Dva lica čekaju pisca

Potpuno su netačne tvrdnje da odluka o tome ko će biti sledeći premijer suštinski ne zanima nikoga, s obzirom na to da je, u današnjoj Srbiji, to funkcija bez realne moći. Postoje, naime, bar tri osobe koje imaju razloga da nestrpljivo očekuju odluku Aleksandra Vučića o tome koga će predložiti za mandatara nove vlade, a otvorena je i mogućnost da broj naraste na čak četiri zainteresovane persone. NJihova neizvesnost ne bi trebalo dugo da traje: prema poslednjim najavama, predsednik Srbije će odluku saopštiti po povratku iz Brisela, gde bi, 18. avgusta, trebalo da se sretne sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem. Zahvaljujući njegovoj prošlonedeljnoj izjavi o sužavanju liste kandidata za budućeg premijera, sada znamo da su na mukama glede ispunjenja sopstvenih ambicija dosadašnja premijerka Ana Brnabić, gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, pa samim tim i osoba koja se nada da bi ga mogla naslediti na čelu drugog najvećeg grada u Srbiji. Rečeno nam je, takođe, da postoji mogućnost da kandidata predloži i „koalicioni partner“ (socijalisti, manjinske stranke). Koliko god bezizgledno zvučala ta opcija, ne bi smela biti baš potpuno odbačena, jer predstavlja mogućnost da se, pred članstvom SNS, „elegantno“ obrazloži eventualna odluka o ustoličenju još neke „nestranačke“ ličnosti. Najteže je, naravno, Vučeviću, koji je još od 2020. u „niskom startu“ za preseljenje u Beograd. I tada je njegovo ime bilo visokopozicionirano na listi kandidata za novog premijera, toliko da je, prema tvrdnjama političke čaršije, nakon izbora koji su „izrodili“ nesrećni jednoumni parlament, bio toliko uveren da će postati premijer da je čak priredio oproštajnu zabavu i izabrao potencijalne saradnike u budućem beogradskom kabinetu. Kao novi gradonačelnik Novog Sada pominjan je Milan Đurić, Vučevićev drug sa studija, ali nije mu se dalo – prema preovlađujućim tumačenjima, na zaključak da je Vučević potrebniji u Novom Sadu nego u Beogradu bitno je uticala potreba da se u delo sprovede zamisao o „Novom Sadu na vodi“. Nedavne scene prebijanja građana koji su pokušali da iznesu argumente protiv izgradnje džinovskog stambeno-poslovnog kompleksa na obali Dunava idu u prilog tom tumačenju, što, naravno, ne znači da u računici o izboru premijera iz 2020. nije bilo i drugih važnih parametara. Vučevića sve to ni najmanje nije obeshrabrilo – nastavio je da, možda čak i prilježnije, igra ulogu koja ga je dovela u sam vrh naprednjačke nomenklature. Nije se to, doduše, preterano videlo na izbornim rezultatima, s obzirom na to da je na parlamentarnim izborima 3. aprila SNS u Novom Sadu dobio „svega“ 36,9 odsto glasova, što je znatno manje od ukupnog naprednjačkog skora (44,27 posto). Za čoveka toliko izražene servilnosti prema ključnom centru moći, koji je, pritom, blizak prijatelj Andreja Vučića, to, ipak, ne može da bude preterano veliki problem. Vučević se, baš kao i Ana Brnabić, poslednjih godina dosledno isticao u odbrani porodice Vučić. Dok se ona pretvorila u neku vrstu porodičnog pi-ara koji prepoznaje i oštro odgovara na „napade“ na predsednika Srbije i članove njegove porodice, Vučević je u tu važnu bitku uneo i advokatske veštine. Proslavio se podnošenjem prijava, kakva je, recimo, bila ona s kraja 2019, kada je, po izbijanju afere „Jovanjica“, podneo krivičnu prijavu protiv braće Vučić, sa ciljem da tako „dokaže“ njihovu nevinost u spornom slučaju. Sve to, naravno, teatralno, uz prisustvo brojnih kamera, pred kojim se odlično oseća, pa ima i svoju specijalnu emisiju na Radio-televiziji Vojvodina. I Vučević i njegova protivkandidatkinja, aktuelna premijerka Ana Brnabić, već su ušli u istoriju: on kao do sada najdugovečniji gradonačelnik Novog Sada, a ona kao prva žena i prva deklarisana gej osoba koja je postala premijer Srbije. Ona, međutim, još uvek ima šansu da se na još jedan način upiše u večnost – i to kao osoba koja je najduže bila na funkciji predsednika Vlade Srbije. Na to mesto je prvi put izabrana 29. juna 2017, nakon što je Vučić izabran za predsednika Srbije i prava vlast se, zajedno s njim, preselila na Andrićev venac. Šansu za još jedan istorijski domet Ana Brnabić će iskoristiti samo pod uslovom da Vučić ne odluči da je premesti na neki drugi važan položaj. Pominjane su neka ambasadorska funkcija (navodno bi ona želela u Ameriku, ali je tamo Marko Đurić koji se u naprednjačkom svetu dobro kotira), ali i pozicija predsednika SNS, u slučaju da Vučić zaista ispuni obećanje o povlačenju sa tog mesta (prema poslednjoj verziji koju nam je servirao, to bi trebalo da se desi posle izbora nove vlade). Šta god da se desi, jasno je da će i Ana Brnabić – baš kao i Vučević – ostati važan element u sistemu vlasti u Srbiji, koji je odavno izgubio svaku vezu sa Ustavom i zakonima određenim okvirom. Uradila je sve što je potrebno: pokazala je da ne postoji granica koju nije spremna da pređe ukoliko je to od koristi za održavanje odnosa snaga u zemlji, a još uvek nije nestao ni propagandni efekat njene seksualne orijentacije. Naprotiv, u momentu kada, možda čak i jače nego ikada do sada, Srbija pokazuje svoje homofobno i u raznim aspektima retrogradno lice, Ana Brnabić je tu da Zapadu pošalje poruku o neophodnosti da na vlasti ostane SNS, kako na glavnu scenu ne bi stupila ekstremna desnica, kojoj, prema brojnim pokazateljima, upravo vlast različitim akcijama daje snažan vetar u leđa. Da bi još jedan izbor Ane Brnabić na poziciju premijera Srbije bio važna i dobrodošla poruka Zapadu, moglo bi se zaključiti i iz stava jednog od najuticajnijih zapadnih diplomata koji je, nedavno, u nezvaničnom razgovoru sa grupom novinara, izrazito pozitivno govorio o njoj – tvrdio je da je vrlo inteligentna i da „ima viziju“, te da mu je veoma žao što se to ne vidi iz njenih javnih nastupa. A zaista se ništa što odgovara tom opisu ne vidi: domaća javnost je tokom ovih pet godina imala priliku da gleda kako se nekadašnja nestranačka ličnost i pripadnica nevladinog sektora, koja je ostavljala utisak osobe sklone građanskom sistemu vrednosti, pretvara u tipičnog radikalskog jastreba, spremnog na verbalno siromašni, ali zato bespoštedni obračun sa opozicijom, medijima, susednim zemljama, radnicima... Osim naglašene poslušnosti i spremnosti za rad na jačanju kulta Vučićeve ličnosti, kao i bliskih prijateljskih veza sa najmoćnijom porodicom u Srbiji, i Anu Brnabić, baš kao i Vučevića, karakteriše potpuno odsustvo kapaciteta da izrastu u samostalnu političku ličnost, a samim tim i potencijalnu konkurenciju „šefu“. Premijerka Brnabić je to više puta i sama isticala – na samom početku bitisanja na ustavno najjačoj funkciji u zemlji pokazala je da je svesna odnosa snaga („nemam autoritet, a nisam ga ni zaslužila..., meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 posto podrške direktno od građana“). A nakon aprilskih izbora, na kojima se pokazalo da je stranka zabeležila ozbiljan pad rejtinga (oko pola miliona glasova za dve godine) otvoreno je, faktički, priznala da je NIN bio u pravu kada je za odlazeću vladu, u momentu njenog formiranja, konstatovao da će biti samo Vučićev izborni štab: „Razumemo koliko više moramo da radimo, nikoga ne krivimo za to, ni tajkunske medije, društvene mreže, Beograđane, mi krećemo od nas“, rekla je, dodavši da je zadovoljna „jer je ostvaren glavni cilj – istorijska pobeda Vučića u prvom krugu predsedničkih izbora“. Pokazala je, doduše, da s lakoćom može da se ponižava i pred drugima koji imaju moć, ne samo pred Vučićem – na samom početku premijerskog mandata nosila je na ruke tadašnjem ambasadoru Rusije u Beogradu Aleksandru Čepurinu stenogram svog intervjua za Blumberg, kako bi ga uverila da je njena izjava o izboru između EU i Rusije, u korist EU, pogrešno interpretirana. O tome kako je premijerka ponizila sebe, ali i Srbiju, obavestila nas je portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Marija Zaharova. Koliko god svima bilo jasno da ni premijer, ni vlada u celini, nemaju suštinsku moć u današnjoj Srbiji, činjenica je da će ime Ane Brnabić ipak ostati jedan od simbola vremena u kome se u zemlji mnogo toga promenilo. Jeste bilo i pozitivnih pomaka, kao što je, recimo otvaranje Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti ili nekih infrastrukturnih, uglavnom saobraćajnih projekata, ali je zabeleženo daleko više promena u negativnom pravcu. Najviše onih koje se mogu zajednički opisati kao – gušenje demokratije. Mnogo je, poslednjih godina, bilo međunarodnih dokumenata koji su na to ukazali, a najbolniji su, verovatno, letošnja Rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji, usvojena sa ogromnom većinom glasova, i to iz svih najvećih evropskih partija, kao i izveštaj Grupe država za borbu protiv korupcije (GRECO), tela Saveta Evrope, u kome se poziva vlast da pojača mere kojima se sprečava korupcija na najvišim izvršnim funkcijama, uključujući predsednika Republike i ministre. Ništa čudno, uostalom. Preko ono malo medija koji nisu pod kontrolom vlasti, a sa kojima Ana Brnabić otvoreno ratuje, imali smo prilike da se obavestimo o bezbroj afera ministara iz njene vlade, za koje je – bez obzira na to ko ih je birao, sama odgovorna - počev od „tetke iz Kanade“ i plagiranog doktorata, pa do Krušika, Jovanjice... Umesto da doprinese njihovom razrešavanju, premijerka ih je obično nazivala „izmišljotinama“, a jedini poznat slučaj kada je reagovala desio se kada je nudila ostavku zbog neprimerenih reči ministra Nenada Popovića na račun „gej slikovnice“. Ima tumačenja prema kojima bi još jedno postavljenje Ane Brnabić na čelo Vlade Srbije značilo da se već sada (ponovo) zna da vlada neće trajati ceo mandat. I nije da nema logike u pretpostavkama da nam se opet smeše prevremeni parlamentarni izbori. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što bi na proleće 2024. trebalo da se održe redovni lokalni izbori, a poznato je da naprednjačka vlast ne trpi postojanje ni najmanje jedinice lokalne samouprave koja nije pod njihovom kontrolom. Sa već uočenim trendom pada rejtinga, teškim periodom koji dolazi, lokalne, često posvađane i podeljene stranačke ekipe se malo čemu imaju nadati ako ne budu nekako pogurane odozgo. Kako, ako ne parlamentarnim izborima? Vera Didanović