Od folksdojčera do Oluje

I ove godine na godišnjicu Oluje Hrvati su u Kninu s pravom slavili ujedinjenje svoje državne teritorije. Gotovo istovremeno u Novom Sadu, Srbi su s pravom oplakivali prognanstvo svojih sunarodnika sa vekovnih ognjišta u Hrvatskoj. Dakle, isti događaj, a dve priredbe kao odrazi dva potpuno različita sagledavanja istorije, pa nije čudo da su se i ovog puta posvađali, razmenjivali optužbe za zlodela i sažaljevali sami sebe. Slučaj etničkog čišćenja hrvatskih Srba 1995. i prethodno krajiških Hrvata 1991, podsetio me na po mnogo čemu sličnu, a pomalo zapostavljenu tragičnu epizodu s kraja i neposredno posle Drugog svetskog rata, kada je sa svojih vekovnih ognjišta u Srbiji i Hrvatskoj, prognano skoro pola miliona duša, uglavnom civila, jugoslovenskih građana nemačke nacionalnosti, folksdojčera, kojih je 1941. bilo 540.000. Nemci su u Podunavlju, tada Ugarskoj, prisutni od 12, a masovno od 17. veka. Sa raspadom Austrougarske, ostali su značajna manjina u Kraljevini Jugoslaviji, i još bi živeli među nama da ih 1941. sunarodnici iz matice nisu „oslobodili“, upleli ih u svoja sistemska zlodela, da bi, u oktobru 1944, gubeći rat i strahujući od odmazde, komanda Vermahta naredila da se civili nemačke narodnosti povuku sa okupatorskom vojskom. U tom talasu otišlo ih je pola, 245.000. Od preostalih, u oslobođenoj Jugoslaviji, oko 9.500, uglavnom muškaraca, streljano je odlukama prekog suda, oko 12.000, pretežno žena, deportovano je u SSSR da se ne vrate, a 6.500 ih je nestalo bez traga. Od oko 160.000. preostalih, za par godina oko 51.000 je umrlo od bolesti i gladi, jer su radno sposobni završili na prisilnom radu, dok je nejač oterana u logore, da bi, na kraju, opljačkani do gola, i oni bili prognani. U zemlji ih je ostalo tek nekih 8.000. Svima je konfiskovana celokupna imovina, čitava sela i gradovi, i oko 600.000 hektara oranica. Tada genocid nije bio pravno definisan, ali reč je o školskom primeru ovog teškog zločina, za koji, gle čuda, u debati koja se razvila na mrežama, opravdanje nalazi prvenstveno ona vrsta Srba koji se iz ’90-ih sećaju samo prognanika na traktorima, i ona sorta Hrvata koja ima razumevanje za proterivanje srpske nejači ’95. I služe se identičnim argumentima. „Zločine su činili komunisti, ne Srbi ili Hrvati“. Istina. Ali, isto tako, zločine su činili nacisti, a ne obični Nemci. Nisu Dunavske Švabe izmislile nacizam, i mada ga je jedan broj prigrlio, domaćice, starci, deca za to nisu krivi. Istina, 95.000 ih je, ko milom, ko silom, služilo u nemačkoj, hrvatskoj ili mađarskoj vojsci, oko 22.000 u Princ Eugen SS diviziji, koja je počinila strašne zločine nad civilima, ali oni su kažnjeni - ko od njih nije poginuo u borbi, streljan je odlukom prekog suda po zarobljavanju. Opet, zašto bi grehe esesovaca iz svojih redova skupo platilo pola miliona ljudi, čak i nemačke babe i bebe? Postojale su i hrvatska i bošnjačka SS divizija, i srpska ljotićevska, pa starci i deca tih nacija nisu surovo kažnjeni. Šta je, uostalom, mogao da uradi jedan Nemac, apolitičan paor, da bi opstao na svojoj zemlji i imanju? Odgovora nema, šta god da su uradili oterali bi ih i opljačkali. Vlast u Jugoslaviji je imala i vremena i načina da ustanovi ličnu krivicu svakog pojedinog Nemca, ali su ipak pribegli revolucionarnoj pravdi sovjetskog stila, ne mareći za ljudske živote. Zločinom nad tom manjinom i proterivanjem 270.000 Italijana iz Istre i Dalmacije od 1945. do 1960, smatram ja, postavljena je matrica za etnička čišćenja iz 90-ih. Svrha komemoracija, smatram ja, ne sme biti ni lažiranje istorije, ni manipulacija masama, raspirivanjem straha i mržnje, ni pranje ruku, već da sad, na istorijskim primerima, jasno razlučimo ispravno i čovečno od onog što to nije, pa da se greške više ne ponove. Zato je, smatram ja, na komemoracijama Oluje u Novom Sadu i u Kninu, trebalo oplakati sve žrtve etničkog čišćenja, pa i Švabe, i Italijane, i time pokazati svest da zločini protiv čovečnosti nemaju opravdanja čak i kada ih čine oni koje smatrate oslobodiocima. Umesto toga, prigodne priredbe poslužile su da se sakupe jeftini poeni od dela glasačkog tela koje razume samo tribalnu etiku. Biće nam bolje, smatram ja, tek kad budemo shvatili da nas teret ružne prošlosti ne pušta da idemo napred, tek kada istoriju budemo stavili tamo gde joj je mesto, u knjige, a mi jedni drugima budemo hrišćanski oprostili i počeli da živimo okrenuti budućnosti.