Berlin kaputt

Nikad nije lako kad vas po buđenju sačekaju vesti da je poslovni model vaše zemlje provaljen. Teško je priznati očigledno - da su vaši politički lideri ili živeli u zabludi, ili su vas lagali kad su vas decenijama uveravali kako nema razloga da brinete da li ćete sačuvati teško stečeni životni standard. Da vaša bliska budućnost sada zavisi od ljubaznosti stranaca koji su se nameračili da vas zgaze. Da je Evropska unija, kojoj ste poklonili poverenje, sve vreme učestvovala u prikrivanju istine. Da partneri iz EU, od kojih sad tražite da vam pomognu, na vas gledaju kao na zlicu kojoj su najzad sva ogrešenja stigla na naplatu. Da ekonomske elite u vašoj i drugim zemljama tragaju za novim načinima da vašu zemlju drže zaglavljenom. Da morate da istrpite krupne, bolne promene koje će osigurati da se ništa neće promeniti. Grci znaju kako to izgleda. Iskusili smo to na svojoj koži početkom 2010. Danas su Nemci ti koji se suočavaju sa zidom sačinjenim od prezrivog popovanja, antipatije, čak i podsmevanja. Koliko god to ironično zvučalo, u Evropi niko od Grka nije više u stanju da razume da Nemci zaslužuju bolje; da su njihovi aktuelni problemi rezultat našeg kolektivnog, evropskog neuspeha; i da niko - ponajmanje mučeni Grci, Italijani s juga zemlje, Španci i Portugalci, za koje je svojevremeno smišljen akronim PIGS (na engleskom - svinje, prim.) - neće imati vajde od likovanja nad tuđom nevoljom. Kolo sreće se okrenulo za Nemačku, jer je njen ekonomski model počivao na depresiranim zaradama, jeftinom ruskom gasu i vrhunskom mehaničkom inžinjerstvu srednjeg tehnološkog ranga - posebno kad je reč o proizvodnji automobila s motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ovo je za posledicu imalo ogromne spoljnotrgovinske viškove tokom četiri zasebne faze u posleratnom periodu: u vreme važenja Amerikancima predvođenog Breton Vuds sistema, koji je obezbeđivao fiksne devizne kurseve i tržišni pristup Evropi, Aziji, Severnoj i Južnoj Americi; potom, posle sloma Breton Vudsa, kada se zajedničko evropsko tržište pokazalo visoko unosnim za nemački izvoz; pa posle uvođenja evra, kada je vendor financing („trgovinski kredit“ - kada „prodavac“, u ovom slučaju Nemačka, pozajmljuje novac siromašnijim članicama evrozone da bi onda one od kreditora kupile neku robu ili platile usluge; s tim što su, po pravilu, kamatne stope na takve kredite veće nego na klasične bankarske pozajmice, prim.) otvorilo brešu i omogućilo da nemačka roba i nemački kapital preplave evropsku periferiju; i konačno, kada je kineska glad za poluproizvodima i gotovim proizvodima amortizovala udarac izazvan time što je kriza evra značajno smanjila tražnju za nemačkom robom u južnoj Evropi. Nemci se sad polako suočavaju s krajem svog ekonomskog modela i počinju da razabiru kakvu su im veliku laž s mnogo lica njihove elite ponavljale tokom tri decenije: fiskalni viškovi nisu bili rezultat štedljivosti, već pre monumentalnog neuspeha da se, tokom dugih godina ultraniskih kamatnih stopa, investira u čistu energiju, kritično važnu infrastrukturu i dve ključne tehnologije budućnosti: baterije i veštačku inteligenciju. Nemačka zavisnost od ruskog gasa i kineske tražnje nikada nije ni bila održiva na duži rok; nisu to male prepreke na putu koje je lako zaobići. Tvrdnja da je nemački model bio kompatibilan s evropskom monetarnom unijom takođe je razotkrivena kao neistinita. S ozbirom na to da nije uključivala fiskalnu i političku uniju, EU je oduvek bila formatirana tako da vlade, banke i korporacije svojih mediteranskih članica optereti nanaplativim dugovima, koji su na kraju primorali Evropsku centralnu banku (ECB) da bira između toga da dopusti da evro propadne i toga da prione na projekt permanentnog prikrivanja bankrotstva. Nemci danas ovo razumeju dok gledaju sputanu ECB koja će se kajati i ukoliko kamatne stope značajno podigne (što bi Italiju i druge dovelo do implozije), i ukoliko to ne učini (u kom slučaju će se inflacija oteti kontroli). I mada posao ECB nikada nije ni trebalo da bude da spasava evro čiji temelji nisu postavljeni kako treba, Nemci mogu da vide da su ih njihovi političari lagali da će njihov ekonomski model preživeti finansijsku krizu 2008. sve dok druge članice evrozone budu dovoljno stezale kaiš. Počeli su Nemci da shvataju i da je fobija od stimulativnih mera koju su njihovi lideri razvili vodila permanentnom socijalizmu za oligarhe širom južne Evrope, kao i za francuske i nemačke banke, te svakojake zombifikovane korporacije. Nekada davno, mi koji smo kritikovali ideju da bi svaka članica evrozone trebalo da postane kao Nemačka prigovarali smo da nemački model funkcioniše samo zato što ga niko drugi nije usvojio. Danas, s krajem ere jeftinog benzina i u okolnostima američkog novog hladnog rata s Kinom, nemački model je kaputt čak i za Nemačku. Da, nemački izvoz će se oporaviti, i u tome će mu pomoći niska vrednost evra. Folksvagen će prodavati mnogo više električnih automobila kad lanci snabdevanja budu u potpunosti obnovljeni. BASF će se vratiti tamo gde je bio kad snabdevanje energentima bude osigurano. Ono što se neće vratiti jeste nemački model: veliki deo Folksvagenovih prihoda otići će u Kinu, odakle stiže tehnologija baterija za električne modele, a ogroman deo vrednosti koju je stvarala hemijska industrija preći će u sektore povezane s razvojem veštačke inteligencije. Neki od naših nemačkih prijatelja uzdaju se u to da će pad vrednosti evra doprineti ozdravljenju nemačkog modela. Neće. Zemlje s niskim nivoom štednje i strukturnim spoljnotrgovinskim deficitom, poput Grčke ili Gane, imaju koristi od devalvacije. Zemlje s visokim nivoom štednje i strukturnim spoljnotrgovinskim suficitom je nemaju - sve što se desi jeste da onaj deo potrošača čija je platežna moć manja subvencioniše bogatije izvoznike, što je upravo suprotno od onoga što je nemačkoj socijalnoj ekonomiji potrebno. Moja poruka nemačkim prijateljima je jednostavna: prestanite da žalite. Brzo prođite kroz faze prihvatanja - poricanje, gnev, cenkanje i depresiju - i počnite da kreirate novi ekonomski model. Za razliku od Grka, i dalje imate dovoljno suverenosti da to učinite ne tražeći dozvolu od poverilaca. Ali prvo morate da razrešite kritičnu političku dilemu: želite li da Nemačka zadrži politički i fiskalni suverenitet? Ako je to slučaj, vaš novi model nikad neće profunkcionisati unutar evrozone ovakve kakva je. Ako ne želite da se vratite na dojče marku, neophodan vam je model integrisan u punu, demokratsku evropsku federaciju. Svako drugo rešenje predstavljalo bi nastavak velike laži s kojom sada na bolan način počinjete da se suočavate. Autor je bivši grčki ministar finansija i profesor ekonomije na Atinskom univerzitetu © Project Syndicate, 2022.