Svaka vlast ima u kulturi svoje pacijente i služinčad

Najlakše je i najtačnije reći da je postojanje i trajanje Branka Kukića (72) na kulturnoj sceni Srbije ravno čudu, koje svedoči da je moguće napraviti jedinstven, glasoviti časopis Gradac koji traje gotovo pola veka, priprema se i štampa u Čačku, a predstavlja jedan od stožera srpske kulture. Časopis je prerastao u svojevrsnu instituciju zahvaljujući temeljnom poznavanju i sigurnom poimanju sistema vrednosti u domenu literature, filozofije, likovne umetnosti… Branko Kukić je pesnik, pisac, autor likovnih eseja, ali za kulturnu javnost on je pre svega najuspešniji izdavač pomenutog časopisa i drugih izdanja kuće Gradac. Milan Vlajčić, koji je preminuo u februaru ove godine, a čija će poslednja knjiga biti posthumno objavljena u ovoj izdavačkoj kući, zapisao je o Branku Kukiću i ovo: „Oni koji su pisali o njegovoj prosvetiteljskoj misiji (zvuči patetično, ali to je tačna reč) upotrebljavali su čudne, ali hirurški precizne oznake: čačanski fanatik (Miljenko Jergović), džentlmen elitističkog stava (Zdravko Zima)… Kao najređi u našem kulturnom okolišu, primenjivao je Skerlićevu radnu etiku: misliti kao skeptik, raditi kao vernik. A to znači da je Kukić prepoznao da je u ovom vremenu lako naći opravdanje za svaku vrstu duhovne lenjosti i povlačenja u svoj zamak samoće (opomena iz daljine, Montenja).“ Pažnju javnosti privukao je novi broj časopisa Gradac posvećen pesniku, književniku i dramskom piscu, akademiku LJubomiru Simoviću. Znam za jedan zanimljiv detalj o kome svedoči Svetislav Basara. On kaže kako ste sredinom osamdesetih godina prošlog veka spremali Gradac o Danilu Kišu, a on vas je pitao: A zašto ne o meni? Odgovorili ste mu da malo pričeka, i on je pričekao sledećih 25 godina, do 2010. godine kada je dobio svoj Gradac. Šta je bila ideja da poslednji broj svog časopisa posvetite LJubomiru Simoviću? U našoj savremenoj književnosti LJubomir Simović je jedan od onih retkih koji su sačuvali našu tradiciju, a pre svega naš jezik, koji se kruni, opada i vene na ovoj današnjoj mentalnoj suši. On spada u one koji se žestoko smeju i rugaju ovoj našoj današnjoj „tradiciji“ koja nas je dovela do toga da nas danas u ozbiljnom svetu gledaju kao primitivce. Simović je objašnjavao ko su bili Dositej, Sterija i Zmaj. A sva trojica su davno – a tad je to bio poslednji čas – govorili kako ćemo proći u vremenu koje dolazi. To vreme je, evo, došlo – putovalo je polako ali sigurno. Ali da li još neko danas u avgustu 2022. godine zna ko su Dositej, Sterija i Zmaj? Izdavači mlate pare na Zmajevim dečjim pesmama, a niko ne zna šta je Zmaj predskazao govoreći o „srpskom rodu“. Vasko Popa je pisao u počast našim manastirima, a malo ko zna da je pri kraju života napisao svoju poslednju pesmu, pesmu o Velikom Nožu koji će nas preseći na dve polovine, čime je predskazao naše krvoproliće. Simović je u knjizi Istočnice predskazao šta će biti, a ta knjiga je bila zabranjena. Simović se i danas – pod stare dane – upire da nađe smisao i svome i našem jadu. On je velika tema naše književnosti i našeg društva. Ako me još drži neko nadanje, po Simoviću ono će biti crno. U čemu je danas značaj časopisa koji su posvećeni kulturi i umetnosti? Uvek su u časopisima formirani budući značajni ljudi. To važi i za umetnost i za nauku. U časopisima se polažu prvi ispiti. Oni približavaju ljude i ideje, oni grade stvaralačku atmosferu. Svi smo se upoznavali preko časopisa. Pa, Basara i ja smo se – kad ste već pomenuli onaj naš „slučaj“ – upoznali preko jednog časopisa. Ali postoje razni časopisi – jedni rade po principu ja tebi - ti meni, a drugi su retkost. Milan Vlajčić, koji je bio odličan poznavalac naše književne situacije, jednom prilikom je rekao da je Gradac „časopis koji ne uređuje poštar“. A u vezi sa Basarom, to je više bilo neko noćno ludovanje. Tačno je – sačekati četvrt veka da te prihvati Gradac jeste „mala večnost“. Osobina mladog pisca je nestrpljivost, a osobina mladog urednika je strpljivost. A što se Basare tiče, to je onda bila posebna carinsko-književna kontrola. To vreme je za dobrog pisca u stvari kao prolazak brzog voza. Gradac je mačka koja je pritajena i merka svoju „žrtvu“. Basara je „zgrabljen“ u pravom trenutku. Šta je za značajnog pisca 25 godina? Pokrenuli ste časopis sa idejom da se prevaziđe provincijalni način mišljenja, da se uspostavi hijerarhija vrednosti, kako ste jednom prilikom rekli. Šta je danas manifestacija preovlađujućeg, provincijalnog načina mišljenja? Kako vidite današnju hijerarhiju vrednosti? Sve je ovde manifestacija provincijalizma. U tom klupčetu su i oni koji nisu provincijalci. Država koja za kulturu iz budžeta izdvaja novca koliko izdvaja, govori da je ona provincijalna, zatucana i nekulturna. To je pod broj jedan. Govoriti danas ovde o hijerarhiji vrednosti, to je „pišanje uz vetar“. Zašto? Da bi se govorilo o bilo kakvoj vrednosti mora se imati u vidu šta je to što je prihvaćeno kao prethodna, početna vrednost, da li i kako ta vrednost utiče na današnje društvo, ko danas ima vrednost da uspostavi bilo kakvu vrednost? Kada ova pitanja budu stavljena na astal stvarnosti, mi ćemo ovde prvo morati da se iskajemo i isplačemo, pa onda da uzmemo svesku i olovku da popišemo sve ono što smo stvorili kako bismo ustanovili i shvatili šta su nam nametnule, proglasile, proklamovele i upropastile divlje horde prostaka, tetlemana, džibera, džulova, kurajbera, dizelaša, i kako ih sve nazivaju u ovoj našoj avliji. Dakle, reč je o svođenju računa. A ja u taj budući dan ne verujem. Koliko je vlast danas presudna u stvaranju (ne)povoljne atmosfere u kulturi? Svaka vlast među ljudstvom iz kulture ima svoje pacijente i služinčad. Vlast ih leči od njihove zavisnosti koja se isto zove vlast. Ti iz kulture vole vlast ne zato što vole neku posebnu, sopstvenu sitnu i bednu vlast, nego zbog toga što vole komociju. Komocija sama po sebi je – đubrište. Političari na ovom prostoru gde vi i ja sada živimo – političari, ti žilavi primitivci, kako ih je Jonesko pozicionirao – imaju jednu veliku manu koja će ih koštati: ne poznaju karakter ovog naroda kojim žele da upravljaju. Jedna od karakteristika ovoga našeg naroda je oduševljenje na brzaka, padanje u zanos s priličnom dozom bulažnjenja, a sve te tri osobenosti su oblik transa, nerazumnosti i odsustva realnosti. Odsustvo realnosti vodi promeni svesti. Promena svesti vodi promeni pameti. Današnja vlast – a ne zaboravimo ni prethodne – suočiće se kad-tad sa time. Ovde se u svakom trenutku nikad ništa ne zna. Živi bili pa videli. Srpski narod nije narod strpljenja – on i kada gradi kuću ostavlja je poludovršenu – nego narod trenutka, strasti, narod brze ruke, kome je fitilj kratak, kome je neprekidno u sukobu „da“ sa „ne“. I mešaju se. Ali sve to imate i kod Dositeja i kod Sterije, a poprilično i kod LJubomira Simovića. Govoreći o Simoviću, pomenuli ste značaj jezika. Šta ste želeli da kažete? To je vrlo važno pitanje. Svi danas misle da je jezik oblik brbljanja ili pukog sporazumevanja, tipa levo-desno, toplo-hladno, hoću-neću. Oko toga možemo da se sporazumemo i bez reči. Naš Sima Trojanović je, pre Dezmonda Morisa koji je napisao slavnu knjigu Govor tela, objavio knjigu Psihofizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči još 1935. (imali smo i mi preteča!). Jezik je suština našeg bića. Kada pomislim na jezik, uvek se zapitam šta se dogodilo u onoj Vavilonskoj kuli u kojoj su bili skupljeni svi jezici. Ali onda se dogodila pometnja među ljudima. Taj nesporazum i dan-danas kruži među nama. U toj nemoći, čovek je uneo novi jezik, jezik koji je tehnološki, veštački, jezik bez sjaja i višeznačnosti. Ali, prilika je da na jednostavnom primeru progovorim i o jednoj drugoj strani problema sa jezikom, a to je pitanje da li današnji naš jezik može da opiše neke naše društvene promene ili, bolje reći, pometnje. Naime, sve sam bliži uverenju da mi danas imamo dva jezika – jedan je jezik kojim govori vlast i njena pratnja, a drugi jezik je naš svakodnevni, zovite ga književni, ili seoski, ili gradski, pijačni, ili šumski jezik, svejedno. A taj drugi jezik nema više moći da objasni likove iz vlasti i njihove postupke, osobine, namere, njihove svakodnevne atrakcije i cirkuse. Kada stanje jednog društva nije moguće opisati jezikom koji je jezik običnih ljudi ili jezik književnosti, znajte da takvom društvu nema spasa. Mi se nalazimo u stanju da jezikom – koji je upravo za to vekovima osposobljavan i štimovan – sve te prostakluke, zamke, prevare, ludosti i munđanja danas ne možemo da prikažemo. Kada nešto ne umeš da objasniš, kako onda misliš da to shvatiš ili razrešiš? Dakle, da bismo govorili o ovoj vlasti, mi moramo da pronađemo treći jezik. A ko će taj treći jezik da stvori kada onaj prvi ne razumemo, a ovaj drugi je nedovoljan? Pre tridesetak godina na gradskim zidovima mogli smo na grafitima da pročitamo jasnu analizu društva u kome živimo – bila je to precizna ulična sociologija, psihologija i psihijatrija. Danas, da bismo se razumeli, moraćemo sami sebe da sateramo u neki nemušti jezik. Mi smo jedinstven narod koji će uskoro bežati od svog rođenog jezika. Da li ste ikada pomišljali da odustanete od misionarske uloge koju ste sebi pribavili? U današnjoj zemlji Srbiji prvo što čoveku padne na pamet je da – odustane. Umesto da idem napred, ja idem unazad. Ali ja sam se kao ličnost oformio na delima velikih ljudi naše kulture. Zbog toga ne smem da izneverim njihovo delo, ako mi je već pružena prilika da idem njihovim pravcem. Moramo nositi teret njihovog zanosa i prkosa. Svi smo mi građa za vreme koje dolazi, uprkos tome što smo ovako uznemireni, slomljeni, zanemareni i pod stalnom sumnjom. Muči me misao da živim u društvu koje je prevaziđeno. Prevaziđeno je zbog toga što je staromodno, ne ume da se snađe u savremenim tokovima, snašli su ga jadi sa svih strana, nije spremno da prihvati nove puteve, svi ga potcenjuju i podsmevaju mu se, smešno je na tragičan način, životari na somnabulan način, dan mu je komad, odreklo se svoje budućnosti, sedi u ćošku, ćuti i trpi. U nedelju 6. februara ove godine, bila sam u društvu prijatelja kada nam je Milan Vlajčić rekao da vam je tog dana predao rukopis svoje nove knjige Kavijar za sirotinju. Preminuo je tri dana kasnije, 9. februara 2022. Vlajčić je bio jedan od onih koji su pružali neprekinutu podršku vašem radu. Šta je za vas njegova ostavština? Milan Vlajčić je svetli lik naših dana. On je govoreći o kulturi video raspad jednog društva. Ali je u toj kulturi video i sve vrline. Takvog analitičara ne vidim ovde na vidiku. Kada sam bio mladić, objavio mi je pesme u listu Mladost, a na dan kada je umro meni je napisao poslednje pismo u životu. Povezalo nas je pola veka prijateljstva i poštovanja. Pre dve godine, za vaš sedamdeseti rođendan, Društvo prijatelja Branka Kukića priredilo je knjigu sa naslovom Branko K u kojoj su o vama pisali Basara, Šijan, Jergović, Vlajčić, mladi Marjan Čakarević.... Kakav je osećaj kada vam umetnici i prijatelji pošalju tako poseban dar? Danas su emocije promenile smisao i značenje, pa je tako sve manje razgovora o prijateljstvu. Lepo je da vi i ja progovorimo i o prijateljstvu, uprkos tome što se bojim da to više nije onaj „zanat najstariji“. Prijateljstvo danas podrazumeva udruženje oko poslova, oko muvanja i krimi-seansi (koje se zove „kumstvo“), a na kraju opali revolver. Ne umem da vam opišem iznenađenje kada sam – a sve je urađeno u strogoj tajnosti, daleko od mene – video knjigu Branko K. Ta knjiga je uzajamni dug, dugačka lista poverenja, saradnje, lepih dana provedenih u iskrenoj radosti i razmeni malih životnih čuda, radoznalosti i zanosa. Prijateljstvo je najveći oblik smisla. Posle ove knjižice ja se osećam kao potvrđen čovek. Patetično je ovo što sam rekao, jer se bojim da je danas i iskrenost postala patetična. Povodom ovoga reći ću vam i ovo. Kada je car Julijan Apostata svome prijatelju Evagriju poklonio jedan mali deo svoje imovine, napisao mu je: „Moja baba mi je poklonila malo imanje u Bitiniji, koje ti dajem na dar zbog tvoje naklonosti prema meni. Ono je premalo da bi čoveku pružilo neko veliko izobilje i da bi činilo da izgleda bogat, ali videćeš da ne predstavlja poklon koji te baš nimalo neće obradovati…To mesto ti pruža duboki mir ako onde prilegneš čitajući nekakvu knjigu, a zatim, dok odmaraš oči, najprijatnije je promatrati lađe i more.“ Ima li išta lepše na ovom belom svetu? Kako danas gledate na NIN-ovu nagradu posle iskustva rada u žiriju NIN-a? Pokazalo se da je NIN-ova nagrada i dalje neprikosnovena. I da je dobro – što se meni dopada – da je i ovoga puta izazvala burne reakcije. Čak je proizvela i osnivanje konkurentske nagrade, što mislim da je oblik primitivizma. Pokazalo se da je izbor knjiga za nagradu glupavog naziva „Beogradski pobednik“ prilično usaglašen sa NIN-ovim izborom. Nagrađena knjiga je neuspelo rešenje i nespremnost toga žirija da nagradi neki od romana koji je odabrao NIN-ov žiri. A priča o nekompetentnosti NIN-ovog žirija je odraz neprofesionalnosti, drskosti, zavisti i sebičnosti. Bio je u toj ekipi i jedan pozamašan broj književnih dripaca. Kao član žirija nisam zadovoljan nekim odlukama, jer su neki moji kandidati, kao što su Vidosav Stevanović, Radovan Beli Marković i David Albahari ostali u drugom planu. Posebno sam razočaran što za roman Biblija Gorana Rackovića nije bilo dovoljno hrabrosti da dobije NIN-ovu nagradu. Ali, nisu ovo neka junačka vremena. Radmila Stanković