In memoriam Jovan Joca Jovanović

Vest o odlasku Jovana Joce Jovanovića, filmskog reditelja čije je stvaralaštvo kontinuirano potiskivano još od njegovih studentskih dana, mogla bi da posluži kao povod i podsticaj da se o tom „problematičnom dečku“ srpskog filma kreira kompletnija slika. Naravno, kao i u mnogočemu drugom u ovdašnjoj kulturi ta reakcija će biti zakasnela i zahvatiće ograničeni obim. Ona je, međutim, neophodna da bi se reklo ono što je ljubiteljima njegovog opusa (stasalim u katakombama Kinoteke ili socijalnih mreža) i filmskog modernizma odavno jasno – Joca Jovanović je najveći rediteljski talenat koji se ikad pojavio u srpskoj kinematografiji. Još od svog prvog filma, realizovanog tokom studija – Studentski grad (1964), Jovanović je trasirao put koji ga na filmu zanima, a to je istraživanje stvarnosti, cinema verite prožet snažnim uticajem omladinske potkulture. Time je samo naglašavan raskorak između prave stvarnosti koja se umnogome razlikuje od ideološki nametnute slike stvarnosti. U tim smislu upečatljivi su Jovanovićevi filmovi Kolt 15 GAP (1971, korežija sa Miodragom Miloševićem) i Revolucija koja teče (1972). Kolt 15 GAP je imao visoku reputaciju zbog stilske razbarušenosti, a Revolucija koja teče govori o ključnim tačkama vezanim za odnos ideološkog i nacionalnog kada je reč o Srbima u Hrvatskoj. Trenutak koji je Jovanovića mogao da odvede do internacionalne afirmacije bio je film Izrazito ja (1967), koji je po sinestetičkim odlikama (neonska svetla grada, noć, brzina svake vrste), uz nihilizam u of iskazima glavnog junaka, bio ogroman mentalni iskorak za filmove koji stižu iz socijalističkog lagera. Taj film nagrađen je u NJujorku, a fama o članovima tog žirija koji je dao priznanje Jovanoviću postala je tema brojnih mistifikacija. Iako je afirmaciju sticao u doba proboja „crnog talasa“, Jovanović se izričito distancirao od njegovih ključnih autora. Želeo je, kao i pre i posle tog vremena, da se iskaže kao izraziti individualac – sam protiv grupe, naglašavajući time svoju posebnost, bez obzira na to što ga je to dvostruko suprotstavljanje (prvo je ono prema formalnom filmskom establišmentu) dodatno marginalizovalo. Otuda je i veliki talas izvlačenja „crnotalasovskih“ filmova iz bunkera, koji je u punoj meri usledio sa sunovratom socijalizma krajem osamdesetih godina prošlog veka, zaobišao njegov prvi dugometražni igrani film Mlad i zdrav kao ruža (1971). Bilo je, naime, potrebno da prođe trideset pet godina da kopija tog filma bude dostupna široj publici. To se dogodilo na Festu 2006. godine i uprkos raširenom uverenju da taj čin može da promeni percepciju onoga kako sagledavamo srpski film malo toga se zapravo dogodilo. Izostali su širi filmološki i sociološki osvrti na taj film, u kojem se prvi put kod nas pokazuje sadejstvo kriminala i tajnih službi. Zato i ne čudi tolika rezervisanost prema takvom filmu, koja je iskazana i u činjenici da su ovdašnji čelnici bioskopa neposredno posle 5. oktobra smatrali da je još rano za prikazivanje filma Zdrav i mlad kao ruža. A zašto je ovaj film toliko signifikantan dokazuje i poslednji kadar u kojem mladi delinkvent (igra ga Dragan Nikolić), nakon što je pristao da ubija za potrebe postizanja tamnih ciljeva tajne službe, okreće se kameri i kaže: Ja sam vaša budućnost. Ta poruka nije na adekvatan način shvaćena u vreme kada ju je Jovanović poslao, pa je ona ovom društvu eksplodirala u lice u decenijama koje su sledile, a mala je verovatnoća da će se nešto u tom pogledu promeniti u decenijama koje slede. Psihodelijom u kojoj su mladi pronalazili spas, Jovanović se bavio u dokumentarnom filmu Narkomani (1976) i u svom drugom dugometražnom igranom filmu Pejzaži u magli (1984). Nakon toga otišao je u Sloveniju i u svojevrsnu samoizolaciju. Joca više nije sa nama, ali ostalo je njegovo izuzetno delo i pomisao da je reč o nikada do kraja ispunjenom anarhističkom duhu koji je tragao za slobodom u zemlji kojoj ta sloboda nije bila potrebna.