Zločin bez kazne

Od 2006. do 15. avgusta ove godine, kada su u eksploziji u valjevskom Krušiku povređene dve radnice, u brojnim tragedijama u fabrikama domaće vojne industrije poginulo je 19 radnika, dok je od sredine 90-ih stradalo više od 30 oružara, a mnogo više je povređeno. I za sve te eksplozije sa smrtnim ishodom niko još nije odgovarao. Do sada je izrečena samo jedna, po mišljenju oštećenih, simbolična presuda, ali ni ona nije pravosnažna. Na Krušikovom poligonu „Begove vode“, nadomak Valjeva, 2. novembru 2020. u eksploziji rakete „maljutka“ poginula su dvojica inženjera te fabrike, Miroslav Jovanović je odmah preminuo, a Milisav Pavlović deset meseci kasnije, nakon dugotrajnog i, ispostavilo se, neuspešnog lečenja na VMA. Odmah nakon tragedije saopšteno je da će uzrok i okolnosti pod kojima je raketa eksplodirala utvrditi Inspekcija Ministarstva odbrane, Osnovno javno tužilaštvo je započelo istražni postupak, a najavljivano je i formiranje stručne komisije koja je trebalo da istraži čitav slučaj. Za skoro dve godine niko od nadležnih se, bar ne javno, nije izjasnio o tom slučaju. Ni Ministarstvo obrane, ni Osnovno javno tužilaštvo u Valjevu, ni famozna stručna komisija, za koju se ne zna ni da li je formirana. Oglasio se jedino, odmah posle nesreće, predsednik Aleksandar Vučić, koji je promptno ustvrdio da je do eksplozije došlo usled „tehničkih stvari“. I još dodao da se „takve stvari dešavaju u vojnim fabrikama, i uvek će se dešavati“. „Mogu da vam prepričam šta se dogodilo. Na ’maljutku’ je trebalo povezati žice, ali je očigledno došlo do neke greške“, analizirao je Vučić neposredno posle eksplozije na „Begovim vodama“, olako prelazeći preko činjenice da je Jovanović, po svedočenju kolega iz Krušika, slovio za vodećeg inženjera razvoja valjevske fabrike. Epilog je, međutim, da su posle Vučićeve „analize“, nadležni – zanemeli. I ćute već skoro dve godine. A možda su samo poslušali „savet“ ministra vojnog Aleksandra Vulina, koji je više puta javno izgovorio da se „predsednikova ne poriče“. Sindikalci Krušika smatraju da su učestali akcidenti u fabrikama naoružanja i vojne opreme neretko izazvani „prirodom posla“, ali su delom uzrokovani i egzistencijalnim nedaćama oružara. Mnogi od njih, pojašnjavaju, suočeni su sa finansijskim problemima, i u pogonima su „prisutni samo fizički, dok su mentalno na drugoj strani“. Dodatni problem je što su u eri partijskog zapošljavanja u poslednjih deset godina, na rukovodeća mesta u fabrikama namenske industrije dovedeni nedovoljno stručni ljudi, koji nemaju nikakav profesionalni integritet, što za posledicu ima drastično pogoršanje radne i tehnološke discipline. „Prosečna plata u Krušiku je nešto iznad 50.000 dinara i kad podmirite sve troškove, ostaje novca za puko preživljavanje nekoliko dana. Zato je teško biti koncentrisan, a proizvodnja municije i minsko-eksplozivnih sredstava traži strogo koncentrisanog i posvećenog radnika, a u ovakvim socijalno-materijalnim okolnostima za većinu domaćih oružara to je prosto nemoguća misija“, svedoče za NIN zaposleni, koji su želeli da ostanu anonimni, uz objašnjenje da ovih dana direktorka Jovanka Andrić, koja je pre nešto više od godinu dana zamenila smenjenog Vladana Lukića, sindikalcima preti Bezbednosno-informativnom agencijom, jer se sumnja da su oni obavestili javnost o detaljima poslednje eksplozije u valjevskoj fabrici. Naši sagovornici podsećaju i da su agenti te iste BIA pre tri godine, u septembru 2019. u krugu fabrike uhapsili uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji je ukazao na razmere korupcije i malverzacija pri prodaji Krušikovih mina privilegovanim privatnim trgovcima oružjem. Pre nešto više od godinu dana, 4. i 19. juna 2021. Čačak i okolinu vojne fabrike Sloboda zatresle su dve eksplozije, u kojima su povređena trojica radnika. Ni uzrok te nesreće, takođe, još nije poznat. Iz Slobode su doskora poručivali da je istraga u toku i da će nadležni organi obavestiti javnost kada uzrok bude utvrđen. Kad bi to moglo biti i dalje niko ne zna. Istražni postupak poveren je Osnovnom javnom tužilaštvu u Čačku, Inspekcija Ministarstva odbrane je takođe bila na terenu, ali zvaničnog odgovora na pitanje šta je uzrokovalo eksplozije u Slobodi - nema. Nezvanično se spekuliše da je i do tog akcidenta došlo zbog javašluka, ali to zvanično nije potvrđeno, a teško da će ikada i biti. Indikativno je da se nakon eksplozije u Slobodi oglasio bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je taj akcident pokušao da dovede u vezu sa prethodnim eksplozijama u vojnim fabrikama u Češkoj i Bugarskoj, za koje su nadležni u tim zemljama optužili ruske tajne službe i zbog toga proterale određen broj moskovskih „diplomata“ sa svojih teritorija. Deo javnosti, međutim, smatra da se nesreće u srpskim fabrikama teško mogu dovesti u vezu sa ruskim tajnim službama, jer je Srbija jedan od poslednjih, ako ne i poslednji vojno-politički saveznik Rusije u ovom delu Evrope. Prošle jeseni, samo pet meseci nakon eksplozija u čačanskoj Slobodi, u beogradskom prigradskom naselju Leštani u vazduh je i bukvalno odletela privatna fabrika za proizvodnju raketa i raketnog goriva EDePro. U eksploziji su smrtno stradala trojica radnika kompanije, dok ih je petnaestoro lakše i teže povređeno, a tom (ne)prilikom je oštećeno i oko 70 kuća, kao i druga pokretna i nepokretna imovina meštana Leštana. Odgovornost ni za tu eksploziju i smrt trojice radnika do danas nije utvrđena, a mediji su pisali da će EDePro pogone iz Leštana izmestiti u podavalsko selo Zuce, ali koliko je poznato, fabrika još nije preseljena. A ne zna se ni kada će i da li će se to uopšte desiti. Zbog toga se i postavlja pitanje zašto je Vlada Srbije, koja je omogućila da EDePro napravi pogon u Leštanima, dozvolila da se to naselje širi prema fabrici za proizvodnju lako zapaljivog raketnog goriva. Nekada se o tome strogo vodilo računa, o čemu svedoči i primer kragujevačkog Tehničko-remontnog zavoda Medna koji je do 1950. bio lociran u fabričkom krugu Zavoda Crvena zastava, predratnog Vojnotehničkog zavoda, a odlukom predsednika FNRJ Josipa Broza je te godine izmešten u klisuru udaljenu sedam-osam kilometara od Kragujevca. Upravo u nesreći u Tehničko-remontnom zavodu 28. februara 2017. poginula su četiri radnika, a u julu iste godine, u eksploziji u „Milanu Blagojeviću“ u Lučanima dvojica zaposlenih. Porodica Milomira Milivojevića, jednog od stradalih radnika u Lučanima od oktobra 2019. pokušava pred Osnovnim sudom u Ivanjici da utvrdi odgovornost nadležnih rukovodilaca za tu nesreću, a ostaće zabeleženo da je Vučić i u toj tragediji bio „mirođija“ - ocu pokojnog radnika Milomira Milivojevića, Milovanu, koji je i sam radio u toj fabrici, „objašnjavao“ je prirodu poslova u vojnoj industriji. U međuvremenu višedecenijski generalni direktor fabrike Radoš Milovanović je proletos preminuo, a ovih dana odbornici vladajuće većine u Skupštini opštine usvojili su predlog navodno zaposlenih u „Milanu Blagojeviću“ da jedna ulica u Lučanima dobije ime po višedecenijskom generalnom direktoru te fabrike. Suđenje koje bi trebalo da pokaže ko je kriv za smrt dvojice radnika u februaru 2017. i dalje traje. Inače, u toj fabrici baruta i raketnog goriva od 1995. do 2017, dok je njom upravljao upravo Milovanović, zabeleženo je bar 18 eksplozija, u kojima je poginulo najmanje 15 radnika. Pre četvrt veka Milovanović je 1997. oslobođen krivične odgovornosti zbog prethodne eksplozije, u kojoj je smrtno stradalo čak sedmoro radnika. Time se, nažalost, spisak nesreća ne završava. U užičkom Prvom partizanu 9. septembra 2009, oko 21.15, u Odeljenju barutnog punjenja izbio je požar. U razornoj eksploziji, izazvanoj vatrenom stihijom, stradalo je sedmoro radnika - šest žena i jedan muškarac. Istragom je utvrđeno da su svi umrli usled trovanja ugljen-monoksidom. Stručnjaci su ustanovili da je do eksplozije došlo zbog neispravnog baruta, ali do danas nije utvrđeno ko je nabavio i u proizvodnju „pustio“ neispravan barut, koji je posle tragedije u Užicu prebačen u fabriku „Milan Blagojević“ u Lučanima, gde je godinu dana kasnije, 2010. ponovo eksplodirao i usmrtio jednog radnika. Niko ni za to nije snosio bilo kakvu odgovornost, niti je nekome od odgovornih palo na pamet da podnese ostavku. U eksploziji u fabrici Prva iskra u Bariču, 2006. poginula su tri radnika, a još tri su povređena. Tim povodom održano je nekoliko sudskih ročišta, ali, koliko je javnosti poznato, bez ikakvog epiloga. Te iste godine, u zoru 19. oktobra, u vojnom skladištu Karađorđevo brdo kod Paraćina, u vazduh je odletelo oko 3.500 tona eksploziva. Utvrđeno je da je eksplozija, u kojoj je povređeno više od dvadesetoro ljudi, izazvana nedostatkom prostora za skladištenje eksploziva, ali izgleda da ni 16 godina nije bilo dovoljno da se ustanovi ko je za to bio odgovoran. Paralelno sa tim zataškavaju se, ili su već zataškani i drugi slučajevi, koji su imali razorne posledice po srpsku namensku industriju. Oni se odnose na prodaju naoružanja i vojne opreme po privilegovanim cenama, ponekad i nižim od cene koštanja, privatnim trgovcima oružjem bliskim SNS-u, pre svega Slobodanu Tešiću, firmi GIM, koju je zastupao i sada pokojni otac ministra odbrane, bivšeg ministra policije Nebojše Stefanovića i još nekim. Jedino što se za sada zna da su uradili nadležni državni organi je da su u septembru 2019, zbog sumnje da je „odavao službene tajne“ uhapsili uzbunjivača iz Krušika, Aleksandra Obradovića, a ni tri godine kasnije on još uvek nije zvanično optužen ni za šta. Sudska odgovornost, doduše još uvek nepravosnažna, za sada je utvrđena samo za pogibiju četvorice radnika u Tehničko-remontnom zavodu Medna u Kragujevcu, u februaru 2017. Optužni predlog, kojim su dvojica vojnih starešina i četvorica službenika (civila na službi u Vojsci Srbije) osumnjičeni „za nepreduzimanje mera za obezbeđenje vojne jedinice i teško delo protiv opšte sigurnosti“, podnet je u oktobru 2018. Višem sudu u Kragujevcu, koji je krajem decembra 2021. nepravosnažno, na po godinu dana zatvora osudio bivšeg direktora TMZ, pukovnika Dušana Kovačevića i njegovog zamenika Dragana Žunića, ali su se obojica na presudu žalili Apelacionom sudu i taj spor još nije okončan. Za poslednjih deceniju i po, ostavku zbog eksplozija u vojnim fabrikama i pogibije oružara u vreme njihovog mandata nije ponudio nijedan od ministara odbrane, od Dragana Šutanovca, preko Aleksandra Vučića, Nebojše Rodića, Bratislava Gašića, Zorana Đorđevića i Aleksandra Vulina, do Nebojše Stefanovića, niti bilo ko od njihovih pomoćnika i državnih sekretara u Ministarstvu odbrane. Dugogodišnji pomoćnik ministra odbrane Nenad Miloradović, poznat po nadimku Baća, koji je već godinama zadužen za materijalne resurse i razvoj namenske industrije, a time i za poslovanje i bezbednost u vojnim fabrikama, nikada do sada, barem ne javno, nije komentarisao učestale eksplozije i tragedije u njima, a kamoli pomenuo i eventualnu sopstvenu odgovornost za akcidente sa ljudskim žrtvama. A neko bi, ipak, morao da odgovara za eksplozije i stradanja oružara. Tim pre što ih je više poginulo u mirnodopskim uslovima nego tokom NATO bombardovanja, kada su vojne fabrike bile česta meta navođenih projektila. Zoran Radovanović