Dok tajac skriva pritajene strahove

Bela površina zida od desetak dužnih metara. Na njemu kružne rupe iz kojih viri sedam para ruku i četiri noge, u sedećem položaju. Šake prenose pesak sa početne na krajnju hrpu, napipavajući se međusobno. Premda je ljudski mehanizam uigran, pesak se stalno pomalo osipa. Kod posmatrača ovo stvara asocijaciju na igru gluvih telefona, o čemu i govori performans Movements: White. Jer, njime se razmatra problem prenosa informacija u vreme kada je ta tehnologija vrhunski uznapredovala, a komunikacija ipak izgubila na kvalitetu. Performans je deo samostalne izložbe Sanje Latinović Prepreka ili prag, koja se do 25. septembra odvija u Salonu MSUB. „Postavka je osmišljena kao revizija njene dosadašnje umetničke prakse“, kaže Una Popović, kustoskinja izložbe. S tim u skladu, galerija je ispunjena ekranima gde se emituju snimci performansa, dok je prostor sporadično presečen materijalnom zaostavštinom iz ranijih nastupa. „Artefakti su poslednji trag skulptora u meni“, objašnjava Latinovićeva, vajarka po osnovnom obrazovanju. „Uostalom, publici bi bilo dosadno da gleda samo video-radove koji i ne mogu da prenesu autentičnu atmosferu performansa, osim ako nisu smišljeni da budu odigrani pred kamerom“, dodaje „bivša“ skulptorka. Za ovaj novomedijski žanr, Latinovićeva se odlučila pre 15 godina jer „svoje misli najpotpunije izražava na jeziku performansa“. „Vremenom mi je bivao sve važniji kontakt sa publikom, te sam počela da sve što zamislim posmatram iz perspektive gledaoca i da tako koncipiram rad“, ona ističe. Zato posmatraču omogućava da njene intimne sadržaje doživi kao svoje, i ne potencira lično tumačenje date pojave. „Ako publici daš slobodu da viđeno razume na svoj način, rad postaje bogatiji i višeslojniji“, smatra Latinovićeva. Stoga veruje da je tekst kojim autor prati rad - suvišan, iako je u trendu u savremenoj izlagačkoj praksi, i premda posetioce izložbi uvek zanima polazište umetnika. Ne bez razloga, bar što se tiče Latinovićeve, koja se bavila bolnim i delikatnim temama. Recimo, svojim rođenjem, naopačke, kada je neko kratko vreme ostala bez vazduha, što je njeno biće svakako zapamtilo. Vođena tom traumom, u Portugalu je 2008. izvela performans Akvarijum, gde pluta u providnom tanku punom vode, zgrčena u položaj fetusa, onoliko dugo koliko može da zadrži dah. U vodu se postepeno dodaje crno mastilo koje je zamućuje, predstavljajući oličenje moguće tragične sudbine autorke. Da nije ovog objašnjenja, ko zna šta bi posmatrač pomislio, bez obzira na to što bi mu osećaj preneo prenatalni spokoj performerke, ali i preteću teskobu usled otpora da se izađe iz zone sigurnosti. Umetnicu je zanimalo i pitanje empatije, sve slabašnije sa množenjem loših vesti u medijima. „Jedini način da se zaštitiš od bola, bio je da otupiš i da se samo praviš da saosećaš sa žrtvama“, obrazlaže performerka. Jer, javni moral od tebe to očekuje. Paralelno je razvijena patologija naslađivanja tuđom nesrećom, zašto se, uostalom, u novinama prvo čita crna hronika. Latinovićeva je ovaj fenomen otelotvorila radom Pred zidom/Upotreba noževa. U gipsanu ploču ona je svom svojom snagom pobola sedam sečiva, da bi potom pribegla petingu sa držaljama, nužno shvaćenim kao falusi. Ni taj težak utisak posmatrač ne može da svari bez digestivnih pomagala u vidu tumačenja autora (ili kustosa), iako telesno proživljava i agresiju, i erotski zanos Latinovićeve. „Za izvođenje performansa najvažnije su mentalne pripreme“, kaže. Zato svaki svoj rad bezbroj puta preživljava unapred, prekognicirajući sve moguće opcije i prilike da performans krene u pogrešnom pravcu. Bezbroj puta se ona preznoji i uzruja, suočena sa strahom i neuspehom. U jednom momentu postane spremna, kada više ništa ne može da je poremeti, jer ništa i ne vidi izvan prostora svog delovanja. „Ali, čak i tada može doći do iskliznuća, što je čar performansa“, ona se blago smeši, u nekoj vrsti zanosa. I pored svojih slavnih početaka sedamdesetih godina prošlog veka, te čuvene šestorke iz beogradskog SKC-a i gostovanja svetskih zvezda performansa, ovaj se vid izražavanja nije ozbiljno zapatio u Srbiji. „Ni na jednoj akademiji nema ovog smera, o performansu se uči površno, kroz dokumentaciju“, Latinovićeva svedoči. Budući ozbiljno namerena da se baš njime bavi, završila je tri godine master studija u Bernu (Švajcarska). U Bernu je naučila da uspostavi kontakt sa svojom telesnošću i da svoje ideje precizira logikom performansa. Od pomoći u umetničkom sazrevanju bio je i masterklas kod najveće među najvećima – Marine Abramović. „Abramović je izabrala nas sedmoro od mnogo prijavljenih, i prišla nam apsolutno posvećeno i profesionalno“, navodi Latinovićeva. Jedna od vežbi bila je da svako osmisli po šest dobrih i šest loših ideja da se izrazi kroz jedan deo tela. „Loše su bile važne jer u ’dobre’ upisujemo previše očekivanja“, ona tumači. Ishod radionice bio je njen video-performans Abandoned, jedan od najpotresnijih. U njemu Latinovićeva ima puna usta kocaka šećera, i dok prvo mrmlja, a zatim razgovetnije izgovara „napuštena sam“, kreće da plače iskrenim suzama. „Suze nisam predvidela, one su rezultat ponavljanja reči koje opisuju svima nam poznato stanje usamljenosti“, kaže umetnica. Ta vrsta performansa sadrži jednu specifičnost: osmišljena da se odigra bez prisustva publike, i kao obrada najdubljih emocija, nikad se više ne može ponoviti. Istom žanru pripada i rad Ptica, gde je za pirsing na ramenu Latinovićeve vezana ptica koja uporno pokušava da poleti i oslobodi se. Onog trenutka kada joj, iznemogla, padne u krilo, umetnica se približi kolegi (Ranku Đankoviću) i nešto mu šapne. Tad i tenzija posmatrača popusti, sve iako ne zna šta je izgovoreno. Osim takve kolaboracije, i individualnog pristupa, ilustrovanog nekim od primera, Latinovićeva se bavi i kolektivnim performansima, u koje je uključena publika. Time se zadovoljava težnja posmatrača da iskusi intrigu – kako bi to bilo kad bi on nastupao. Takvu priliku mu daje rad Dok nas smrt ne rastavi, a zapravo odgovor na pritisak koji su stvarale vlasti i mediji početkom kovid pandemije, pridikujući o neophodnoj distanci. Šipkom od metar i po, sa kaiševima na krajevima, Latinovićeva se nadovezala i na promišljanje Selmana Trtovca o liniji, s kim je izlagala u galeriji NGVU, prikazujući svezane pokrete publike iz ptičje perspektive. „Međutim, interakcija između uvezanih posetilaca pretvorila se u osvešćivanje postojanja onog drugog, što je suprotno od distanciranja“, kako je Latinovićeva doskočila socijalnom pritisku. Sve pobrojane performanse, ona je izvodila ili prikazala u Pekingu, Tirani, Elbasanu, Portu, Cetinju.., a rad Do not cross u Bilu, u Švajcarskoj, a onda i na otvaranju svoje izložbe u Salonu (24. juna). U nivou njenog vrata protezala se instalacija od stakla površine pet metara sa tri metra, koju je performerka sekla kleštima da bi kroz nju prošla. Tajac je skrivao pritajene strahove posmatrača, zvuk lomljenja ga je neprekidno budio, prskanje srče činilo dodatnu nelagodu... Frenetični aplauz na kraju, oslikao je katarzu svakog od gledalaca. Ni publika nije ušla u svet umetnice bez pripreme. Na pragu galerije Latinovićeva je montirala objekat u vidu kocke (tri puta dva metra), produbljen u središtu po dimenzijama svoje siluete. „Prolaz predstavlja simboličnu transformaciju iz jednog sveta u drugi, iz javnog u privatni“, protumačila je Una Popović. Bez te promene i nema recepcije arta, a bez suočavanja sa sobom kroz performans, nema ličnog napretka, zaključila bi Sanja Latinović. Dragana Nikoletić