Pravim planove za ceo mandat

I na poslednjoj sednici Skupštine Beograda opozicija se ponašala kao da joj je od onoga o čemu se priča bitnije da iskoriste sve raspoloživo vreme za raspravu. Na toj sednici sam dao priliku svima iz opozicije da me pitaju šta god žele. Mnogi je nisu iskoristili dok sam tamo bio, već su pitanja postavljali kad sam otišao. To izgleda najviše vole, jer tada sami sebi odgovaraju kako žele, sumira utiske sa poslednje sednice gradskog parlamenta gradonačelnik Aleksandar Šapić u razgovoru za NIN. Ima li među predlozima opozicije i neki koji ste spremni da prihvatite? Prihvatićemo sve ono što deluje smisleno i ostvarivo. Recimo, da uđemo u razgovore oko formiranja antikorupcijskog tima koji bi pratio rad gradske uprave. Jedan odbornik iz DS-a predložio je da se pozorište u Lazarevcu prebaci s opštinskog na gradski nivo i poslaćemo nadležne službe da provere da li je to izvodljivo. Prihvatio sam i predlog Đilasove stranke da se zatvore kladionice i kockarnice koje su nepropisno pored škola, to sam i sam radio još pre više od deset godina. Grad ne može da zatvara kladionice, ali može da pokrene inicijative ka Ministarstvu finansija i Upravi za igre na sreću. Lako je ispaljivati želje bez političke odgovornosti, a dobar deo opozicionara u životu retko šta da je radio, a kamoli preuzimao odgovornost za ozbiljne stvari. Od predizborne kampanje do sednica gradskog i republičkog parlamenta, očigledan je sukob vlasti i opozicije. Bili ste i jedno i drugo. Čija je odgovornost veća za takvu klimu? Vlast je uvek odgovornija i mislim da je vladajuća koalicija, pre svega SNS, napravila dosta pomaka u tom pogledu. Ne mislim da su oni dovoljni, ali ih je teško napraviti ako druga strana pragmatičnost i konstruktivnost tumači kao slabost. Onda često kod mnogih prorade ego, sujeta, a gube građani. Sebe danas smatram odgovornijim za te odnose nego ranije, ali za dogovor je potrebno dvoje. U opoziciji nema spremnosti za poboljšanje odnosa sa vlastima, kad ni među sobom ne mogu da se dogovore, čak ni ko će gde da sedi u Narodnoj skupštini. Smatram da kada se teme, oblasti i politike poklope, nije važno od koga potiče koja inicijativa. Kad sam kao lider SPAS-a podržavao neke predloge vlasti – među prvima sam podržao ideju Otvorenog Balkana, recimo, ali i neke predloge u prošlom sazivu gradskog parlamenta – doživljavao sam salve napada i uvreda od strane opozicije. Prodao se, šuruje s Vučićem, i tako dalje. Postoji deo opozicije i javnog mnjenja koje konkretne teme uopšte ne interesuju. To se dešava i na strani vlasti, naravno, i onda jedni drugima uzvraćaju, a na kraju se gubi politika, a trpe građani zbog kojih smo svi tu. Bili ste napadani i od strane vlasti, to jest pojedinaca iz SNS-a… Tako je. Zato sam i pre izbora 2018. rekao da nakon izbora neću sarađivati sa SNS-om, gde sam bio jedini koji je sam sebi sasekao postizborni manevarski prostor, tada ne znajući da li će SNS imati sam većinu ili ne. Pojedinci u toj stranci su prelazili granicu ljudskosti i pristojnosti, s njima niti sam sarađivao, sa njima ni danas ne sarađujem, sa njima nikada neću sarađivati, pa makar i sto puta bili u istoj stranci. To sam tada rekao, to i danas kažem, za razliku od mnogih. A što opozicioni mediji i opozicioni lideri izmišljaju nešto što nikad nisam izgovorio, samo potvrđuje da je odnos koji prema njima imam, ispravan. A podsetiću vas da jedino ja nisam želeo da učestvujem u opozicionim protestima kad su na njih išli svi živi, od najprogresivnijih liberala do najekstremnije desnice, da jedino ja nisam išao na njihove međustranačke sastanke gde su se grlili i kreveljili i zaklinjali na večnu odanost, da jedino ja nisam potpisivao njihove peticije i saopštenja i odlazio na zajedničke konferencije za štampu. Tada sam proglašavan saradnikom SNS-a, a sa SNS-om nisam imao nikakav kontakt, samo sam imao jasan stav i svoju politiku. A SPAS je u Beogradu pojedinačno imao najviše glasova posle SNS-a. Koalicioni dogovor, a kasnije i moj ulazak u SNS smo postigli jer su nam se politike u dobrom delu poklopile. Da nisu, niti bi mene Vučić zvao, niti bih ja taj poziv prihvatio. Opozicionari su onda opet počeli da tvrde da sam izdao opozicionu ideju. Pa kako sam izdao nekoga sa kim nikad sarađivao nisam i ko me sve vreme definisao kao „vučićevca“? A sve vreme dok su mene blatili svaki čas su se međusobno svađali i mirili, i to su proglašavali velikom političkom zrelošću. Isto i sada rade. Imate stranke Dragana Đilasa i Vuka Jeremića čiji članovi posle svih saradnji danas svašta govore jedni o drugima. Toliko o principima onih koji etiketiraju sve druge. A što se ličnih uvreda tiče, trudiću se kao i do sada da to nikome ne uradim, a ako mi se nešto slično i desi, uvek ću biti spreman da se izvinim i priznam krivicu. Politikolog Nikola Parun sugerisao je da je vaš mandat oročen dogovorom o novim beogradskim izborima, koji su navodno postigli Dragan Đilas i Aleksandar Vučić. Da li će vaš mandat trajati duže i od čega to zavisi? Tražite konkretan odgovor na hipoteze. Teško je dati ga, ali pokušaću. Prvo, zaista ne znam da li su se Đilas i Vučić dogovorili, pitajte njih. Znam da je predsednik Vučić rekao posle beogradskih izbora, ukoliko se opozicija ujedini oko zahteva za izbore, da će im se izaći u susret, i na tome je ostalo. Drugo, pravim planove kao da ću gradonačelnik biti pun mandat, jer je nemoguće sprovesti sve ideje u delo za nekoliko meseci ili godinu dana. Treće, spreman sam da u svakom momentu izađem na izbore, to je obaveza svakog ozbiljnog političara. Ako izbora bude, a vi izgubite samostalnost u odlučivanju, ili čak mandat, hoće li biti u pravu oni koji misle da vas je SNS upotrebio jednokratno? Šta znači da izgubim samostalnost? Recimo, da se pojačaju pritisci na vas i smanji vaš udeo u donošenju odluka. Sigurno se neće smanjiti moj udeo, jer u suprotnom ću otići sam. Da li se konsultujem sa najbližim saradnicima, članovima gradskog veća, gradskim sekretarima, direktorima JP i Skupštinom grada – pa naravno, to je moja obaveza. Da li se konsultujem s predsednikom države i naše stranke kao najvećim političkim autoritetom u Srbiji – apsolutno da. A da li svaku konačnu oduku, u mojoj nadležnosti, donosim zato što u nju potpuno verujem, a ne zato što mi ju je neko nametnuo, apsolutno da. Onog momenta kada to tako ne bude, više neću sedeti ovde. Drugim rečima, kao što ste u intervjuu za NIN kao kandidat za gradonačelnika u maju 2017. rekli, „nećete da budete Vučićeva marioneta“. Sad mi ubacujete u usta reči koje sigurno nisam izgovorio. To je naslov intervjua, „Neću da budem Vučićeva marioneta“. Naslov je izvučen iz rečenice da neću biti ničija marioneta, koji je bio odgovor na pitanje da li ću biti. Ako me pitate hoću li biti nečija marioneta, ne, nikada nisam ni bio. A možete tu da ubacite bilo čije ime i Vučićevo, i Pižonovo, i Kostićevo, i Piksijevo, i Savićevo… Dobro zvuči, ali ja to nisam rekao. Vučić mene nije zvao da mu budem marioneta, jer dobro poznaje moj karakter. A sa druge strane, samo lud čovek se ne bi konsultovao i savetovao s ljudima koji mogu da vam pomognu, a naročito ako je u pitanju politički autoritet kakav danas predstavlja predsednik države. A ako se ikad desi da bude pokušaja da se donese neka odluka u gradu bez moje saglasnosti, neće trebati niko da mi bilo šta kaže, sam ću tog dana otići. Osećate li da imate podršku stranke za sprovođenje svojih planova? Onog momenta kad je ne budem imao, neću biti gradonačelnik, to je jasno. A ne mogu, ne ja, nego bilo ko, sam da donosim odluke. Za početak, Skupština mora da nešto usvoji sa više od 55 glasova za. U gradskom veću sedmoro od trinaestoro ljudi moraju da glasaju za nešto. Ne postoji sistem u državi gde možete da radite nešto bez makar formalne podrške. Mandat Gorana Vesića, koji je defakto pre vas upravljao gradom, ocenili ste i kao „obećavanje kula i gradova za koje vi sada morate da građanima objasnite da se neće desiti“. Na šta ste mislili? Rekao sam jasno svaki put na šta sam mislio, ne mogu sto puta da se na isto vraćam, ako bude ponovo nešto konkretno, a procenim da je svrsishodno to i javno reći, reći ću. Ja kad nešto odlučim da kažem, ne uvijam ni u kakve oblande. Inače me taj čovek uopšte ne interesuje, fantastično mi je to koliko je on nekim ljudima, a vidim i vama, zanimljiv, i koliko su njim fascinirani. Mislim da bi trebalo da lobirate da on dobije neku visoku funkciju, čim vam je toliko interesantan. Mene on ne fascinira uopšte, a još manje sam oduševljen njegovim radom. Štaviše, mislim da je izuzetno nesposoban, samo to dobro prikriva stalnim sukobima sa ljudima, da se ne bi komentarisao njegov feleričan i neuspešan rad gde god je bio i čime god se bavio, već se onda govori o tome kako je „gadan i opasan“ i kako se sa njim ne treba kačiti. Evo i ja sam se od njega živ smrzao od straha. Plašim ga se koliko i ovog vašeg fotografa koji nas sada fotografiše. Da li mi imamo ličnih ozbiljnih problema zbog stvari koje praktikuje da ljudima radi, a koje je i meni radio i za koje misli da se preko njih tek tako prelazi, da, imamo. Ali to je već naša lična stvar i ne treba javnost time da bude opterećena. Ovde sam došao da radim i ostavim nešto iza sebe i on me na način na koji vas interesuje uopšte ne zanima. A kako ocenjujete rad prethodne gradske vlasti u kontekstu „kula i gradova“? Zanimljivo je da spominjete samo to, a ne i da sam rekao da je prošla gradska uprava bila uspešnija od svake prethodne i da je Beograd značajno promenila nabolje, da je mnogo toga dobrog urađeno. Vas to ne interesuje, a to dovodi u pitanje kredibilitet vašeg medija. Mi sada možemo da pričamo samo negativne stvari o vašem mediju i verovatno ništa nećemo slagati, a možemo da pričamo i samo o pozitivnim stranama, pa će neko steći utisak da negativnih uopšte nema. Ako ćemo pričati samo o negativnim stvarima gradske uprave, moja dobra namera da dam intervju za vaše novine zloupotrebljena je i pitanje je da li ću želeti da to uradim sledeći put. Tu dozu mazohizma u sebi još nisam našao. Nisam kao neki koji o svojima pričaju samo najbolje, a kad i ukažem na problem, to radim da bih ga popravio, ali vi to zloupotrebljavate, ne interesuje vas šta je dobro, vas interesuju intrige. Nismo ni na polovini intervjua, razgovaraćemo o planovima, nasleđu, pozitivnim stvarima… Hoćemo, ali možda sad kad sam ja to rekao. Najveći broj vaših kolega koji su opoziciono opredeljeni neće pitati, recimo, za sve dobro što sam uradio, pa će ceo moj desetogodišnji opus, gde sam tri puta pobeđivao na Novom Beogradu, biti nevažan, a najveća mana će biti da li sam rekao Namibija ili Nambija i da li sam, ispostaviće se nepravedno, optužen za neku divlju gradnju, za šta se niko nikad nije izvinio. Ili da li je Vesić za vas rekao ovo, a vi za njega ono. Ako vam je to namera, onda morate da razumete i moju nameru da sledeći put neću trošiti vreme na vas i neću vam davati legitimitet. Ako vam je namera da informišete javnost o planovima, dobrim i lošim stvarima koje su urađene, nema problema. I nekim opozicionim medijima odgovaram na svako pitanje, ali kad imam svedoke, inače spinuju kako im se dopada. Pitanje je bilo o neostvarivim planovima prethodne gradske vlasti, a intervju je zamišljen da pokrije mnoge strane funkcionisanja Beograda, prošle i buduće... Vaše je pravo da vodite i planirate intervju kako god želite, ali i moje je da izgovorim ono šta ja želim i smatram da je adekvatno. Da, neke stvari u prošlom mandatu nisu dobro urađene, ali ima mnogo više dobro urađenih. Prve ćemo da ispravljamo, druge ćemo da nastavljamo. Da dobrih nema više, ne bih sedeo ovde kao predstavnik SNS-a, stranke koja je uzela dvostruko više glasova u Beogradu od drugoplasirane, iako mislim i da je zaslužila veći broj i da može i treba mnogo bolje da radi, ali to ne znači da želim da poništim sve pozitivne pomake i trendove. A koji su pozitivni trendovi uspostavljeni u Beogradu? Postao je centar ovog dela Evrope i to ga apsolutno čini gradom budućnosti. Ekonomski i infrastrukturni standardi su skočili. Mnogi mladi ljudi i mnogo stranaca kojima posao to dozvoljava ne bi danas živeli u Beogradu da promene nisu očigledne. Iako se atmosfera loših komšijskih odnosa stalno podgreva, u njega dolaze ljudi iz svih krajeva bivše države. Novi Beograd, koji sam vodio deset godina, neprepoznatljiv je u odnosu na 2012, a to ne bi bilo moguće da se čitava prestonica nije razvijala. Isto važi i za prigradska naselja. Beograd na vodi je postao simbol razvoja cele zemlje, ne samo Beograda. Ima, dakle, mnogo pozitivnih stvari i s njima je lako, samo ih treba nastaviti. Među prvima sam počeo da ukazujem i na negativne stvari, s kojima možda niko pre mene nije imao hrabrosti da se pozabavi. Mislim na pitanje javnog prevoza, gužvi na kolovozima, zagađenja… Investitorskog urbanizma koji prilično divlja? To jeste ozbiljan problem. Kao narod prošli smo razne loše stvari i mnogi ljudi koji su u ratovima ostali bez ognjišta su na gradskim obodima digli bespravna naselja. Tu treba gledati kroz prste. Ali, poslednjih godina nicali su čitavi blokovi bez ikakvog urbanističkog obzira i papira, pa se pribegavalo retroaktivnoj legalizaciji. Ovih dana ćemo početi da uklanjamo neke od tih objekata i time ćemo poslati jasnu poruku da se to više neće tolerisati. Inače, i opozicionarima sam govorio: ne pretite da ćete rušiti tek tako objekte ljudima koji u njima žive. Sa druge strane, ono što mora da se sklanja bolje da investitori uklone sami, jer će im grad u suprotnom povrh svega fakturisati i ogromne troškove rušenja. Dokle se stiglo s projektima gondole na Kalemegdanu i premeštanja Starog savskog mosta na Ušće, koji su u delu javnosti kritikovani? Gondola je predizborno obećanje SNS-a iz 2018. i nije mi jasno zašto taj projekat nisu realizovali, kad su ga već najavljivali. Koliko sam shvatio, trenutno je na sudu zbog pitanja da li će narušiti kulturno-istorijsku baštinu Kalemegdana. Ako odgovor bude potvrdan, nećemo je graditi, ako bude negativan, verovatno hoćemo. Izmeštanje Starog savskog mosta zapravo je projekat izgradnje novog i on je u poodmakloj fazi, zajedno s novom novobeogradskom petljom. Pošto probijanje tunela pored Ekonomskog fakulteta ka Bulevaru despota Stefana ne ide istim tempom, insistirao sam da se dinamika ta dva projekta uskladi, jer bi most bez tunela rasteretio saobraćaj s novobeogradske strane, ali bi punu opravdanost imao samo uz bolji protok saobraćaja na desnoj obali. Nadam se da jedan od najvažnijih projekata nećemo morati da odložimo zbog nedostatka novca usled novonastale geopolitičke situacije. Predstoji nam sastanak s jednom kineskom firmom koja bi trebalo da kreditira projekat i učestvuje u njemu. Beograd često završava na vrhu liste gradova s najzagađenijim vazduhom, vidite li tu održivo rešenje? To je postala goruća tema pre četiri-pet godina, kada je Beograd po aplikaciji dva-tri meseca bio među najzagađenijim na svetu, ali to odavno više nije slučaj, a suštinski se ništa nije promenilo, pa se postavlja pitanje istinitosti ili razloga te privremene zagađenosti. Jedan od zadataka koji sam sebi postavio je da se Beograđanima ne isplati da sednu u kola, naročito u centru grada, budući da Evropa ovde izvozi tamo zabranjena kola s euro 2, euro 3 i euro 4 motorima. Očigledan odgovor su metro i bolji javni prevoz, ali za to treba vremena, kao i za smanjenje broja individualnih ložišta. Ipak, koliko god ekologija bila skupa i dugotrajna – vidite, uostalom, kako se i u Evropi na prvu naznaku energetske krize vraćaju uglju – to je i pitanje našeg zdravlja, ali ni tu ne treba da budemo veći katolici od pape i da se okrećemo alternativnim izvorima energije po cenu restrikcija i toga da neko na nama profitira. Slušao sam opozicionare da bi zbog povećanja energetske efikasnosti promenili fasade i stolariju na svim zgradama u Beogradu, a to je nemoguće odjednom, što ne znači da ne treba na tome raditi u celoj Srbiji. Ipak, iz opozicije je lako izbacivati rešenja. Na odgovornom mestu ponekad morate da radite i ono na šta vam duša inače ne bi pristala. I ništa od toga ne može da se završi za jedan mandat. Izjavili ste da grad subvencioniše javni prevoz, GSP i privatne prevoznike, sa oko 250 miliona evra godišnje… Troškovi su oko 300, a prihodi od prodaje karata oko 50 miliona evra. A ako nešto košta skoro četvrtinu gradskog budžeta, složićete se da je to rak-rana funkcionisanja grada. Cena karata neće rasti, jer ih oko 80 odsto ljudi i ne kupuje, što je apsurdno. Kvalitet usluge od 90-ih do danas nije došao do željenog nivoa i tek kad se on podigne ima smisla pričati o povećanju cena karata. Prvo moramo da poboljšamo javni prevoz, ispitamo eventualne malverzacije… … i preuzmete naplatu karata od Kentkarta. Kako, ako je prošla gradska vlast 2021. potpisala novi ugovor s njima na 13 godina? Mislim da je prepuštanje naplate karata privatnoj kompaniji bio loš potez. Gledaću to da vratimo nazad. Neke razgovore s Kentkartom smo obavili i imaju određenu dozu razumevanja. Svi najavljuju da ceo svet čeka ekonomski i energetski teška zima, hoće li građani imati razumevanja za eventualne nepopularne mere? I najrazvijenije zemlje sveta pozivaju građane da štede struju i grejanje. Problem nabavke energenata se rešava na nacionalnom nivou. Gas se već skladišti u Banatskom Dvoru i u Mađarskoj i zato me struja više brine, jer je ne proizvodimo koliko nam je potrebno i izvesno je da ćemo morati da je uvozimo i ogroman deo budžeta trošimo na energente. Dosad smo prošli s relativno malo štete, ali je nemoguće izbeći je. Moj zadatak će biti da pripremimo komunalne službe za brze reakcije, ako nam država obezbedi bar minimum energenata, a verujem da hoće. Cene svega, od mleka za vrtiće do gasa, skočile su za šest meseci, to više nije isti svet i zato trenutno pravimo rebalans gradskog budžeta, a pritom ne znamo šta će biti u decembru. Ne bih voleo danas da sam u koži predsednika Vučića, kao čoveka koji vodi nacionalnu politiku u istorijski jednom od najtežih perioda, i zaista ga, u skladu sa mojim mogućnostima, bezrezervno podržavam u svakom pogledu, ali verujte da ni nama u gradu nije lako. Ne volim da kukam i jadikujem, ali od 2000. nije bilo teže voditi sistem kakav je grad Beograd. Odlučili ste da ne učestvujete na otvaranju Evroprajda. Zašto mnogi domaći političari imaju otklon prema sličnim manifestacijama, toliko da su neki odbornici tražili njegovu zabranu? Da li ga podržavate? Obratili su se na pogrešnu adresu, jer manifestaciju ne organizuje Beograd. Ni u jednom trenutku ne želim da emitujem bilo kakvu vrstu ksenofobije ili homofobije, jer pripadnici LGBT populacije treba da uživaju ista prava kao i ostali građani. Oštro osuđujem diskriminaciju i pretnje s kojima se suočavaju. S druge strane, Srbija je tradicionalna zemlja i ako manjina želi podršku i poštovanje većine, onda i oni moraju da uvaže neke tradicionalne vrednosti koje zastupa ta većina. Gledao sam tu manifestaciju na TV kako izgleda u drugim gradovima, i takvo predstavljanje svoje seksualne orijentacije ne bih podržao ni da je reč o heteroseksualcima. Ako se održi, mi ćemo obezbediti komunalni red, a sve ostalo nije do nas. I predsednik je rekao da održavanje Evroprajda još nije izvesno. Iskreno se nadam, ako se održi, da će sve prođe bez incidenata, ali da sam preterano srećan što postoji šansa za tu manifestaciju, uopšte nisam. I to kažem bez ikakve želje da bilo koga uvredim. Kad se pojavila vest da je Miroslav Čučković izabran za gradskog menadžera, deo javnosti je negodovao zbog njegovog lošeg rukovođenja poplavama 2014. Šta ga preporučuje za novu funkciju? On je deset godina bio predsednik opštine Obrenovac, dok je još bio član G17. Tri puta je dobio tamošnje izbore, poslednje sa 70 odsto. Nemoguće je da mi svi ostali bolje znamo kakav je Čučković od nekog Obrenovčanina. Relativno je mlad čovek, a dugo je u politici i posvećen je. Uostalom, Obrenovac danas mnogo bolje izgleda nego pre tih nesrećnih poplava, a ko ga optuži zbog poplava, zlonameran je čovek, jer su to bile nezapamćene nesreće… Ne bih ga izabrao za jednog od najbližih saradnika da mislim da nema kvalitete da pomogne Beogradu i Beograđanima. Da li sam u pravu, pokazaće vreme. A šta vam govori činjenica da su od 2014. gradom upravljali nekadašnji članovi DS-a, Siniša Mali, Goran Vesić i vi, s tim što ste vi do 2012. bili i pomoćnik gradonačelnika, a do 2013. i predsednik Gradskog odbora DS-a? LJude delim na sposobne i nesposobne. Kadrovskim rešenjima, SNS je pokazao svoju širinu da prepozna kvalitetne pojedince, a u međuvremenu su se dosta menjale politike i DS-a i SNS-a. Uz to, u jednom trenutku SNS je, rekao bih, imao više vlasti nego objektivno operativnih kadrova za važna mesta. Ne vidim ništa loše što je odlučio da potraži ljude po drugim organizacijama, to je bolje nego da postavljaju ljude koji možda ne mogu da odgovore zadatku. A to da su radili, i to bi im se zameralo. Na drugoj sednici zamenili smo 14 direktora, i možda ćemo još da ih zamenjujemo. Neki su ostali bez funkcije, nekima su mandati istekli, neki su se prosto umorili i poželeli promenu. Opozicija, koja je kritikovala prošlu gradsku upravu, novim ljudima nije dala ni jedan jedini dan, nego su odmah počeli da ih napadaju. Nisu valjali prošli, a već znaju da im neće valjati ni novi. Ispada da ih ne interesuje šta se radi, nego ko radi. Ko bude radio dobro, ostaće. Ko bude radio loše, neće ostati na funkciji. Timovi donose rezultate, a kao sportista znam da u sportu nema kompromisa i da najbolji pobeđuju. U ovom slučaju, u ime svih Beograđana. Da li je ta ipak masovna smena bila rat „Šapićevih i Vesićevih klanova“, novih i starih stranačkih kadrova? Jesam li ja stari ili novi klan? A pre ste me pitali imam li podršku SNS-a. Kako onda mogu da imam klan, ako nemam podršku? Kako mogu da pravim čistke ako nemam podršku stranke? Niste vi to pitali zbog sebe, nego zato što je naša javnost navikla da o politici tako rezonuje, pa se stvaraju sulude kontradikcije. Tako se pojavila priča i da je Ana Brnabić intervenisala da ne bude promenjeno 14, nego šestoro direktora, kad je na kraju ipak bilo 14, ovi što su to objavili nisu nam objasnili pa kako je to ona „izintervenisala“, ako je intervenisala, kad ništa promenila nije ili o čemu se tu sada već radi. Ne, oni se samo malo naprave „mrtvi“ i idemo dalje. Zašto su biografije novih direktora odbornicima stigle nekoliko minuta pred sednicu? To smo uradili u skladu sa Statutom iz 2009. koji je doneo Zoran Alimpić kao član DS-a, a nedavno predstavnik SSP-a u GIK-u. Statut dosad nije smetao ni odbornicima DS-a koji su bili na vlasti od 2009. do 2013, ni odbornicima DSS-a koji su bili u vlasti sa SNS-om, ni odbornicima Vuka Jeremića dok su bili deo DS-a, a sad nekome smeta to što, poštujući zakon i Poslovnik, nismo imena novih direktora plasirali u javnost, sve u cilju da ih tih pet-šest dana zaštitimo od napada opozicije pre nego što uopšte budu postavljeni. Napadi koji su usledili pokazali su da nismo pogrešili u proceni. Uostalom, videćemo, oni su zasad samo vršioci dužnosti. Šta ćete smatrati uspehom, a šta neuspehom na kraju mandata, kad god on bio? Beograd mora da bude u svakom aspektu bolji grad nego kad sam postao gradonačelnik. Sve ostalo će biti neuspeh. Stefan Slavković