Beogradizacija Srbije

Srbija još od kneza Miloša nije bila centralizovana kao od 2014, kad je Aleksandar Vučić postao premijer, a tri godine kasnije predsednik Republike i bukvalno svu vlast koncentrisao u svojim rukama. U njegova vakta centralizacija je dostigla takve razmere da on odlučuje bukvalno o svemu, čak i o rešavanju komunalnih problema u zabitim zaseocima polunapuštenih planinskih sela po Srbiji, ili o tome kad će, kako i čijim parama da se grade nove vodovodne i kanalizacione mreže u Kragujevcu, Čačku, Valjevu, Varvarinu, Ćićevcu, što je do pre samo koju godinu bio posao lokalnih samouprava. Ni opozicija, kako „demokratska i proevropska“, tako i „patriotska“ nije mnogo bolja od SNS-a, pa je čak 42 odsto, ili 105 od ukupno 250 poslanika vlasti i opozicije u novom sazivu Skupštine Srbije iz Beograda, dok ostatak zemlje, u kome žive dve trećine stanovnika, reprezentuje samo 145 narodnih predstavnika. „Beogradizacija“ je jedna od retkih zajedničkih osobina i vlasti i opozicije. Izborna lista „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ osvojila je 3. aprila 120 poslaničkih mandata, od čega je 49 poslanika ove koalicije u novom sazivu parlamenta iz Beograda. NJihovi dosadašnji koalicioni partneri iz SPS-a i Jedinstvene Srbije u novom sazivu imaju 32 poslanika, od kojih je 13 iz Beograda i to je jedna od retkih izbornih lista koje proporcionalno imaju više narodnih predstavnika izvan prestonice. S druge strane, koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije (SSP, DS, Narodna stranka, Pokret slobodnih građana i još nekoliko grupa građana i udruženja) ima 38 poslanika u Skupštini Srbije, od kojih je 19, odnosno svaki drugi iz Beograda. Za neke analitičare to pokazuje odsustvo sluha za probleme građana iz „ostatka“ Srbije, a za druge je to delom posledica neizgrađene partijske infrastrukture izvan glavnih gradskih centara, što se moglo videti i 3. aprila na biračkim mestima, koja su mahom bila prepuštena kontrolorima vladajućih stranaka. Koalicija NADA (DSS i jedna frakcija POKS-a) ima 15 poslanika, od kojih je šestoro iz Beograda, dok je od 13 poslanika Koalicije „Moramo“ čak osmoro iz glavnog grada. I stranka Zavetnici je od deset osvojenih mandata sedam dodelila članovima iz Beograda. Jedini izuzetak na opozicionoj sceni je koalicija Dveri i druge frakcije POKS-a, koja u novom sazivu Skupštine ima 10 poslanika, od kojih je samo jedan iz Beograda. S obzirom na to da je na svim izbornim listama za aprilske izbore bilo dve trećine kandidata izvan Beograda, ispada da su ljudi iz „provincije“ poslužili većini stranaka samo da im popune mesta pri kraju izbornih lista, jer se unapred znalo da ta mesta ne garantuju poslaničke mandate. Iza Beograda, u novom sazivu parlamenta najzastupljeniji je Južnobački okrug, sa sedištem u Novom Sadu, sa dvanaest odsto poslanika. Na trećem mestu je Raški okrug, sa oko pet odsto narodnih predstavnika u novoformiranom srpskom parlamentu, a čak 16 okruga zastupljeno je sa manje od po petoro poslanika. Suvišno je, valjda, i pominjati da je tih 16 okruga sa manje od dva odsto poslanika locirano južno od Save i Dunava, u „užoj“ Srbiji. Tako će do sledećih izbora zakone za sve građane donositi 105 poslanika iz Beograda i samo pet iz Kragujevca, kojem kao pravosudnom, poreskom, zdravstvenom, obrazovnom i industrijskom centru Šumadije gravitira blizu dva miliona ljudi centralne i jugozapadne Srbije, te severa Kosova. Poznavaoci političke situacije smatraju da s obzirom na izborno zakonodavstvo i višedecenijsku političku praksu, ništa bolje, kad je (de)centralizacija vlasti u pitanju, ne bi bilo ni da okruzi južno i severno od Save i Dunava imaju znatno više poslanika u parlamentu nego što ih sada imaju. Poslanici su, nažalost, već odavno ekskluzivno partijski vojnici, koji odlučuju onako kako im se naloži iz partijskih centrala ili vrha vlasti. Isto važi i za odbornike u skupštinama gradova i opština, o čemu je možda i najilustrativniji primer Skupština grada Loznica, u kojoj su prošle godine, nakon masovnih protesta zbog rudnika litijuma u Jadru, odbornici na mig iz vrha vlasti u Beogradu, najpre usvojili, a onda brže-bolje poništili Prostorni plan kojim se Rio Tintu odobrava istraživanje nalazišta litijuma. I ko onda može da bude siguran da u dogledno vreme ista skupština, na novi mig iz Beograda, još jednom neće promeniti mišljenje, pogotovo što ni predsednik Aleksandar Vučić ne krije da se kaje što je Vlada, „pod pritiskom spolja“, odustala od iskopavanja litijuma. Na sličan način svojevremeno su i odbornici Skupštine grada Niša izglasali da Aerodrom „Konstantin Veliki“ u tom gradu postane vlasništvo države Srbije, a interesantno je, na primer, da je i sedište kompanije Fijat Krajsler automobili Srbija u Beogradu, a ne u Kragujevcu, gde su se doskora pravili automobili. Danijel Dašić, direktor Nacionalne koalicije za decentralizaciju, sa sedištem u Nišu, za NIN kaže da i u novom sazivu Skupštine ponovo imamo dvostruki problem, koji se ponavlja u poslednjih deset i više godina. Jedan je kvantitativni i ukazuje na to da grad Beograd sa oko 1,65 miliona stanovnika godinama ima gotovo dva puta više poslanika od regiona Južna i Istočna Srbija, u kojem živi oko 1,5 miliona stanovnika, skoro isto kao u prestonici. Samim tim Beograd ima i dvostruko veći uticaj na kreiranje razvojne i svake druge politike u zemlji. Dašić podseća i na to da Niš i Kragujevac od petooktobarskih promena u Srbiji, odnosno od vlade Zorana Đinđića, više nemaju ministre u Vladi Srbije, te su i ti gradovi i regije koje im gravitiraju i time izgubili svaki uticaj na kreiranje razvojne i svake druge politike u zemlji. „Drugi problem sa poslanicama vezan je za to da svi oni odmah po sedanju u skupštinske klupe zaboravljaju svoje birače i postaju partijski vojnici, verni jedino partiji, odnosno njenom vođi. To nas je dovelo do toga da danas u Srbiji institucije ne odlučuju više ni o čemu, da su suspendovane čak i ingerencije lokalnih samouprava, i da o svemu u srpskom političko-društvenom sazvežđu odlučuje jedna osoba. Iskustvo iz svemira nas uči da nakon toga sledi `veliki prasak`“, smatra Dašić. To što se predsednik Vučić ne libi da pred TV kamerama telefonom poziva ministra finansija Sinišu Malog, v. d. direktora Puteva Srbije Zorana Drobnjaka, direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića ili nekog drugog ministra i direktora javnog preduzeća, zahtevajući od njih da reše neki komunalni problem, neskriveno pokazuje razmere centralizacije i koncentracije vlasti u rukama jednog čoveka, sa svim manama koje takav sistem neminovno sa sobom nosi. Zato i ne čude zvanični podaci po kojima se 2020. iz Šumadije odselilo više ljudi nego što se u nju doselilo, da je u Kragujevcu rođeno nešto više od 1.500 beba, a umrlo je više od 2.000 Kragujevčana. Prošle godine malu maturu je u kragujevačkim osnovnim školama polagalo 1.756 osmaka, a u prvi razred je upisano tek 1.613 prvaka, dok ih je ne tako davno bilo i više od 2.000. Konačno, na izborima u aprilu u biračke spiskove u Kragujevcu bilo je upisano skoro 6.000 glasača manje nego pre deset godina. Ništa nije bolje ni u drugim delovima ostatka Srbije, u kojima je sve manje stanovnika, a jedino rastu Beograd i Novi Sad, iako ni trećina stanovnika prestonice u 21. veku nema – kanalizaciju. „Ako već ne žele da decentralizuju Srbiju, vlasti ne bi trebalo da podstiču iseljavanje mladih iz cele zemlje u Beograd i Novi Sad. Na konkursu Ministarstva omladine i sporta, polovinu novca na konkursima za zapošljavanje dobile su organizacije iz Beograda, iako nezaposlenih u drugim delovima Srbije ima znatno više (U Beogradu je nezaposleno 10,8 odsto mladih, a u centralnoj i zapadnoj Srbiji oko 35 odsto). Isti je slučaj i sa drugim projektima za mlade, gde opet dominiraju organizacije iz Beograda i Novog Sada. Treba li onda da se čudimo zbog čega se pojedini delovi Srbije prazne“, upozorava Nacionalna koalicija za decentralizaciju, koja je, uz Centar za regionalizam iz Novog Sada, jedna od retkih organizacija koje se zalažu za regionalizaciju i političku decentralizaciju Srbije. Nije, istine radi, aktuelna vlast jedino odgovorna za nikad veću centralizaciju vlasti, moći i novca u Beogradu i donekle u Novom Sadu, na štetu ostatka Srbije, jer su taj put utabale i sve prethodne garniture, koje su decentralizaciju izbegavale u strahu od gubitka nadležnosti i novca, pa već decenijama traje razvlašćivanje i smanjivanje nadležnosti lokalnim samoupravama. Zato nikoga i ne čudi što se odluka o gradnji kanalizacije ili sistema za prečišćavanje u bilo kom mestu u Srbiji donosi na Andrićevom vencu ili, bar formalno, u Nemanjinoj 11 u Beogradu. Bilo je, doduše, posle 2.000. godine, pokušaja da se država teritorijalno regionalizuje i politički decentralizuje. Tako je 2009, u vreme Borisa Tadića, donet zakon o podeli Srbije na sedam statističkih regiona, čiji je broj 2010. sveden na pet – Vojvodinu, Beograd, Centralnu i Zapadnu Srbiju, Jugoistočnu Srbiju, te Kosovo i Metohiju. Radilo se o pukoj administrativnoj podeli, pri čemu su, pored već postojećih autonomnih pokrajina - Vojvodine i KiM - i Beograda kao glavnog grada, delovi unutrašnjosti Srbije, koji gravitiraju Kragujevcu i Nišu, dobili status statističkih regiona. Ta podela važi i danas, a koliko je relevantna svedoči činjenica da je Kragujevcu, koji i dalje slovi za centar regije Centralna i Zapadna Srbija, u Novom prostornom planu Srbije, kojim se definišu razvojni planovi države do 2035, dat status trećerazrednog grada. Iako formalno asimetrično regionalizovana država - Vojvodina ima definisane nadležnosti, a položaj Beograda je regulisan Zakonom o glavnom gradu - Srbija je jedna od najcentralizovanijih zemalja u Evropi. Tome svakako doprinosi i težnja aktuelne vrhuške da se za sve pita, a u isto vreme povremeno se podgrevaju strahovi da bi veća ovlašćenja regionima i decentralizacija zemlje predstavljali direktnu pretnju za teritorijalni integritet i celovitost zemlje. A za podgrevanje te vrste straha još mogu da se koriste paralele sa raspadom SFRJ početkom 90-ih. Zato i ne čudi što je svojevremeno, pišući o decentralizaciji, pokojni ekonomista dr Miroslav Prokopijević konstatovao da je Srbija kroz svoju istoriju jedino bila decentralizovana i regionalizovana – još u srednjem veku, kada su Hrebeljanovići, Brankovići, Mrnjavčevići, Altomanovići, Musići i ostale velmože imale omeđene teritorije, na kojima su kovali sopstveni novac, imali svoje vojske i ostale atribute državnosti. A već 200 godina Srbija je strogo centralizovana. Ko bi rekao da bi ovde korak napred bio i povratak u – srednji vek? Zoran Radovanović