Povratak u izgnanstvo

Prošle su  33 godine otkako je izrečena fetva i petnaest otkako je rečeno da je ukinuta, da bi na tribini u američkoj državi NJujork, najpoznatiji verski disident bio izboden nožem. U prepunoj sali, pred publikom i kamerama, nepoznati čovek nasrnuo je na Salmana Ruždija, ostavljajući mu rane koje je jedva preživeo, uz teške posledice, od kojih se za sada zna da mu je oštećena jetra, presečeni nervi na ruci, teško povređeno oko. Skinut je, pak, sa respiratora i očekuje se da se oporavi. Mladi Hadi Matar, iz Fervjua u NJu DŽersiju, izbo ga je u lice, vrat i stomak, nekoliko puta, pre nego što su ga savladali. Zašto je to uradio još se ne zna, ali se da naslutiti šta bi mogao da bude motiv 24-godišnjeg muslimana, koji je za napad izabrao scenu.    Salman Ruždi rođen je 1947. godine u Bombaju, u porodici  advokata i učiteljice, diplomirao je istoriju na Kraljevskom koledžu u Kembridžu 1968,  da bi se potom bavio glumom i marketingom.  Pet godina posle prvog romana, Grimus, koji je prošao nezapaženo, za delo Deca ponoći dobio je 1981.  Bukerovu nagradu. Posle još nekoliko romana, 1988. objavljeni su Satanski stihovi, koji će mu doneti mržnju i slavu. Tadašnji iranski verski lider ajatolah Ruholah Homeini, proglasio ga je neprijateljem islama i čovekom koji je svojim interpretacijama vere, poigravanjem sa imenima i događajima opisanim u Kuranu, uvredio muslimanski svet. Ruždi u knjizi preispituje islam, poigrava se pojmovima i mnogim stvarima koje se u islamskom svetu smatraju svetim, a sam naslov izvučen je iz stihova koje je Muhamed smatrao satanskim i izbacio ih iz Kurana… U svakom slučaju, ova knjiga mu je donela nevolje koje će ga učiniti prognanikom u narednim decenijama.    Homeini je izdao fetvu 14. februara 1989, pozivajući sve verujuće muslimane da učine sve što je u njihovoj moći da ubiju Ruždija, napominjući da će svako ko strada pokušavajući da izvrši to delo, otići u raj. Ponuđen je i novac, nagrada od tri miliona dolara. Homeini je koji mesec kasnije umro, ali su njegove reči ostale na snazi, čak i kada je iranska vlada mnogo godina kasnije tvrdila da je fetva povučena. Knjiga je oktobra 1988. zabranjena u Indiji, a potom i u još dvadesetak država, od  Pakistana, Bangladeša, Indonezije, preko Sudana i Kenije, do Venecuele. Tri godine kasnije, jula 1991, Ruždijev japanski prevodilac, Hitoši Igaraši, ubijen je nožem, a nekoliko dana kasnije, italijanski prevodilac Etore Kapriolo izboden je u svom stanu u Milanu, ali je preživeo napad. Dve godine potom norveški izdavač ozbiljno je povređen u napadu vatrenim oružjem. Tada, pak, pod tolikim pretnjama, Ruždi koji za sebe kaže da je „musliman koji ne praktikuje islam“ postaje begunac, koji je u prvih šest meseci promenio prebivalište više od pedeset puta. Pod lažnim imenom i uz ogromnu pomoć svojih britanskih prijatelja, on je iz Londona stigao u Ameriku, gde živi više od dve decenije. Ubrzo se rastao sa svojom drugom ženom Marijan Vigins, takođe književnicom, kojoj su i posvećeni Satanski stihovi. Kasnije je pisao o teškim trenucima samoće, straha i očaja, ali je novi život započeo i novim brakom. Ženiće se još dva puta, a u međuvremenu postaće i američki državljanin.   Vremenom će se politički angažovati podržavajući rat u Avganistanu, recimo. Na vest o Nobelovoj nagradi  koja je dodeljena Peteru Handkeu, podržao je Vljoru Čitaku, ambasadorku Kosova u Vašingtonu, koja je na Tviteru prokomentarisala da je „skandalozno dati nagradu čoveku koji je podržavao Slobodana Miloševića, balkanskog kasapina, i njegov genocidni režim“. Do sada je Ruždijev život tekao između predavanja, knjiga i povremenih pretnji, ali je od poslednje velike bure, 2007. kada je dobio titulu britanskog viteza, što je izazvalo proteste iranskih i pakistanskih vernika, a vlasti ovih zemalja optužile britanske za islamofobiju, protekle su godine koje su ga učinile manje opreznim i znatno opuštenijim. A onda se dogodio napad. Sa kim je napadač povezan, ako je uopšte sa nekim povezan, još se ne zna, ali je napad u iranskim medijima pozdravljen između ostalog i rečima ajatolaha Alija Hamneija, koji je podsetio da će „strela koju je ispalio Homeini jednog dana pogoditi metu”. Za Ruždija ovo je ponovni povratak u nekadašnji život, skrivanja, opreza i straha, a uz njega taj se strah širi i na sve koji su tog dana bili u sali ili bi se mogli naći u njegovoj blizini. Ali i na one koji bi se tu mogli zateći sasvim slučajno. Ivana Janković