Disklejmer za Anu

Kad smo već naučili novu reč – „disklejmer“, klauzula o odbijanju odgovornosti – možda bi bilo zgodno da je uvežbamo novim primerima upotrebe osim one „originalne“, posvećene usmenom dogovoru o kosovskim dokumentima. Recimo, iza odlazeće i buduće premijerke Ane Brnabić mogla bi se postaviti tabla na kojoj bi pisalo: „ne koristi ustavna ovlašćenja pozicije na kojoj se nalazi, ne pita se o sastavu vlade koju predvodi, ne odgovara za istinitost tvrdnji koje iznosi, niti za odluke koje potpisuje“. Možda ničem ne bi služilo, s obzirom na to da je svima poznato ko u Srbiji o svemu odlučuje, ali bi, makar, bilo tačno: sve navedeno mogli smo da uvidimo i proverimo tokom poslednjih pet godina, od leta 2017, kada je dotadašnja ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu, odlukom upravo izabranog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, prvi put postavljena na funkciju predsednice Vlade Srbije. Već tada je ušla u istoriju, kao prva žena i prva otvoreno gej osoba na ustavno najsnažnijoj funkciji u Srbiji, a sada je – takođe Vučićevom voljom – oborila još jedan rekord, postavši prva osoba koja je tri puta birana za premijera. Sve je, međutim, relativno. Iako, otkako se, pre 30 godina, pojavio na političkoj sceni, Vučić ima imidž izrazito neduhovitog čoveka, način na koji upravlja karijerom Ane Brnabić ima izvesne elemente humora. Jer, bez obzira na apsolutnu lojalnost koju mu iskazuje, i uprkos njenoj fascinantnoj transformaciji od prilično tipične pripadnice nevladinog sektora ka još tipičnijoj radikalki, potrudio se da, prilikom sve tri nominacije za mandatara, svojoj najbližoj saradnici prilepi neki oblik usmenog „disklejmera“, koji nam objašnjava da njeno premijersko postavljenje - ne bi trebalo previše ozbiljno shvatiti. Saopštavajući odluku iz 2017, Vučić je, setimo se, najavio da će se Ana Brnabić baviti pitanjima „iz oblasti ekonomije, digitalizacije i slično“, dok će Ivica Dačić, formalno na funkciji potpredsednika, „voditi suštinski politički deo“ vlade. Ta podela premijerske funkcije nije bila jedina inovacija političkog sistema nepredviđena Ustavom koju je predsednik Srbije tada uveo – otvoreno je, istom prilikom, potvrdio i da je upravo on taj koji bira članove kabineta, a ne formalna premijerka. „Kostur vlade će ostati isti, ali će biti nekih promena“, rekao je tada, najavivši da će premijerka Brnabić, zapravo, preuzeti kabinet koji je sam formirao dok se nalazio na funkciji predsednika Vlade. Isti manir zadržao je i danas, pa je, saopštavajući odluku o mandataru, otkrio i neka imena i ličnosti koje će sigurno biti deo „njene“ vlade, a lično je obznanio i da će se sastav novog kabineta bitno razlikovati od dosadašnjeg. Kada je, pre dve godine, saopštavao odluku o drugom premijerskom ciklusu, uveo je još jednu novinu, koju i sada primenjuje: unapred je saopštio da će mandat biti ograničen na dve godine. Razlika je, međutim, u tome što je pre formiranja vlade 2020. rekao da će ceo novi kabinet imati ograničeno trajanje, jer je odlučio da u proleće ove godine, „najkasnije 3. aprila“, zajedno sa redovnim predsedničkim, budu održani i prevremeni parlamentarni izbori. Ovoga puta nije bio tako precizan: oročio je, do 2024, samo mandat premijerke, ali ne obavezno i celog kabineta. „Doći će do promena u vladi“, rekao je, ali, kada su ga novinari o tome pitali, nije odbacio ni mogućnost raspisivanja izbora. Taj, najnoviji primer podređivanja institucija i celog političkog života sopstvenim potrebama lakonski je objasnio, rekavši da je o izboru premijera za pola mandata „postignut dogovor“, čije detalje, naravno, nije otkrio. Pet meseci nakon održavanja izbora saznali smo i da će vlada biti formirana do kraja septembra (mada je rok 2. novembar, što ostavlja mogućnost novih odlaganja), te da će njeni potpredsednici biti Ivica Dačić (kome će pripasti i funkcija sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost), Siniša Mali (sudeći prema Vučićevim pohvalama, verovatno i dalje ministar finansija) i Miloš Vučević, dosadašnji gradonačelnik Novog Sada koji je drugi put pominjan kao najozbiljniji kandidat za premijera (ali, izgleda, nije napravio grešku iz prethodnog kruga kada je, kako se tvrdilo, bio toliko siguran u svoj izbor da je pravio i oproštajnu žurku). Servirana nam je i standardna priča o ekonomskim uspesima koje nam je lično predsednik već omogućio i njegovom žrtvovanju i naporima da se blagostanje nastavi i u uslovima teške krize koja se još zahuktava. Sama Ana Brnabić najavila je i da će prioriteti „vlade kontinuiteta“ biti Kosovo i Metohija i energetska bezbednost. Druge detalje – počev od broja ministarstava, do personalnog sastava i stranačkog odnosa snaga u novom kabinetu – nije iznela jer, kako je objasnila, razgovori koalicionih partnera o svim tim detaljima još nisu završeni. Ostalo je, tako, nejasno, ko se dogovorio o ograničenom premijerskom mandatu – ona i Vučić, u svojstvu „poslodavca“? Ili su u celu priču bili uključeni i koalicioni partneri? I čemu, uopšte, saopštavanje tog plana dve godine unapred, u trenutku kad i sama Ana Brnabić kaže da se nalazimo „na ivici trećeg svetskog rata“? Dušan Spasojević, profesor FPN, vidi više mogućih razloga za uvođenje priče o ograničenom premijerskom mandatu: time se, kaže, stvara više alternativa, daje nam se tema kojom se zabavljamo umesto da se bavimo pravim pitanjima, drži se unutarstranački balans i podgreva priča o eventualnom izboru predsednika stranke... Ipak, kao najvažniji razlog navodi otvaranje opcije da lokalni izbori 2024. budu održani u paketu sa izborima na nacionalnom nivou. Osim osnaživanja SNS na lokalu u slučaju takvog izbornog paketa, kaže Spasojević, uvođenjem teme mogućih prevremenih parlamentarnih izbora Vučić zbunjuje opoziciju, koja svoje planove mora da prilagodi različitim opcijama. A povodom ocena da najava o promeni 2024. može da znači i najavu pregrupisavanja političke scene i ulazak neke od sada opozicionih stranaka u vladu, Spasojević kaže da to može da zamisli, ali da bi takav potez značio političko samoubistvo dotične stranke. Priču o pregrupisavanju, koju je Vučić pomenuo, sagovornik vidi pre kao pokušaj „mućenja vode“ u opoziciji, potpirivanja unutaropozicionih sukoba i večne potrage za „izdajnikom“ u sopstvenim redovima. I politikolog Boban Stojanović slaže se sa tezom o mogućem spajanju izbora 2024 – on podseća da su lokalni izbori u svim jedinicama lokalne samouprave poslednji put održani samostalno davne 2004. Jedino iznenađenje za njega je činjenica da je Vučić već sada najavio mogućnost prevremenih izbora, iako kaže da nije siguran da će ih biti. A verovatno i nije – izbora će biti ako istraživanja pokažu da nema šanse da ih izgubi. „A vrlo verovatno će to pokazati, tako da zaista očekujem da će ih biti“, kaže Stojanović. I još: „Ana Brnabić i Miloš Vučević, posebno Ana Brnabić, nisu kalibar koji može da nosi ceo mandat i sebe gradi kao osobu broj dva u državi, zato su posle dve godine neophodni novi izbori“. Pričom o „broju dva“ sagovornici NIN-a, suštinski, objašnjavaju i odluku da pozicija sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, na kojoj je do sada bio nezvanični „otpadnik“ Nebojša Stefanović, pripadne lideru socijalista Ivici Dačiću. To, slažu se naši sagovornici, znači da Vučić više veruje koalicionom partneru nego bilo kome iz SNS. „Naučio je lekciju sa Stefanovićem i ne želi da službe kontroliše bilo ko od njegovih partijskih saboraca“, kaže Stojanović. On veruje da Vučić od Dačića očekuje apsolutnu kooperativnost i ne strahuje da će ga ugroziti na bilo koji način, „kao što je prisluškivanje, što je vrlo verovatno radio Stefanović“. Sve to, međutim, još nije dovoljno za zaključak da za Stefanovića neće biti mesta u vlasti. Spasojević podseća da naprednjaci još nikoga nisu u potpunosti odbacili i unizili tako da ostane bez ikakve funkcije. Zato kaže da, u slučaju Stefanovića, koji ima najviše mogućnosti da uzvrati udarac, može da zamisli postavljenje na neko drugo ministarsko mesto, ili čak isto, sa manjim ingerencijama. S druge strane, ojačavanje Dačića bi, prema mišljenju Spasojevića, moglo da znači da će drugi proruski kadrovi dobiti manje na značaju, „a možda je to i najava da Aleksandar Vulin ide u drugi plan“. Konačan odgovor ćemo, ipak, morati još da sačekamo, a jedino što u naprednjačkoj vrtešci za sada izgleda izvesno jeste da Branislav Nedimović, koji je, prema pisanju Večernjih novosti, sam „izrazio želju da ne bude u vladi“ ide na neke druge, reklo bi se, stranačke položaje. Sve drugo spada u domen spekulacija – i da li će Dragan Marković Palma zaista biti ministar poljoprivrede, i da li će uspeti samokandidovanje dr Danice Grujičić za poziciju ministarke zdravlja i ko će iz „građanske Srbije“ i nevladinog sektora pristati na ulogu ovogodišnjeg proevropskog pojačanja, uprkos dosta nesrećnom primeru Gordane Čomić iz 2020. Sva je prilika da još jedna spekulacija koju Vučić već godinama lično podstiče – ona o njegovom povlačenju sa mesta predsednika SNS – neće biti stavljena ad acta u samom momentu formiranja vlade. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je reč o zgodnoj temi za zamajavanje javnosti i novi krug unutarstranačkog nadmetanja u jačini molbe predsedniku da ne odstupa. A šta potom? I zašto bi se, uopšte povlačio? Nije baš jasno, osim u kontekstu spremanja izlazne strategije, s obzirom na to da već gazi drugi predsednički mandat, nove kandidature za to mesto Ustav ne dozvoljava, a povratak na funkciju premijera nije unapred siguran, s obzirom na uočeni pad rejtinga stranke i teško vreme koje i sam najavljuje. Ipak, sagovornici NIN-a nisu baš uvereni u mogućnost odstupanja. „Ako do toga i dođe, sigurno će biti protokolarno, makar u prvoj godini, a novi predsednik neće usisati moć dosadašnjeg“, kaže Spasojević. On dodaje da je moguća i neka vrsta performansa sa odstupanjem, s ciljem da vidi kako bi se stvar razvijala, pa da se onda vrati na funkciju. Za Stojanovića bi Vučićev odlazak sa funkcije predsednika bio „neka vrsta revolucije“ koju za sada ne očekuje. „Koliko god ne postoji osoba broj dva u SNS, siguran sam da bi kroz mesto predsednika stranke neko ojačao“. A ako bi se, ipak, odlučio za takav veliki rez, Stojanović misli da mesto ne bi pripalo Vučeviću, kako se sada najčešće pominje, već pre nekome poput Nikole Selakovića – „nekom ko je dugo tu, poznaje stranku i odan je saradnik, a za koga ne možete da se setite deset afera iste sekunde, što je retko u SNS“. Dodaje i da Selaković ima još jedan kvalitet – čisto obrazovanje i čak je zamrznuo doktorske studije, umesto da, poput brojnih kolega, doktorira preko noći na nekom fantomskom univerzitetu. A šta nam govori drama oko Evroprajda, osim da i dalje važi standardna politika „namirivanja svih strana“? Ima li zaista osnova za ocenu da je Rusija preuzela kontrolu nad ekstremističkim grupama, ili je opet reč o stvaranju takvog utiska, kao pogodne poruke Zapadu? Spasojević ne veruje da su protesti protiv Evroprajda dirigovani iz jednog centra, niti da su dovoljno snažni da naprave problem. „Kad gledamo nevolje koje se dešavaju u drugim državama i objašnjavaju se ruskim uticajem, ovo je benigno“, kaže sagovornik NIN-a i dodaje da je dobar deo učesnika nedeljne litije deo „državnog aparata u širem smislu“, te da je „sigurno da SNS ima uticaj na njih“. On je uveren da je, u osnovi, ipak reč o grassroot (izvornom) protestu, te da je došlo do preterane reakcije vlasti s ciljem da se društvu nabaci zapaljiva tema. Problem je, upozorava, što niko ne može da kontroliše da li će neko da nastrada. Stojanović, s druge strane, govori o „otkazivanju“ Evroprajda kao Vučićevom pokušaju da sačuva svoje biračko telo od odliva ka strankama koje već profitiraju od odbijanja sankcija Rusiji i borbe protiv LGBT prava. Istraživanja koja je video, kaže, pokazuju da su, nakon izbora, rasli rejtinzi samo Nove DSS i Zavetnika, koji, za razliku od građanskih partija koje podržavaju Evroprajd, ulaze u biračko telo SNS. A veruje i da Vučiću, uprkos porukama koje stižu sa zapadnih adresa, uskraćivanje prava LGBT populaciji neće napraviti ozbiljan problem, dok god je kooperativan po pitanju Kosova. A sve ukazuje da do neke mere jeste – samo što još ne znamo da li je reč o pravoj, traženoj meri. Vera Didanović