Svetska sila i svetski autsajder

Specijalna vojna operacija u Ukrajini pretvorila se uz pomoć NATO i Evropske unije u lokalni rat svetskih razmera! Lokalno je stradanje, a strah svetski. Takva situacija svakodnevno podstiče brojna izveštavanja, tumačenja, objašnjenja, komentare, prognoze - sa dobrim i lošim, površnim ili slojevitim analizama. Pored pristrasnosti, a time i jednostranosti u tumačenju sukoba u Ukrajini, bitnija je principijelna razlika između njih, u veličini formata arene u kojoj se pomenuti rat odvija. Rat u Ukrajini je jedan u nizu ratova koji su se dešavali u svetskoj istoriji, a kroz koje je neko moćan želeo da ostvari svoje ekonomske i prateće interese, a procenio je da to može - jer ih nije mogao ostvariti drugim sredstvima. U ovakvim procesima, ne postoje pravila prava i pravde, nego sile. U celoj svetskoj istoriji uvek su postojale vodeće nacije, koje su u određenim vremenskim periodima imale odlučujući uticaj na tokove i dešavanja u svetu. One su određivale kako će svet izgledati, bile tvorci i rata i mira. Dolazimo do pojma, koji pomaže razumevanju mnogih dešavanja u ljudskoj istoriji. Ta je sintagma vodeća nacija. Postojanje vodeće ili vodećih nacija podrazumeva da postoje i one nacije kojima su ove vodeće. Takvih je brojno mnogo ali sa slabim uticajem na tokove u svetu. Svet je nažalost tako ustrojen. Pravedniji nije ni biljni niti životinjski svet. U senci velikog hrasta ne raste trava Postati vodeća nacija je nešto što želi svaka nacija. Koliko puta dnevno čujemo kako je Srbija lider Zapadnog Balkana. Teško je to baš izmeriti, ali zvoni lepo u nečijim ušima. To je dug, složen, težak i zahtevan proces zasnovan na planu, i traži ogroman rad, znanje, energiju, želju i volju od svih članova. Svaka nacija ima mogućnosti da se organizuje i razvija u zavisnosti od mnogih datosti, izbora i okolnosti. Realnost govori da u pogledu upravo organizovanosti i razvijenosti, države nisu iste, i da su stvorile zanimljivu lepezu različitosti, pregledan redosled njihovog opšteg stanja. Jer ljudi, pa i narodi su različiti po mnogo čemu: nisu jednako marljivi, jednako sposobni i odgovorni, jednako talentovani, jednako racionalni, razumni, lojalni ili iskreni. Dok posmatram krvavi rivalitet za dominaciju u današnjem svetu, setih se reči Tomasa Mana u Budenbrokovima: „Nekom je dovoljno samo da se rodi da bi bio izuzetan i plemenit… koji sa omalovažavanjem može da gleda na nas… kojeg pored svih zasluga ne možemo stići na njegovoj visini?..“ Setih se i Pupinovog zanosnog govora u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pre 100 i više godina, o naučnoj i tehničkoj revoluciji u SAD. I koji je tada bio ismejan od naše intelektualne elite! Ta revolucija je stvorila do danas snažnu i dominantnu Ameriku. Pupin nas takođe obaveštava da je duh Kembridža, na kojem je studirao jedno vreme, stvaran preko 200 godina. E, pa to se moralo odraziti na snagu Engleske. I da je vrhunska znanja iz elektrotehnike osvajao u to vreme na Univerzitetu u Berlinu. Zato je i Nemačka moćna država. Biti vodeća nacija znači uložiti nadljudski napor u okupljanju, organizovanju, vaspitanju i obrazovanju cele nacije na duge staze, a ne privilegovanih pojedinaca. I ravnomerno razvijati zemlju, kao najbitniji činilac snage jedne države. Kad se osvoji status vodeće nacije, to podrazumeva da je postignut visok životni standard stanovništva i zemlja postaje model drugima i privlačna za migracione procese. Poslednjih dvesta godina, migraciona kretanja su bila usmerena prema SAD i Zapadnoj Evropi. Oni su centralne tačke svetske istorije u poslednja dva veka, pokreću i kontrolišu procese, provode svoju volju, nameću svoja pravila igre i ostvaruju svoje interese, nastojeći da što duže zadrže osvojenu poziciju u hijerarhiji država u svetu. Opšte je poznato da je glavni istorijski proces u poslednjih 200 godina osvajanje ruskih prirodnih bogatstava od strane velikih sila. Pored Napoleona i Hitlera, treba pomenuti i Mongole, pa Šveđane, Poljake i Turke iz ranije istorije. Nakon Drugog svetskog rata, SAD preuzimaju glavnu ulogu u kreiranju ove pretnje. Zašto je Rusija u ovoj situaciji, kada i zbog čega je došla u poziciju da bude teritorija prema kojoj sve vodeće svetske sile usmeravaju pretnju? I pored veličine i snage, Rusija i dalje nema autoritet koji bi bio respektovan od drugih velikih sila. Sve nacije u današnjem svetu zauzimaju tačno ono mesto koje su svojim karakteristikama zaslužile. Ne treba da idemo dalje od bivše SFRJ, kao „laboratorijskog dokaza“ tačnosti ove tvrdnje. U istom društvenom uređenju, kao delovi iste države razvijale su se nacionalne republike sa različitim uspehom, jer su jednostavno jedni bili obrazovaniji, vredniji, organizovaniji, lojalniji, ozbiljniji, odgovorniji od drugih. Na primer, u Sloveniji, na Bledskom jezeru, nikad nije izgrađena privatna vila nekog slovenačkog kabadahije, u jezeru nikad nije plovio čamac sa motorom… poštuju se zakoni i zajedničke odluke... i pre i sada, dok je na primer, realnost u Srbiji radikalno drugačija u tom pogledu. Ovde postoje kabadahije koji su i „zakoni i dogovoreno“, oni grade gde oni hoće. Tu kraja i rešenja nema! Na celoj dužini Dunava, od Švarcvalda do ulaska u Srbiju, nigde ne postoje splavovi i vikendice na vodi. Kad je Dunav postao deo teritorije Srbije, uneredili smo ga za sve pare. Sa takvim navikama, zna se gde se završava na međunarodnoj rang-listi, ako je ona uopšte bitna. Sa hiljadama divljih deponija, divljaštvom u saobraćaju i gradnji, haosom u parkiranju, hiljadama zapuštenih sela, ne može se biti ozbiljna zemlja. Večiti alibi da su za sve krivi Turska, Tito i Vatikan opravdava vekovnu zapuštenost jednog prostora i društva. Države koje nisu sposobne da naprave red u svojoj kući, ne pitaju kako svet treba da izgleda. Valjda je to normalno i jasno! Zamislite da mi uređujemo svet, na šta bi on ličio?! Vratimo se na Rusiju, glavnog igrača na svetskoj pozornici u poslednje vreme, na koju se konačno uspentrala, onako na silu kao i ostali - ali tu je. Sovjetski Savez je nakon Drugog svetskog rata, u dogovoru sa drugim velikim silama, dobio ogromnu mogućnost uticaja i kontrole nad značajnom teritorijom radi zaštite svojih interesa, kroz vojno, ekonomsko i političko prisustvo u većem broju evropskih zemalja. Nakon četiri decenije uspeo je da stvori samo beznađe i depresiju u njima. U isto vreme, pomenute prosperitetne, i još neke evropske zemlje postale su ključne tačke sveta, iz kojih se sve kreira i odlučuje. Sovjetski Savez je doživeo da se stotine miliona ljudi radovalo oslobađanju od sovjetskog besmisla! Stvoreni animozitet kod Čeha, Slovaka, Istočnih Nemaca, Poljaka, Mađara, Bugara, Rumuna, Estonaca, Litvanaca i Letonaca, a sada i Ukrajinaca nema istorijsku perspektivu popravke. To ostaje trajna trauma i podloga olakom i pogubnom prihvatanju svega što je antirusko u navedenim zemljama. Činjenica je da carska Rusija, pa posle Sovjetski Savez, a sada i Ruska Federacija, nikad nisu izgradili efikasan društveni i ekonomski sistem, ravnomeran razvoj zemlje, model koji može da konkuriše i nadvlada druge modele i postane primer i privlačan za druge nacije. Podsetiću da su desetine miliona Rusa živele u krajnjoj bedi, mnogi i umirali od gladi dok se gradio Petrograd, Zimski dvorac, Nevski prospekt... To je i danas simbol zla nad ruskim narodom od strane sopstvene vlasti. Teror carske elite, plemstva i sveštenstva nad ruskim narodom, smatra se najvećim u svetskoj istoriji. Na njega se nadovezuje vreme građanskog rata i višegodišnji period staljinističkog terora, sa desetinama miliona žrtava. Krvava ruska unutrašnja istorija. Dalje, zemlja sa ogromnim prirodnim bogatstvom, vekovima je bila zemlja siromaštva i duboke socijalne nepravde, kad je uticaj Amerike i Zapadne Evrope bio skoro nikakav. Nije bilo smetnji da Rusija postane zemlja dostojnog života njenih građana. Ako Rusija i njeni vladari žele pravedniji, multipolarni svet, zašto u svojoj zemlji ne urede elementarnu pravednost? Kako je moguća pojava tolikog broj oligarha - kriminalaca sa ogromnim bogatstvom, kojima je najvažniji ručni sat od pet miliona evra i beg na Azurnu ili neku drugu obalu u Evropi? Ko brine o hiljadama Rusa koji napuštaju imanja pored kineske granice i migriraju prema Moskvi? Na njihove posede doseljavaju Kinezi i već su ušli nekoliko stotina kilometara u rusku teritoriju. Hiljade vikendica je napravljeno na obali Bajkalskog jezera na divlje, i najveći rezervoar pijaće vode na svetu je surovo ranjen. Zašto Rusi ne izgrade u sopstvenoj zemlji primeran i u praksi potvrđen sistem reda i pravednosti, pa onda izađu na svetsku scenu i bore se za pravedniji multipolarni svet? Rusija će još dugo da nosi stigmu vekovne socijalne nepravde, možda najveće u svetskoj istoriji, opisane kod svih ruskih klasika, od Gogolja do Gorkog. Ako je toga bilo i kod drugih, kako su oni izašli iz takve situacije? Zašto je Rusija danas istovremeno i svetska sila i svetski autsajder?! Dalje, savremena Rusija koliko god isticala svoju različitost od Zapada, nema svoj autentičan put razvoja, ona ide istim putem profitne ekonomije zapadnih zemalja u svim aspektima, konceptom stvaranja velikih gradova, prihvatanjem zapadnog životnog stila, samo sa vremenskim zaostatkom od 50 godina. Mlade generacije novog doba, sa nagriženim identitetom, pokazuju kroz tetoviranje, pirsing, narkomaniju, smešne ruske bajkere „koji šire pravoslavlje“ - tužnu izgubljenost tumarajući upravo stazama dekadentnog Zapada, i nemoć društva da ponudi svoje, superiornije autentične vrednosti ruskog životnog stila, koje bi osnažile osobnost ruskog čoveka. U bledim kopijama davno viđenog na Zapadu, u ruskom ruhu - nema nikakve privlačnosti. Moskva je Zapad po svemu. Meni je prilično jasno da Zapad gubi životnu energiju, da su moderni pokreti i simboli, moderni oblici digitalnih komunikacija, bizarni sadržaji medija koji vređaju dostojanstvo ozbiljnog čoveka, teror fudbala, filma i muzike, i da je to pretvaranje nenormalnog u normalno dozlogrdilo svakoj razumnoj osobi. Da je to infuzija tog sveta, sintetička krv, veštački organi umirućeg organizma, prividna osveženja - ali to isto je toliko prisutno u ostatku sveta, da ostaje nejasno šta Rusija nudi svetu kao nešto novo? Pravedniji svet po uzoru na pravednost ruskog društva? To će malo ko da prihvati, koliko god ljudi bili nezadovoljni Amerikom i Zapadnom Evropom! Rusija ima legitimno pravo da se bori za svoju bezbednost i svoje interese, koji su očigledno ugroženi širenjem NATO i instaliranjem vojnih ofanzivnih postrojenja uz rusku granicu. NATO je to činio, jer je smatrao da to može bez nekih posledica u datim odnosima snaga i okolnostima. Rusija danas pokazuje rezolutno da to više neće dozvoliti - vojnim sredstvima, jer drugima nije uspela. Taj aspekt rata u Ukrajini potpuno razumem. Ako Rusija i pobedi u ovom ratu, mada mislim da će se pretvoriti u višegodišnje mrcvarenje, ako ga nešto strašno ne prekine, šta će svet time dobiti? Ovo pitanje ima mesta iz prostog razloga, što je Rusija već bila veliki pobednik nakon Napoleonovih ratova, i nakon poraza fašizma, i imala mogućnost uticaja na uspostavljanje i uređenje pravednijeg sveta. Rezultat tog uticaja je bio teritorijalno uvećanje Rusije, ali i uvećanje siromaštva. Gde se vide mogućnosti da će ovaj put biti bolje? Šta Rusija nudi svetu na sopstvenom primeru pravedne uređenosti zemlje? U posleratnoj fazi, uvek je nestajala prednost vojne pobede, što se lukavo definisalo rečenicom „što dobijemo u ratu, izgubimo u miru“, za razliku od onih koji u miru dobiju i ono što u ratu izgube. Esencija je u toj čaroliji, a to je već sposobnost samo nekih nacija da je izvedu. Tu sposobnost nikada nisu imale sve nacije podjednako. Ima li Rusija danas moć i sposobnost da pokrene nove procese i oblikuje novi svetski poredak, teško je reći. Realni dometi u uređenju sopstvene zemlje nisu impresivni. Biće to verovatno još jedan krvavi krug u svetskoj istoriji, večito ponavljanje istog. Rusija će umanjiti opasnost po svoju bezbednost, na neko vreme, sve drugo ostaće isto, osim novih datuma događaja, pobeda ili poraza. Stevo Inđić sociolog iz Bergena u Norveškoj