Čačkanje zmaja

Poseta Tajvanu predsedavajuće Predstavničkog doma američkog Kongresa, Nensi Pelosi, naišla je na očekivano snažan odgovor Kine. Kineski borbeni avioni očešali su liniju podele koja razdvaja Tajvanski tesnac. Kinesko ministarstvo spoljnih poslova upozorilo je na „ozbiljne posledice“ posete Pelosijeve. Predsednik Si Đinping rekao je američkom kolegi DŽou Bajdenu (prilikom poslednjeg telefonskog razgovora, 28. jula, prim.) da „ko se mača laća, od mača i strada“. A onda je Kina saopštila da će počev već od 4. avgusta, odmah po okončanju posete Pelosijeve, pokrenuti velike vojne manevre. Avet vojne konfrontacije nadvila se nad svet. Ali teško da je Pelosijeva odgovorna za aktuelne tenzije oko Tajvana. Sve i da je na svojoj azijskoj turneji zaobišla Tajpej, ratoborni stav Kine prema Tajvanu nastavio bi da se intenzivira, uz mogućnost da u bliskoj budućnosti dođe do još jedne krize u Tajvanskom tesnacu. Suprotno dominantnom narativu, ovo nije prvenstveno stoga što je Si posvećen tome da Tajvan pripoji Kini. Iako ujedinjenje zaista jeste jedan od njegovih dugoročnih ciljeva (i predstavljalo bi krunsko dostignuće ne samo za njega lično, nego i za Komunističku partiju Kine), svaki pokušaj da se to ostvari silom bio bi ekstremno skup. A mogao bi čak da predstavlja i egzistencijalni rizik po komunistički režim, čiji bi opstanak mogao da bude doveden u pitanje u slučaju da vojna intervencija ne bude uspešno okončana. Da bi kineska invazija na Tajvan imala dobre izglede za uspeh, Kina bi prvo morala da svoju ekonomiju zaštiti od zapadnih sankcija koje bi u tom slučaju usledile, te izgradi dovoljno veliku vojnu moć da Ameriku kredibilno odvrati od intervencije. Da bi ti procesi bili okončani biće potrebna još najmanje jedna decenija. Glavni razlozi za aktuelno kinesko zveckanje sabljama su neposrednije prirode. Kineske vlasti tajvanskim liderima i njihovim podržavaocima na Zapadu stavljaju do znanja da su njihovi međusobni odnosi, kao i odnosi s Kinom, krenuli neprihvatljivom trajektorijom. Implikacija je da ukoliko Tajvan i Zapad ne promene kurs, Kina neće imati drugog izbora nego da eskalira situaciju. Relativno donedavno, kineski lideri su na situaciju u Tajvanskom tesnacu gledali kao na nezadovoljavajuću, ali podnošljivu. Kad je na Tajvanu na vlasti bila Pekingu tradicionalno naklonjena Kuomitang partija (KMT), Kina je bila u stanju da sprovodi postupnu strategiju ekonomske integracije, diplomatske izolacije i vojnog pritiska - strategiju za koju je verovala da će vremenom mirno prisajedinjenje učiniti jedinom opcijom koja će Tajvanu preostati. Ali u januaru 2016. na Tajvanu se na vlast vratila Demokratska napredna stranka (DPP), koja zagovara nezavisnost, i to je poremetilo kineske planove. Dok KMT stoji na stanovištu da Tajvan i Kina različito interpretiraju Konsenzus iz 1992. godine - sporazum koji je ta partija pre 30 godina postigla s kineskim vlastima, i u kome se insistira na principu postojanja „jedne Kine“ - DPP taj sporazum u potpunosti odbacuje. Mada je teško odrediti tačan trenutak kada je novi status kvo postao neprihvatljiv za Kinu, prelomna tačka je verovatno usledila u januaru 2020, kada je tajvanska predsednica Caj Ing-ven (DPP) lako izborila novi mandat, a njena stranka ubedljivo porazila KMT na parlamentarnim izborima. Kako je DPP učvršćivao svoju političku dominaciju, kineski san o miroljubivom ujedinjenju postajao je sve dalji. Kini nije naruku išlo ni to što su Sjedinjene Države postepeno počele da menjaju poziciju kad je u pitanju Tajvan. Dok je na vlasti bila administracija Donalda Trampa, SAD su ukinule restrikcije koje su dotad postojale za kontakte američkih zvaničnika s tajvanskim funkcionerima; suptilno preformulisale svoju politiku „jedne Kine“ stavljanjem većeg naglaska na američku posvećenost očuvanju samostalnosti Tajvana; i na ostrvo uputile napredne sisteme naoružanja. Takve izazove pred Kinu je nastavila da postavlja i Bajdenova administracija. Američki marinci su prošle godine otvoreno učestvovali na vojnoj vežbi s tajvanskom vojskom. A ovog maja Bajden je nagovestio da bi SAD mogle i vojno da intervenišu ukoliko Kina napadne Tajvan - mada se Bela kuća potom potrudila da brže-bolje ublaži tu izjavu. Čini se da je i rat u Ukrajini osvestio mnoge zapadne lidere i naveo ih da shvate da je Tajvan u ozbiljnoj i neposrednoj opasnosti. Deluje da sada veruju kako samo robusna i glasna podrška - uključujući posete visokog nivoa i vojnu pomoć - može da odvrati kineski napad. Ono što, međutim, propuštaju da uoče jeste da, posmatrano iz Pekinga, više nego bilo šta drugo, njihova podrška Tajvanu pre deluje kao pokušaj da se Kina ponizi. Kina sada strahuje da će, ukoliko lideri DPP i njihove zapadne pristalice ne plate cenu za ove provokacije, izgubiti kontrolu nad situacijom. Ovo bi ne samo potkopalo Sijeve izglede da ostvari svoju dugoročnu ambiciju pripajanja Tajvana Kini; nego bi podstaklo i optužbe da demonstrira slabost, što bi potkopalo njegovu poziciju i u zemlji i izvan nje. Kina verovatno ne planira da u skorije vreme i s namerom napadne Tajvan. Ali bi mogla da zaključi kako je vreme da u Tajvanskom tesnacu Ameriku uvuče u nadmetanje oko toga ko će prvi da trepne. Nemoguće je predvideti kakav bi tačno oblik takva konfrontacija mogla da ima i u kom vremenskom okviru bi do nje moglo da dođe. Ali se sa sigurnošću može pretpostaviti da bi bila ekstremno opasna, jer Kina veruje da se samo nadmudrivanjem može postići puna koncentracija svih zainteresovanih aktera. Poput Kubanske raketne krize 1962, nova kriza u Tajvanskom tesnacu mogla bi da dovede do učvršćivanja statusa kvo - ali tek nakon nekoliko zastrašujućih dana. Možda je baš to kineski plan. Ali takav gambit bi mogao strahovito da se izjalovi: ne zaboravimo da 1962. do izbijanja nuklearnog rata nije došlo samo čistom srećom. Minksin Pei profesor državne uprave na Klermon Mekena koledžu © Project Syndicate, 2022.