Nevinašce sa kamom

Kada čovek slomi kost, obično mu je potrebna rehabilitacija. Sa istorijom je slično. Popularna mudrost po kojoj zakrpljena kost nikada ne biva snažna kao ranije, možda i nije istinita, ali za nauku svakako važi. Pogotovo zato što istoriju, za razliku od kostiju, najčešće lomimo namerno. Viši sud u Valjevu u julu je opet zaključio da je četnički komandant Nikola Kalabić čovek častan, kao i 2017, i čini se da nas više ništa ne sprečava da i njemu posvetimo seriju koju će RTS emitovati u udarnom terminu. „Postoje dokumenti o njegovom sporazumu sa Nemcima, u kome stoji da će se zajedno boriti protiv partizana. Tokom tih akcija Kalabić je bio na čelu trupa koje su počinile zločine nad srpskim civilima. Sam je pisao Dragoljubu Mihailoviću o tome šta je učinio u selu Kopljare, blizu Aranđelovca. U izveštaju je napisao da je pobio dvadesetoro ljudi, jer su pomagali partizanima. Kada govorimo o četničkim koljačima, on je najgori primer“, podseća istoričar Milovan Pizari, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Pre pet godina, kada je Viši sud u Valjevu prvi put rehabilitovao nevinašce sa kamom o pasu, istoričar Milivoj Bešlin je za NIN naveo i da je Kalabićeva Gorska garda, na papiru elitna jedinica Jugoslovenske vojske u otadžbini, u toj istoj otadžbini, u Drugovcu kraj Smedereva, pobila sedamdeset dvoje srpskih seljaka, da je to elitno cveće sa četničke šubare pljačkalo i silovalo, te da su sami Kalabićevi saradnici Mihailovića upozoravali da se ljudi u Srbiji više boje tih pijanih odreda nego okupatora. Mihailoviću to nije bilo važno, jer kasnije na sopstvenom suđenju svakako nije mogao da se seti nijednog svog komandanta koji nije sarađivao sa okupatorom, a nije važno ni po Zakonu o rehabilitaciji. Taj akt je usvojen 2006, pa navodno bolje isklesan 2011, ali krug kandidata za rehabilitaciju, određen u prva dva člana zakona, ostao je tako rastegljiv da nema koljača domaće proizvodnje koji ne bi mogao da se u njega ugura. „U samom konceptu rehabilitacije sadržana je podvala. Iza tog koncepta, pa i samog Zakona o rehabilitaciji, stoji ideja da je prošlost bila ’ideologizovana’, te da su i presude sudova i drugih državnih organa bile ideološke, pa samim tim odstupaju od nekakve zamišljene realnosti i apstraktnog koncepta pravde. Sadašnjost se iz te vizure predstavlja kao objektivna, što je po sebi takođe ideološki čin. Ako se kolaboracionistima sudilo iz ’ideoloških razloga’, treba da bude jasno da se i rehabilitacija vrši iz ideoloških razloga“, podvlači Vladimir Simović, sociolog i član političke platforme „Solidarnost“. Valjda nema naivaca koji misle da su rehabilitacije pravno pitanje, pokušaj da se uspostave pravna država i vladavina prava, to jest da je neka ozbiljna skupština donela ozbiljan zakon koji primenjuju ozbiljni sudovi. „Rehabilitacije su samo repovi. Sve je počelo 2000, kada je za Srbiju morala da se pronađe neka druga pozitivna prošlost, neka koje nema veze sa komunizmom i Jugoslavijom. Pojavili su se i istoričari i kvaziistoričari, četnici su počeli da ulaze i u pravni i u obrazovni sistem, i nacionalisti su uspeli. U udžbenicima se nalaze politički rehabilitovani ’četnici antifašisti’“, objašnjava Milovan Pizari. Ako su se četnici izborili za to da se o njima snimaju budžetski finansirani filmovi i serije, što je za kolektivno sećanje i ideološko usmerenje svakako važnije od nekog parčeta papira sa sudskim pečatom, zašto se i dalje rehabilituje? Razloge možemo da tražimo i u bahatosti pobednika i u njihovoj potrebi da u tkanju nove istorije ne bude grešaka, ali Milovan Pizari to posmatra prozaičnije. „Postoje i ekonomski razlozi. Kada neko podnese zahtev za rehabilitaciju, traži poništenje presude kojom je osuđeni izgubio i građanska prava i svojinu. Kada se to obori, potomci mogu da traže da im se vrate oduzete nekretnine. Tako je bilo sa Nedićem, čiji je unuk tražio zgrade u Beogradu.“ Ako najsvežija rehabilitacija opstane, i Kalabićevi naslednici bi mogli da dobiju veliko zemljište na Divčibarama, pisali su ovih dana razni mediji. Kada je pak reč o Milanu Nediću, prvi pokušaj njegovog pravnog pranja nije uspeo. Ali tako je bilo i sa Nikolom Kalabićem. „Povodom Nedića su mnogi protestovali, uključujući tu i Savez jevrejskih opština. Alarmirana je i međunarodna javnost, i da nije bilo tog pritiska, prošla bi i ta rehabilitacija. I biće ih još, osim ako javnost opet ne reaguje“, smatra Pizari. Milovan Pizari kaže i da se nova istorija piše za domaću, a ne za međunarodnu upotrebu. „Ogroman broj dokumenata, i partizanskih i četničkih, i nemačkih i italijanskih, nedvosmisleno svedoči o četničkoj kolaboraciji. Posle Loznice 1941. četnici se nikada ne bore protiv Nemaca. Sa nacistima dele stav da su komunisti najopasniji neprijatelj, i ponašaju se u skladu sa time sve do kraja rata. Nemci ih gledaju kao nepouzdane saveznike, koje mogu, recimo, preventivno da hapse 1943, kada se boje savezničkog iskrcavanja u Jugoslaviji, ili da ih kažnjavaju kada se sukobe sa ljotićevcima ili nedićevcima, ali inače im daju i novac i oružje. Kolaboracija četnika u Drugom svetskom ratu nije upitna, pa zato revizionisti ne odlaze u Berlin da brane tezu o njihovom antifašizmu, i ne pišu o tome za međunarodne časopise. Ne može niko u Italiji da priča da su četnici antifašisti, jer su Đujićevi četnici u Dalmaciji služili pod Italijanima u Dobrovoljačkoj antikomunističkoj miliciji (MVAC). To može da se servira samo ovdašnjoj publici“, objašnjava Pizari. Taj (svako)dnevni meni domaće ideološke kuhinje, podseća sociolog Vladimir Simović, ume da bude i kreativniji, mada je cilj uvek isti. „Kalabić je tu samo jedan od primera. Važan, jer je u pitanju čovek koji je dokazano učestvovao u krvavim zločinima nad civilima, ali imamo još jedan aktuelni slučaj - u Novom Sadu vlast podiže spomenik ’nevinim žrtvama 1944/1945’, među koje ubraja i učesnike racije iz 1942. godine, u kojoj je ubijeno više od dve hiljade ljudi, mahom Srba, Jevreja i Roma. Vidimo, dakle, matricu – za vladajući poredak kolaboracionisti su žrtve. Kalabić je pritom svoje zločine pravdao argumentom da su njegove žrtve komunisti, pa ideološki čin tu doživljava vrhunac. Selektivno sećanje na žrtve fašizma očitava se u tome što vlast po potrebi govori o Jasenovcu i užasnim zločinima ustaškog režima, ali u svom dvorištu rehabilituje zločince.“ Milovan Pizari zaključuje da svaka zemlja regiona ima svoju istoriju, svoje zvanično sećanje, koje je u tuči sa susednim sećanjima. Umesto da o stradanjima učimo kako se ne bi ponovila, učimo zato da bi se mržnja podgrejala. Vladimir Simović stoga smatra da u „perverznom igrokazu nacionalističkih elita“ dobitnik na rehabilitacionoj lutriji može da bude bilo ko. „Procesu revizionizma, a samim tim i rehabilitacijama, ne nazire se kraj, jer je vrlo koristan vladajućoj strukturi. Demonizacijom narodnooslobodilačke borbe, a posredno i socijalističke prošlosti, raščišćava se teren od mogućih alternativa i utvrđuje status kvo. Zato treba očekivati nova ’iznenađenja’, kao što je rehabilitacija Milana Nedića, za šta se teren priprema već godinama.” Marko Lovrić