavnici... Niko osim njihove vlastite savesti. Nezavisni sudija svakom treba da prizna ono što mu pripada u jednakom postupanju sa jednakim stvarima, u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima, srazmerno njihovoj nejednakosti, i u postupanju prema drugome kao prema sebi. Dok je za obavljanje mnogih javnih poslova dovoljna rutina, sudijski poziv traži gotovo božansku moć rasuđivanja jer sudija odlučuje: o životu i smrti, slobodi i neslobodi, istini i laži, sreći ili nesreći, svojini i imovini, zakonitosti i nezakonitosti, ustavnosti i neustavnosti, dakle – o najznačajnijim ljudskim pravima, vrednostima i dobrima. Sudija posvećen pozivu je ličnost od integriteta. On nije omiljen ali je poštovan, njega ne tapšu već uvažavaju, a i zaobilaze kada traže podobnog da postupi po nalogu dnevne politike. Pravi sudija se pridržava zakletve da će „svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi“, a poštuje i Kodeks sudijske etike čiji kanoni nalažu da bude: nezavisan, pravedan, profesionalan, slobodan, hrabar, doličan, nepodmitljiv, posvećen i odan pozivu. Bojažljivog i poslušnog sudiju ne cene ni građani, ni javnost, ni oni koji su ga takvim učinili. NJega se sete samo kada zatreba, a nakon „upotrebe“ opet ga vraćaju u poslednje redove javnog života pošto ga, ako se sete, potapšu po ramenima. Zbog svega rečenog, od sudije se očekuje da služi pravu i pravdi; da služi vladavini prava a ne vladavini ljudi na vlasti; da brani istinu od moćnika a ne moćnike od istine. Kakvo je vaše mišljenje o Ustavnom sudu i u kojim su slučajevima sudije tog suda „zaboravile“ da urade svoj posao u zaštiti Ustava? Nemam dobro mišljenje o Ustavnom sudu, jer su njegove sudije (čast izuzecima) često „zaboravljale“ da zaštite Ustav i kada je do bola bio narušen. Pomenuću samo dva slučaja: Neustavnost Briselskog sporazuma zaključenog 19. aprila 2013. godine između Vlade R. Srbije i vlade samoproklamovane države kosmetskih Albanaca, vidi se „iz aviona“ jer predviđa da se izbori, lokalna samouprava, sudstvo, javno tužilaštvo i policija u južnoj autonomnoj pokrajini uređuju zakonima pomenute surogat-države. Ustavni sud je 10. decembra 2013. godine odbacio predlog 25 narodnih poslanika da se konstatuje njegova neustavnost. Četvoro sudija je bilo protiv, a Dragan Stojanović se, u ime svih njih, obratio većini kolega da „Ustavni sud treba da bude lojalan Ustavu, a ne Vladi i njenoj politici“. Penzijsko osiguranje se po Ustavu uređuje sistemskim Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju. Na sednici od 26. oktobra 2014. godine, Narodna skupština je usvojila Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija, kojim je država korisnicima penzija iznad 25.000 dinara uzurpirala deo imovine ostvaren penzijskim primanjima, što je suprotno članu 58. Ustava. Iako se i neustavnost tog zakona vidi „iz aviona“, Ustavni sud je, 23. septembra 2015. godine odbacio inicijativu za ocenu njegove ustavnosti, sa čime se opet četvoro sudija nije složilo jer su i ovoga puta bili lojalni Ustavu a ne Vladi i njenoj politici. Pomenuti falš zakon bio je u primeni pune četiri godine. U Poljskoj je pravosuđe zajedno sa građanima učestvovalo u javnim protestima. Da li bi to bilo izvodljivo i ovde ? Takvih protesta 90-ih godina prošlog veka bilo je i ovde. I sam sam u njima učestvovao zajedno sa članovima Upravnog odbora Društva sudija na čijem sam čelu bio. Zato smo svi mi i bili odstranjeni iz sudstva, da bi nakon demokratskih promena ponovo bili sudije. Ali i kad bi protesta ponovo bilo, oni se ne bi mogli smatrati bavljenjem politikom već suprotstavljanjem sudstva političkim pritiscima i uticajima. Da li je uobičajeno da se sredstvima javnog informisanja optuženim licima omogućuje da govore o onome što im se stavlja na teret? Nije uobičajeno, a ne bi trebalo ni da bude, jer se time narušava jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, zajemčena članom 36. stav 1. Ustava. Takva bi praksa mogla biti i svojevrsni uticaj na pravosudne organe, pogotovo kada optuženi javno govori o onome o čemu nije hteo da se izjasni pred javnim tužiocem ili sudijom. Vladimir Đukanović je ponovo postavljen na čelo skupštinskog odbora nadležnog za pravosuđe. Šta smo dobili izborima i novim skupštinskim sazivom ako se isti sukob interesa nastavlja? Posle usvajanja ustavnih amandmana o pravosuđu rok za usklađivanje pravosudnih zakona sa ustavnim promenama je – godina dana od stupanja na snagu amandmana. Do isteka tog roka Đukanović će, kao novoizabrani predsednik istog skupštinskog odbora, biti u istom obimu sukoba interesa ako nastavi da se ponaša kao u prethodnom mandatu. Kada inovirani pravosudni zakoni budu stupili na snagu obim mogućeg sukoba interesa će se znatno smanjiti, jer Đukanović više neće biti u Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaštva, ali će u domenu mogućeg uticaja ostati osoba koja je bila republički javni tužilac i koja će, pošto je obnovila mandat, biti i vrhovni javni tužilac. Zahvaljujući Đukanoviću imali smo optužene koji se „brane“ na televizijama i vidimo da će to potrajati. A šta kada imamo i predsednika koji optužuje, presuđuje i abolira preko medija? Po Ustavu bi on trebalo da se drži nadležnosti koje ima, a njih je samo osam i u njih ne spada ni da utvrđuje ni da sprovodi politiku, a ipak sve to radi. On je i šef države i predsednik vlade, ali je i cela vlada, a hteo bi da bude i pravosuđe. On sudi i presuđuje, on je jedini video dva minuta snimka kod rampe u Doljevcu. Zašto je on to uopšte gledao kada nema nikakve veze sa tim i zašto on procenjuje da je to strašno i da niko drugi ne bi trebalo da vidi? Pre mislim da je tužilac video, a da mu je on rekao da to stopira. Dakle, on vrši sve tri vlasti, a to ne može da radi čovek čija su ovlašćenja bliska ovlašćenjima engleske kraljice. Sandra Petrušić