REM – voluntarizam umesto zaštite javnog interesa

Tačno je dvadeset godina kako se i Srbija srela sa novim, demokratskim načelima organizovanja medijske sfere, posebno regulisanja elektronskih medija. Zakonom o radiodifuziji iz jula 2002. godine predviđeno je nezavisno regulatorno telo, tada nazvano Republička radio-difuzna agencija (RRA), koja Zakonom o elektronskim medijima 2014. menja naziv u Regulator elektronskih medija (REM). Da li smo za ove dve decenije dovoljno razumeli šta je svrha i značaj tog tela i, još važnije, da li smo učinili dovoljno da ono bude to što treba da bude? U evropsku medijsku politiku i praksu, nezavisna regulatorna tela ušla su kao otelotvorenje ideje četvrte vlasti ili četvrte sile, kako je krajem 19. i početkom 20. veka nazivana štampa, dok elektronskih medija još nije bilo. Savremeni pogled na demokratiju nije više mogao da dopusti da se u tako važnoj sferi, kao što je javno komuniciranje, industrija svesti, posredovanje između građana i vlasti, regulacija prepusti jednoj strani. Da je vlast sklona da se transformiše u silu po sebi i za sebe i da mehanizme javnog informisanja pretvori u poluge sopstvene propagande i održavanja sopstvene pozicije, to je shvaćeno i dokazano već mnogo ranije. Kada se tome doda korišćenje nacionalnih prirodnih resursa – frekvencija, penetracija elektronskih medija u lični, porodični život i ogromna mogućnost uticaja, dovoljno je razloga da se demokratsko društvo opredeli da nekom drugom, a ne vlasti u užem smislu, prepusti kontrolu nad radiodifuzijom. Krucijalni razlog za postojanje nezavisnih regulatora, dakle, jeste udaljavanje ove aktivnosti od vlasti, širi društveni uticaj i dosledno ostvarivanje javnog interesa. Kako u tom svetlu izgleda najnovija odluka Saveta REM-a o dodeli dozvola za nacionalno pokrivanje, istim pružaocima medijskih usluga, televizijama Pink, Hepi, B 92 i Prva? Savet tvrdi da je sve urađeno po zakonu, da je uzeo u obzir sve činjenice koje bi uticale na ostvarivanje većeg kvaliteta i raznovrsnosti sadržaja, da je razliku u donošenju oduke dala i činjenica prethodnog rada navedena četiri podnosioca zahteva i da je naročito cenio garancije koje su oni naveli da će u narednom periodu unaprediti program. Da li je zaista tako? Predsednica Saveta REM-a Olivera Zekić kaže da se „REM pri ocenjivanju elaborata nije bavio onim što su televizije ranije radile, da bi svi bili ravnopravni“! To je već kontradiktorno u odnosu na saopštenje Saveta „da je razliku u donošenju odluke dala činjenica prethodnog rada navedena četiri podnosioca“. Uostalom, šta je pravni osnov i da li ga uopšte može biti da regulator odstupi od zakona i podzakonskog akta koji zahtevaju da se prethodni rad onih koji su već imali dozvolu za terestrijalno emitovanje, mora da uzme u obzir? To se izričito navodi u članu 92, a zatim ponavlja u članu 96. Zakona o elektronskim medijima. Na osnovu zakona, u Pravilnik o minimalnim uslovima za pružanje medijske usluge i kriterijumima za odlučivanje u postupku izdavanja dozvole za pružanje medijske usluge na osnovu sprovedenog javnog konkursa, uneta je, u članu 31, obaveza ocene „u kojoj meri je podnosilac prijave poštovao programski elaborat na osnovu koga mu je dozvola izdata“. Činjenica da je pomenuti Pravilnik usvojio sam Savet REM-a i to još aprila 2016, pojačava njegovu obavezu da izvrši ozbiljan nadzor i analizu rada onih koji su do sada imali dozvole i to ne samo u vezi sa nedavno raspisanim i završenim konkursom već i prethodnih godina. U nekim ranijim izveštajima i analizama REM-a konstatovano je da komercijalni pružaoci medijskih usluga nisu imali dovoljno kvalitetnog programa pod kojim se podrazumeva: naučno-obrazovni, kulturno-umetnički, dokumentarni, dečji i program za mlade. Iako je Pravilnikom o minimalnim uslovima za pružanje medijskih uslova, članom 11. izričito propisano da su pomenuti programski sadržaji uslov za dobijanje dozvole za pružanje opšte medijske usluge, Savet regulatora je ovu obavezu ignorisao, voluntaristički odlučivši da time ne treba da se bavi. Zbog ravnopravnosti! Ravnopravnost se, u ovom slučaju, od strane REM-a tumači kao nemogućnost da se sankcionišu televizije N1 i Nova S, „ne zato što nikada nisu napravile prekršaj“, već zato što su registrovane u Luksemburgu, pa kada njima ne može da uzme u obzir neke dosadašnje grehe, onda neće ni ostalima. Ovo neverovatno obrazloženje otvara bar nekoliko pitanja. Kako se nedokazana pretpostavka da je neko trebalo da bude sankcionisan, samo da je REM imao ingerencije, može uzeti kao činjenica? Čak i da se tako nešto dokaže, kako to može da oslobodi Savet REM-a obaveze da izriče sankcije drugim pružaocima medijskih usluga i da ih prilikom dodeljivanja dozvola uzme u obzir? Ako REM nema ingerencije nad televizijama koje su registrovane van Srbije i to smatra problemom, zašto nije pokrenuo zakonodavnu inicijativu, na koju po zakonu ima pravo, da se to pitanje drugačije reguliše? Kako je onda REM pred izbore 2020. zabranio televiziji N1 emitovanje spota kojim je propagiran bojkot izbora? Umesto traženja opravdanja za gledanje kroz prste u odnosu na televizije koje su dobile dozvolu, bilo bi mnogo doslednije da REM saopšti za koje to prekršaje je N1 i Nova S trebalo da budu sankcionisani i kojim sankcijama „da je REM u odnosu na njih imao ingerencije“? Da li bi legitimna kritika vlasti bila povod za sankcije? Ovako, opet površnost i voluntarizam koji dovode do dileme da li je možda, insinuirana ravnoteža nesankcionisanja zapravo bila paravan, spreman za donete odluke. Odbijanje da se ozbiljnije pozabavi ponašanjem televizija kojima su produžene dozvole za nacionalno pokrivanje, REM nije samo odustao od primene proceduralnih pravila i odredaba zakona i podzakonskog akta. Problem je mnogo veći. Zakon o elektronskim medijima predviđa da regulator radi u cilju delotvornog sprovođenja utvrđene medijske politike, unapređenja kvaliteta i raznovrsnosti usluga, slobode mišljenja, zaštite interesa javnosti, a sve to na način primeren demokratskom društvu. Isti zakon na samom početku kaže da njegovo tumačenje mora da bude u korist unapređenja demokratskog društva, u skladu sa Ustavom i zakonom koji uređuje javno informisanje, ali i u skladu sa važećim međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava, kao i praksom međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. U ponašanju komercijalnih televizija do sada smo videli sve suprotno: izrazita odstupanja od pomenutih zakonskih opredeljenja i međunarodnih standarda. U velikoj meri izostajali su ne samo sadržaji koji su bili predviđeni programskim elaboratima, već i pluralizam mišljenja, pogotovo kritičko mišljenje koje je aksiom savremenog demokratskog novinarstva. Umesto toga na televizijama Pink, Hepi, B 92, uočena je velika pristrasnost prema vlasti i nosiocima javnih funkcija, a neretko govor mržnje i sadržaji koji su neprimereni sa stanovišta morala i dobrog ukusa. U čemu su onda garancije da će iste televizije u narednom periodu „raditi na zaštiti medijskog pluralizma i biti otvorene za različita mišljenja, argumente i ideje u cilju podsticanja najšireg društvenog dijaloga“, kako piše u obrazloženju odluke Saveta regulatora? Pošto mnoga pitanja ostaju bez odgovora iz Saveta REM-a jača kritika ponašanja televizija N1 i Nove S, „zbog kampanje koja zakonom nije dozvoljena“. Razumljiva zainteresovanost javnosti za to ko će moći celoj Srbiji da nudi sadržaje, uzima se kao greh veći od onoga koji čini sam REM, oglušujući se o mnogo važnija pravila. Moguće je i da će činjenica da sam, kao stručnjak, bio konsultovan u vezi sa programskim elaboratom N1, onima koji bi da izbegnu razgovor o suštini, biti povod da odgurnu argumente i posegnu za bespredmetnom polemikom. Na kraju, to što REM nije uradio svoj posao valjano, ne sme da bude razlog da se nekome na zgradi u kojoj stanuje crta kukasti krst, kako je urađeno u slučaju Milorada Vukašinovića, člana Saveta REM-a. Autor je profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, u penziji