Iracionalni strah od prosvetiteljstva

Pre nekoliko nedelja je izdavač Akademska knjiga iz Novog Sada objavila monografiju Mijata Lakićevića Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj. Lakićević je autor ili priređivač više knjiga koje se bave društvenom istorijom Srbije, između ostalih i monumentalne monografije posvećene Desimiru Tošiću (Desimir Tošić: Između ekstrema, 2020), pa je u relativno kratkom vremenskom periodu objavio još jednu impresivnu intelektualnu biografiju. Knjiga je podeljena u dvanaest poglavlja, plus Uvod i Epilog. Posebnu vrednost joj daje predgovor Latinke Perović, u kome se vrlo koncizno ukazuje na odgovornost lokalne intelektualne elite za stanje u Srbiji. Naša vodeća istoričarka precizno ukazuje na kontinuitet delovanja elita, koje su se uvek nepogrešivo opredeljivale protiv modernizacije. Ovo antimoderno raspoloženje i njegov kontinuitet je nešto što je fasciniralo i Zorana Đinđića, i nešto što je pokušavao da razume kako u svom filozofskom opusu („Jugoslavija kao nedovršena država“), tako i u svojoj političkoj karijeri. Lakićević pruža jedinstven uvid u kontinuitet razmišljanja Đinđića filozofa i Đinđića političara, različite dileme sa kojima se suočavao i odgovore koje je tražio, i ovde posebno treba istaći da se, između ostalih, konsultovao i sa Đinđićevim koleginicama i kolegama iz teorijske sfere, poput Dunje Melčić i Novice Milića. Reference i citati su uključeni u tekst, što čini knjigu preglednijom i jednostavnijom za čitanje, a istovremeno neopterećenu fusnotama. Knjiga prati Đinđićev intelektualni razvoj praktično od srednjoškolskih dana, a posebna pažnja je posvećena prelasku od idealističkih koncepata ka potrazi za konkretnim rešenjima. Tu je važan i njegov postepeni otklon od grupe njegovih profesora (tzv. praksisovaca – Markovića, Tadića i Stojanovića), kao i kritika marksizma koju je uobličio u svom doktoratu. Lakićević uspeva da poveže konkretne istorijske događaje sa aspektima filozofskog razumevanja društva kakvo je Đinđić pokušavao tokom svoje političke karijere. Naravno, sve vreme je Đinđić bio svestan otpora modernizaciji, kao i dubine konzervativnih stavova velikog dela stanovnika. Neki potezi koje je činio su bili (i ostali) kontroverzni („vo na Palama“ 1994; „tajni“ razgovor sa Miloševićem početkom 1997; izručenje Miloševića MKSJ u Hagu juna 2001), ali je Đinđić uvek bio spreman i da rizikuje, uveren da vremena za čekanje nema, i da se mora delovati u interesu društva i njegovog budućeg razvoja. Paradoksalno, neki su mu zamerali da na mestu premijera ne deluje dovoljno brzo, odnosno da su reforme bile prespore, pa je veliki broj stanovnika Srbije počeo da veruje u priče tipa „svi su oni isti“ i „sve je isto, samo njega [Slobodana Miloševića – A. B.] nema“. Medijska propaganda, zajedno sa vrlo uticajnim glasovima u zemlji koji su osuđivali svaki njegov potez, ne prezajući ni od izmišljenih afera (Nacional), postepeno su pripremali teren za njegovo ubistvo. Ili, kako je to svojevremeno primetio advokat Srđa Popović, „…ako država hoće da vas ubije, a njega je ubila država, tu ste nemoćni, ne možete joj umaći“. (str. 284) U Epilogu, Lakićević jasno objašnjava zbog čega su Đinđićeve ideje bile neprihvatljive za Srbiju početkom 21. veka. Radi se o iracionalnom strahu od prosvetiteljstva – nešto što je već iskusio Dositej Obradović gotovo dva veka ranije. U duboko konzervativnom društvu, sve što je novo (pa makar bilo i daleko bolje od postojećeg) deluje strašno i zastrašujuće, ali to samo znači da treba biti još uporniji i istrajniji u pokušajima da se stvari promene. Samo tako se mogu ostvariti uslovi za razvoj društva u kome će njegovi pripadnici razumeti (i prihvatati) značaj odgovornosti za svoje postupke. Aleksandar Bošković