Za promene je potrebna politička snaga kakva u Srbiji još ne postoji

Sva dosadašnja iskustva s političkim sistemom Srbije ukazuju da su svi do sada navedeni scenariji nerealni. Trenutna „liberalna“ opozicija nije u stanju da iznese ovakve dubinske promene. „Desna“ opozicija ih suštinski i ne želi, i u velikoj meri može stvari da učini još gorima. Obe ove „nijanse“ trenutne opozicije – ovde ne računam „zelene“ pokrete - ne ulivaju mnogo poverenja za promenu dispozitiva - ili da mogu da se odupru iskušenjima postojećeg. U najboljem slučaju, utisak je da su umivenija, liberalnija i prosvećenija verzija postojeće vlasti, ili da su fini, ali neefektivni; u najgorem, za „desnu“ varijantu, čine postojeću vlast mnogo poželjnijom opcijom, jer makar nije toliko desničarski ostrašćena i samo oportuno želi da vlada i gomila privilegije u miru. Koja je onda to ideološka pozicija koju bi radikalnija domaća opozicija trebalo da ima? Nisam siguran da je radikalna levica pravi odgovor na ovo jer ne pokazuje da razume kompleksnosti modernog sveta i za sve krivi „kapitalizam“ – kao da je u pitanju jedan sistem. Koji kapitalizam? Partijsko-autoritarni kineskog tipa, kleptokratski Rusije, socijaldemokratski Skandinavije, feudalni na Filipinima i u dobrom delu Afrike ili neoliberalizam Amerike i Britanije? Razlike u ovim „kapitalizmima“ su ogromne i jedna etiketa ne funkcioniše; a znamo i da „komunizam“ takođe ne funkcioniše… Tradicionalne socijaldemokratske partije će biti u iskušenju da se pokažu „beljim od beljeg“ u smislu vladavine prava, legalizma i svih drugih bitnih evropskih vrednosti, zaboravljajući da su te vrednosti izgrađene pre mnogo decenija, čak i vekova, često intenzivnim društvenim inženjeringom (lustracija je još jedan primer toga) i na bazi specifičnih kulturnih i mentalitetskih (i religioznih) razlika. Mnoga od temeljnih ponašanja u demokratskim zemljama su duboko ukorenjena u društvu i građanima, deo su kulture, ne samo metoda prisile. A i tu vidimo, zbog dinamike digitalnog prostora i društvenih mreža, koliko brzo to tkanje demokratije može da se pocepa ukoliko se ne nastavlja s izgradnjom demokratije, pre svega regulacijom (prinudom) i kulturnom indoktrinacijom. Vladavina čiste tehnokratije, takođe, nije verovatna jer, prvo, tehnokratija nikada ne osvaja vlast, a drugo, bez jakih ideoloških narativa nije moguće inspirisati narod da pogleda u drugom pravcu od onoga na koji je navikao. Nedavna ostavka italijanskog premijera Marija Dragija je ovakav primer. Drugim rečima, bila bi nam potrebna politička i socijalna snaga kakva još ne postoji kod nas, koja bi ustanovila progresivni sistem baziran na paradoksima: potpunu posvećenost progresivnim i modernim idejama, ali i spremnost brzog i radikalnog osvajanja aparata sile, i njihovu primenu, da bi se one ostvarile; radikalnu energiju, bez ega; veliku moć, bez zloupotreba; vladavinu jakog narativa, uz slobodu govora; slobodu govora, uz ograničavanje iste onima koji pokušavaju da je ukinu; poštovanje pluralizma, uz energičnu odbranu od manipulacija i propagande; prosperitetno društvo, uz ograničavanje individualno i društveno štetnih impulsa (konzumerizam, trenutna gratifikacija, razna rizična ponašanja). Ovo je, naravno, potpuna utopija, posebno za naše prostore. Van domašaja je i za Zapad, u velikoj meri, uprkos problemima koje ima iz istih dinamika, pre svega zbog upliva neoliberalnih praksi. Ništa slično trenutno ne postoji kod nas, niti ima naznaka da će ga uskoro biti. Trenutna opozicija nije u stanju da nastupi jedinstveno ni u čemu, nema očigledni intelektualni ni operativni aparat za organizovano preuzimanje društva već se nada „učenju na poslu“. Nema poznate „vlade u senci“, čak ni kredibilnih predloga za ključna ministarstva i funkcije; nema ni robusnih dokumenata koji mapiraju realistične strateške pravce transformisanja i razvoja pojedinih delova sistema, od spoljne politike i organizacije ekonomije, do transformacije aparata sile, energetike i drugih javnih preduzeća, obrazovanja i medija. Kredibilno znači detaljno i metodološki podržano od strane uglednih domaćih i svetskih stručnjaka. Pisano jasnim jezikom, da šira obrazovana javnost može da razume. Dramatizovano na načine da svi ostali mogu da razumeju. Transformacioni plan našeg dispozitiva već mora da postoji, da bude gotov i „testiran na stres“ od strane eksperata pre dolaska na vlast. Drugim rečima, smena postojećeg sistema – bez pomenutih praksi - u najboljem će slučaju biti vrlo spor, kašljucav i površan proces, miniran različitim izazovima koje će stari sistem postavljati na tom putu, do gubitka kredibiliteta nove vlasti i narednih izbora. Ono što je sada očigledno jeste da autoritarne i koruptivne snage imaju načine da funkcionišu na vlasti i u okviru postojećeg EU okruženja, čak i kao zvanični članovi, kamoli van njega. To istovremeno znači da i EU mora da podesi svoju optiku na Balkanu – a očigledno je da i samoj Evropi fale takve revolucionarne prakse. Desni populisti su to odavno shvatili i zato stalno predstavljaju opasnost. Evropa u promeni sistema u Srbiji, kao potencijalnog primera drugima u regionu, ne može više da koristi stare salonske parametre. Ako nova proevropska opcija uspe da dođe na vlast, treba je podržati u radikalnoj promeni društva na sve načine, uključujući i toleranciju na razne političke (ne)korektnosti, tako obožavane u razvijenim parlamentarnim praksama. Drugim rečima, nije svaki iliberalizam loš, koliko god ovo šokantno zvučalo tradicionalnim liberalima. Zavisi od konteksta. Nama je normalno da tehnologiji i kompanijama koje stoje iza njih - dakle ekonomskim entitetima - dajemo pravo revolucionarnog gaženja po našim ustaljenim strukturama, ponašanjima i načinima života, da se ponašaju na različite iliberalne (monopolske) načine, ali to pravo ne priznajemo političkim entitetima, čak i kada su progresivni. Bez rasprave o promeni našeg dispozitiva, sve druge rasprave su besmislene. Moguće je da u gornjoj analizi grešim. Nikada mi u životu neće biti draže da to priznam. Samo, nekoliko poslednjih decenija naše političke i društvene prakse, mislim, upućuje na elaboraciju i zaključak u ovom tekstu. Ima se utisak gomilanja neke vrste radikalnog rešenja u svetu, nabolje ili nagore, opruga se nekako sve više zateže i pitanje je tačke pucanja. Mi ćemo biti deo te priče, kao što vidimo, čak i ako to ne želimo. Ovo je pravi momenat da se počne sa izgradnjom te nove opcije za razgradnju starog sistema, za izlazak iz našeg političkog, ideološkog i ekonomskog „šanca“, koji ne mora da bude, kao što je to bio do sada, naša sudbina. Vreme će pokazati. Autor je pisac i publicista, predavač na više stranih i domaćih univerziteta i poslovnih škola, ekspert za komunikaciju i bivši šef za brend planiranje u evropskoj centrali Gugla