Mange i humane materice praćeni cunamijem

Čak i u silesiji najraznolikijih sadržaja koje nam je Novi Sad ponudio od svoje inauguracije u evropsku prestonicu kulture, čini se da izložba Small reboots by Japanese artists odskače. I sam njen naziv nije lako prevesti na srpski jezik, jer izraz je blizak isključivo kompjuterašima i označava restart računara preko ponovnog pokretanja operacionog sistema. Japanski autori koji će se od 12. do 28. avgusta predstaviti u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine su Hiroko Okada, Ai Hasegava, Sačiko Kodama, Takanori Išizuka i Hajaši Tomohiko. Pa, iako su ovi umetnici već nastupali u prestižnim svetskim institucijama poput MoMA u NJujorku, Fondacije Luj Viton u Parizu, festivala Ars Elektronika u Lincu... neupitno je reći „zapamtite ih“. Toliko su japanska imena za nas još neprepoznatljiva, i čak teško izgovorljiva. Ni obrazovanje petoro artista nije klasično i jednoobrazno, prema našem shvatanju. U njih se slivaju znanja iz različitih oblasti – umetnosti, hardvera, softvera, robotike, dizajna.., što sve pretaču u skulpture, instalacije i druge forme multimedijalnog izražavanja. Kruna drugačijeg ipak je sam pristup umetnosti, baziran na saradnji sa naukom, a posebno informatikom i novim tehnologijama. Stoga će radovi umetnika biti i od tečnog metala, preispitivati mogućnost ukrštanja čoveka sa drugim vrstama ili hibridnog života ljudi i mašina, i na druge načine eksperimentisati u sferi interdisciplinarnog. Kustosi izložbe su istoričarka umetnosti Ksenija Marinković i Tomohiro Okada, vrstan u polju inovacija i elektronskih medija, kakav spoj kuratora takođe odstupa od uobičajene domaće prakse. Ovaj „egzotični“ događaj biće realizovan u okviru 10. festivala Dunavski dijalozi, kao dela zvaničnog programa novosadskog kulturnog predsedavanja. Ovogodišnji slogan Festivala oblikovan je u pitanje Quo vadis mundi? (Kuda ideš, svete?), u kakav se koncept Okada, Hasegava, Kodama, Išizuka i Tomohiko besprekorno uklapaju. Budući da radovi nisu najnovijeg datuma, odnosno, nastali pre kovid pandemije, Marinković zaključuje da su njihovi stvaraoci „otvorili mnoga pitanja koje je pandemija, s kojom se svet suočio u trenutku kada je osmišljavana ova izložba, tek čačnula“. „Oni preispituju poziciju moći ljudske vrste koja se smatra dominantnom i upuštaju u izazove budućnosti“, kaže Marinković. Oni pokušavaju da dokuče da li je nužan preobražaj aktuelnog sistema vrednosti i okretanje ka novim kulturološkim obrascima. Tako Ai Hasegava istražuje u polju bioetike i genetičkog inžinjeringa, zainteresovana za feromone koji privlače mužjake ajkula. Međutim, ona i izlazi iz relacija u okviru iste vrste, te u MSU Vojvodine prezentuje video-rad Želim da rodim delfina. Da bi takva mogućnost publici delovala što realnije, Hasegava skulptorski oblikuje portret imaginarnog naučnika koji je navedeno navodno omogućio. I pravi model humane materice u kojoj se embrion ljupke ribe-sisara uveliko zapatio. Sačiko Kodama svojim radom spaja uvek aktuelne prirodne fenomene sa likovnom umetnošću. Ona se igra vezom između forme, pokreta, svetla, zvuka, ovde konkretno u tečnom gvožđu. Zahvaljujući svojim svojstvima, pa i magnetnim, ferofluid čini da skulptura menja formu kroz upečatljive pokrete srebrnkaste tečne mase. Jak estetski dojam i audio-utisak prožeti su filozofskim pitanjima o nastajanju i nestajanju kroz raznorazne metamorfoze. Okada Hiroko, inače posvećena socijalnim aspektima ljudske egzistencije, u Novom Sadu kritički posmatra postignuća antiejdžing medicine. Za nju budućnost nosi mogućnost transplantacije veštačkih organa koje ćemo nositi poput nakita. Artificijaciji (u plemenitom zlatu, za najbogatije) biće podložni jetra, bubreg, genitalije... Da bi ta perspektivna rešenja približila auditorijumu, Hiroko humanoidne lutke nadgrađuje mimetičkim objektima, pa svaka ima dodatak u autentičnom obliku delova ljudskog tela. LJudska težnja ka večnoj, ili bar – što dužoj mladosti, može da rezultira i izgradnjom egzoskeleta, gde bi ulogu čula vida preuzeo splet nervnih završetaka. U ovom slučaju – od zlata, nalik ekskluzivnim đinđuvama. Prizor je istovremeno zastrašujući i vredan divljenja. Išizuka Takanori je umetnički samouk, takoreći artbrutista. Inspiraciju nalazi u japanskom folkloru i mitologiji, kao i savremenim anima i manga tvorevinama. Životinje sa ljudskim karakteristikama imaju veoma ekspresivne izraze, kako Takanori poručuje da je ljut, tužan, srećan, razjaren... Novi vidovi komunikacije nadahnuće su i za Hajaši Tomohika. On stoga pravi malene robote sa ekrančićima na mestu lica, kako učesnici dijaloga imaju privid veće bliskosti. Roboti su zgodni u kriznim situacijama poput jakih zemljotresa, neretko praćenih cunamijima, kada porodice bivaju razdvojene. A mogao je biti od pomoći i tokom pandemijske izolacije. Obično retko u prilici da vidimo svetsko savremeno stvaralaštvo, možemo da se zapitamo da li je sve navedeno deo kakvog globalnog trenda. „U svetu ne postoji samo jedan umetnički centar, ali i takav, difuzan sistem, vezan je za žiže ekonomske prevlasti“, objašnjava Marinković. Za Japan je karakteristična sklonost ka novim tehnologijama u koju se upisuje i tradicija, i filozofija modernog života. Takva se umetnost obraća raciju, tačnije – predrasudama o tome kako sebe kao ljudi vidimo. Uska specifičnost japanskih artista je posvećenost, bilo da se radi o grafici ili poslednjem kriku robotike. Jer to je samo oruđe da se ispolji duhovni sadržaj, kako Marinković ističe. „Svest o materijalnom kod Japanaca drugačija je nego na Zapadu. Oni su štedljivi i jednako poštuju prirodne resurse, kao i supkulgurne i popkulturne proizvode, ali i tradicionalno nasleđe“, kustoskinja dodaje. Srasli su uz samurajsku etiku, gde je čast na prvom mestu. Za njih je bitno održavanje niti između juče i sutra, kao i kulturnih spona sa Evropom. Ali, konkretno – i sa Srbijom. „Možda deluje neverovatno, ali u centru Tokija postoji nekoliko galerija koje rado prezentuju rad srpskih umetnika. Takođe, mnogi žitelji uče naš jezik, bez ikakve potrebe osim ličnog napretka. Poneki se sećaju pomoći Srbije prilikom poslednjeg velikog zemljotresa 2011“, Marinković tumači tu ničim očiglednim izazvanu konekciju. Ono što Japanci možda ne znaju, ali intuitivno slute (jer mahom nikada ovde nisu kročili, budući da imaju tek desetak slobodnih dana godišnje), jeste suštinska sličnost u vrednovanju tradicije, povezanosti sa zajednicom i gostoljublja. „NJima je zaista važno da razumete njihovu kulturu i zavolite je, što je za njih patriotizam“, ističe kustoskinja, koja s Japancima sarađuje još od 2007. godine. Ono što je možda još različito, jeste „lucidno, kreativno, progresivno razmišljanje“ većine Japanaca. I zastupljenost umetnosti na svakom koraku, što u kontekstu novih tehnologija „deluje spektakularno“. Takođe, odnos prema javnom nikad nije privatizovan, kako Marinković naglašava. Za dodatna objašnjenja japanskog mentaliteta, ali i svojih radova, zaduženi su gostujući umetnici. Oni će održati prezentacije o svom radu u MSU Vojvodine, u ponedeljak, 15. avgusta u 12 sati. Dragana Nikoletić