Udar i na džep i na dušu

Cve do ove godine, inflacija u visokorazvijenim ekonomijama poput Sjedinjenih Država i Velike Britanije toliko dugo je bila tako niska da se samo oni koji su dobrano zagazili u srednje godine sećaju kako je bilo živeti u vreme velikog rasta cena, krajem sedamdesetih. A bilo je loše. Posmatran na godišnjem nivou, rast potrošačkih cena u SAD 1980. je dostigao 13,5 odsto, dok je 1975. u Britaniji iznosio 24,2 odsto, da bi onda, posle privremenog pada, 1980. ponovo krenuo naviše i dostigao 18 procenata. Ali ovi statistički podaci ne govore ništa o cehu koji je zbog visoke inflacije plaćen. Kao što to ne čine ni ekonomske procene troškova inflacije, uključujući tu poremećaje do kojih dolazi kad se naglo rastuće cene nađu u interakciji s poreskim sistemom; okrunjenu ušteđevinu domaćinstava; ili posledice koje posledična neizvesnost ima po investicije i rast. Ekonomisti ukazuju da rast stope inflacije ima redistributivni efekat jer nanosi štetu štedišama, a od koristi je za dužnike, pošto se smanjuje realna vrednost njihovog dužničkog tereta. Ali to je slaba uteha za one s ogromnim hipotekama, sada suočene s najvišim kamatnim stopama - time i s najvećim pritiskom na raspoložive prihode - u skorije vreme. Ovaj redistributivni efekat odgovor na inflaciju neizbežno čini političkom merom. U Britaniji deluje kao da je Engleska banka izgubila osećaj za realnost kad učestalo poziva ljude da ne traže povećanje plata u skladu s rastom inflacije. Medijalni raspoloživi prihod britanskih domaćinstava na godišnjem nivou je oko 31.000 funti, u vreme kad se predviđa da će (na osnovu vladine odluke o maksimalnom iznosu koju pojedinačno domaćinstvo na godišnjem nivou može da plati za utrošak struje i gasa, prim.) računi za utrošenu energiju sa 1.400 funti godišnje u oktobru 2021. od januara 2023. porasti na više od 4.000 funti godišnje, a cene hrane su za poslednjih 12 meseci povećane za skoro 10 odsto. Strah Engleske banke od formiranja spirale u kojoj rast cena podstiče rast plata, rast plata dodatni rast cena i tako ukrug, jeste racionalan. Ali racionalne ekonomske procene propuštaju da uzmu u obzir emocionalne posledice inflacije. Ovo je lakše razumeti u slučaju hiperinflacije. Nemačko iskustvo iz dvadesetih godina prošlog veka je, po opštem uverenju, direktno doprinelo društvenoj nestabilnosti u toj zemlji, i dan-danas utiče na odluke kreatora ekonomske politike. Ali, i manje drastične inflacione epizode, poput one iz sedamdesetih godina, ostavljaju emocionalne ožiljke. U to vreme bila sam tinejdžerka, i živo se sećam opipljive anksioznosti moje majke da li će biti u stanju da nam priušti dovoljno hrane za jednonedeljne potrebe. Imala je kredenac u kome je držala konzerve suve hrane kupljene po sniženoj ceni, što je predstavljalo neku vrstu štednje kako bi se obezbedilo prehranjivanje porodice. Sličan kredenac imam i ja danas, kao što sam od nje nasledila i opsesiju gašenja svetla po kući i snižavanja temperature na termostatu. Ove navike će mojoj porodici dobro doći tokom 2022. i 2023, ali one su mnogo starije od tekuće krize, i predstavljaju odraz strahova koji su obuzimali moju majku. Današnja inflacija daleko premašuje naša skorašnja iskustva. LJudi su dugo verovali kako je verovatnije da će cene svakodnevnih potrošnih dobara poput odeće, hrane, aparata za domaćinstvo ili kućnih potrepština krenuti da opadaju nego da rastu - što je osećaj koji je možda važniji od rasta cena usluga poput transporta ili osiguranja. Danas, međutim, stižu izveštaji o povećanoj tražnji u bankama hrane, kako u SAD tako i u Britaniji, te većoj upotrebi gotovine pri plaćanju, pošto ljudi vode računa o tome da novcem koji imaju pažljivije raspolažu. Na stranu to šta ovo govori o tome da li je ekonomija u recesiji ili ne; malo je emocija snažnijih od roditeljskog straha i anksioznosti da neće biti u stanju da svojoj deci obezbede hranu i smeštaj. Ovaj nemonetarni trošak uzletele inflacije dolazi odmah nakon sasvim drugačijeg ali podjednako mučnog iskustva pandemije. Kakav će uticaj ekonomski teška zima imati na mlade ljude koji su zbog zaključavanja najveći deo protekle dve godine već proveli odvojeni od vršnjaka, i čije je školovanje zbog pandemije ometeno? Pred našim očima formira se jedna duboko anksiozna generacija. Suočavanje s emocionalnim troškovima današnje inflacije navodi na dva zaključka. Jedan je da je politički odgovor na nju veći izazov - i važniji - od povlačenja ispravnih ekonomskih poteza. Iako će saveti koje ekonomisti imaju da ponude sigurno biti važni u pokušaju da se ova inflatorna epizoda limitira, oni su tu u sporednoj ulozi. Političari bi s puno razloga mogli da se opredele za politike (poput za budžet opterećujuće fiskalne podrške ugroženim domaćinstvima, ili kontrole cena) koje bi preovlađujuća ekonomska ortodoksija odbacila. Ekonomska efikasnost nije vrhovni prioritet u vreme krize. To je razlog zašto bi oprezni ministri ekonomije sada trebalo da rade na planiranju šema racionalizacije nekih energenata i prehrambenih artikala za slučaj da se uvođenje takvih mera ispostavi kao neizbežno (i kao što je sredinom sedamdesetih bio slučaj s gorivom u SAD i Britaniji). Drugi zaključak je da će tekući period verovatno imati važne socijalne posledice. Od sredine osamdesetih Zapad je iskusio skoro četiri decenije globalizacije, rukovođene političkom filozofijom koja je naglasak stavljala na tržišne snage i pravila oštru distinkciju između države i ekonomije. Uslovi socijalnog dogovora su se, kada je o biznisu reč, otad fundamentalno promenili usled globalne finansijske krize 2008, pandemije, a sada i krize izazvane rastom troškova života. Većina političara, reklo bi se, to ne shvata, ili nije u stanju da tu promenu artikuliše. Ali ideja o svetu i dalje neograničenih globalnih profita, bonusa za najplaćenije menadžere i otkupljivanja deonica vlastitih firmi uskoro će se sudariti s realnošću. Jedino je pitanje koju formu će tranzicija ka novom konsenzusu poprimiti. Autorka je profesorka javnih politika na Univerzitetu Kembridž © Project Syndicate, 2022.