Nasilje se vraća kući

Decenijama je Aleksandar Dugin, ideolog ruskog velikodržavnog ultranacionalizma, propagirao nasilje u jednoj ili drugoj formi, zagovarajući prisilno pripajanje teritorija susednih zemalja s ciljem formiranja „nove, večne, istinske i uzvišene“ imperijalne Rusije, pa čak i direktno pozivajući na likvidaciju percipiranih neprijatelja - kao u jednom video-obraćanju u vreme ruske aneksije Krima: „Mislim da ih treba ubijati, ubijati, ubijati; dosta je bilo priče“, rekao je tada govoreći o Ukrajincima. Sada mu se nasilje na najužasniji mogući način vratilo, figurativno i bukvalno eksplodiravši mu u lice: u detonaciji bombe podmetnute pod njegov automobil prošle subote je, na povratku s jednog „patriotskog festivala“ u okolini Moskve, ubijena njegova kćer i vatrena sledbenica, Darja Dugina. Iako zvanično to tek treba da se ustanovi, praktično nema dileme da je primarna meta bio Dugin senior (60) - da se, kao u scenariju toliko puta viđenom u filmovima, nije umešao slučaj: trebalo je da se on i Darja (29) s festivala vrate zajedno, ali su se u poslednji čas dogovorili da za volan njegove tojote lendkruzer sedne ona, dok je Dugin sebi našao drugi prevoz. Ovo, pak, ukazuje da je, ko god da stoji iza napada - a Federalna služba bezbednosti (FSB) je već u ponedeljak, samo dan i po nakon eksplozije, tvrdila da je rešila slučaj, te da iza napada stoje ukrajinske bezbednosne službe, što iz Kijeva kategorično negiraju - ili od početka za metu imao oboje, ili nije mario ako osim Dugina u eksploziji strada i njegova kćer. Kako god, analogiju s masovnim gubicima u ljudstvu koje Rusija u osvajačkom ratu u Ukrajini trpi (i prećutkuje) nije teško uočiti. Cenu kabinetskih bulažnjenja njihovih roditelja, bila zadojena tim otrovom ili ne - a Darja Dugina je, kao novinarka i javna ličnost, bila dovoljno prominentan eksponent očevih ratnohuškačkih ideja da se, poput njega, i sama našla pod zapadnim sankcijama - prvo će platiti njihova deca. Šokantan događaj koji je Moskovljanima dovoljno starim da se sećaju devedesetih u trenu prizvao sećanja na ekonomski i socijalni kolaps, nekontrolisano nasilje i sveopšti kriminal tog vremena zbio se u dramatično drugačijem istorijskom trenutku: kad se Rusija, do guše zaglavljena u ratu u Ukrajini i odsečena od pola sveta, iz autoritarne kleptokratije ubrzano transformiše u totalitarno društvo s elementima fašizma. Upravo onakvo kakvo Dugin zagovara još otkad je, početkom poslednje decenije prošlog veka, bio jedan od utemeljitelja Nacionalboljševičke partije (NBP), čiji ideološki profil je osim ortodoksno komunističkih sadržavao i nacističke elemente (među osnivačima stranke čiji će rad deset godina kasnije biti zabranjen bio je i jedan dobro nam poznati lik: na ovim prostorima zbog podrške „našoj stvari“ nekad veličani, danas zaboravljeni pisac Eduard Limonov). Dugin je, uostalom, još 2008, u vreme ruskog rata s Gruzijom, pozivao na pripajanje Krima, pa se to šest godina kasnije i dogodilo; kao što je te 2014. novinaru Bi-Bi-Sija rekao i da je rat između Rusije i Ukrajine „neizbežan“ jer je jedini način da Vladimir Putin „sačuva moralni autoritet Rusije“, pa danas svedočimo najvećem ratnom sukobu na evropskom tlu od završetka Drugog svetskog rata. Duginove hipernacionalističke fantazmagorije, dakle, imaju tendenciju da se ostvaruju, i to je ono što ga - uz socijalni status koji je stekao dobro naplaćujući svoje sejanje zla (samo SUV vozilo u kome je stradala Darja Dugina košta osamdesetak hiljada evra) - izdvaja u odnosu na jurodive, mesijanske tipove kakvih se u Rusiji i drugim bivšim komunističkim zemljama s većinski pravoslavnim stanovništvom od okončanja Hladnog rata namnožilo onoliko. Da li, međutim, na osnovu toga treba zaključiti kako Duginova ultrakonzervativna, srednjevekovno apsolutistička ideja o uspostavljanju „ruskog sveta“, u kome bi svi Rusi živeli u jednoj državi i pod jednim vladarom, ima direktnog uticaja na Putina? O Duginu se proteklih godina kolokvijalno često govorilo kao o „Putinovom mozgu“ ili „Putinovom Raspućinu“ - mada bi, u kontekstu aktuelnog razvoja događaja u Rusiji i s njom u vezi, sledeći tu logiku sada više smisla imalo nazvati ga „Putinovim Rozenbergom“, po nacističkom teoretičaru i ideologu Alfredu Rozenbergu - ali za tako nešto nema ama baš nikakvih dokaza. To što Dugin nikada nije obavljao nikakvu državnu funkciju i što ne postoji nijedan materijalni trag da se makar jednom sastao s Putinom, samo po sebi, naravno, ne mora ništa da znači. Ali čak i deklarisani Putinovi protivnici poput Leonida Volkova, bliskog saradnika utamničenog opozicionara Alekseja Navaljnog, u potpunosti odbacuju tezu o Duginu („pseudointelektualcu“, kako ga kvalifikuje) kao nekome ko ima upliva na proces donošenja odluka u Kremlju. O Duginovom eventualnom uticaju na Putina se stoga može govoriti samo u najuopštenijem smislu i tek na osnovu rastućeg podudaranja u njihovom gledanju na svet - uključujući tu i stav da Ukrajina nema pravo na samostalno postojanje, već samo kao deo buduće mega-Rusije. Nije, na kraju krajeva, ni bitno. Važno je jedino šta Putin dalje namerava da čini po pitanju rata u Ukrajini. A to niko niti zna, niti može da zna. Čime se može objasniti i zašto je nedeljama unazad u Ukrajini postojala bojazan od toga šta bi moglo da se desi ove sedmice jer je, osim što se tog dana navršilo šest meseci od početka agresije, 24. avgust i ukrajinski nacionalni praznik, Dan nezavisnosti. Nakon što je FSB sumnjivom brzinom navodno otkrio unapred očekivanog krivca (i to u zemlji u kojoj politička ubistva protivnika režima nikad ne budu rešena) - kao neposrednog počinioca imenom i prezimenom identifikujući navodnu pripadnicu Azovskog puka koja je, tvrdi se, u julu u Rusiju stigla s 12-godišnjom kćeri (!), iz komšiluka pratila ponašanje i dnevnu rutinu Darje Dugin, da bi u subotu aktivirala bombu na daljinsko upravljanje pa smesta pobegla u Estoniju - strahovanja da bi mogla da usledi neka posebno brutalna ruska odmazda dodatno su narasla. Koliko onda smisla ima pretpostaviti, a kamoli tvrditi, da je Ukrajina, sve i da jeste planirala Duginovu likvidaciju (možda ga, recimo, smatrajući lakom metom u poređenju s nekim dobro čuvanim državnim ili vojnim funkcionerom), izabrala da takvu operaciju izvede nekoliko dana pred očekivano „praznično“ intenziviranje ruskih napada? Jedno je izvesno. Smrt i razaranje koje Putinova Rusija neštedimice seje unaokolo sada su se vratili kući. Vladan Marjanović