Vidimo se u Beogradu

Najavom „otkazivanja ili odlaganja“ Evroprajda, predsedniku Vučiću, i inače multipotentnom, uspelo je da javnosti pošalje složeniju poruku nego obično. Delu građana je podišao, druge šokirao, postideo, razočarao... ili opravdao uverenje da je diktatorski mušičav i nikako u službi svih žitelja Srbije. A, vala, ni Ustava. Budući da ovo ne bi bio običan Prajd, bez (većih) problema održavan od 2014, već manifestacija za čije se sedište evropski gradovi takmiče, i za koju je Beograd nominovan u konkurenciji sa Barselonom, Vučić je posebno zapanjio međunarodnu zajednicu. Poništivši mukotrpno stečen status Srbije kao dovoljno demokratske da se evropska parada ovde odigra, on je prisvojio ekskluzivno pravo organizatora da odlučuje o sudbini Evroprajda. I time dokazao da je taj status lažan, i cinično dekorisan trećim mandatom istopolno orijentisane premijerke Ane Brnabić, objavljenim istom prilikom. Kontroverzan je bio i navodni razlog „otkazivanja ili odlaganja“ događaja, u znaku vađenja na „tešku krizu na Kosovu i Metohiji“, skupa sa uspostavljanjem prominentnije trgovine između Albanije, Severne Makedonije i naše zemlje, poznate kao Otvoreni Balkan. Jer, većina je znala da je predsednik poklekao pod pritiskom desničara, koji već nedeljama protestuju u litijama protiv „Parade srama“. Ili je samo priznao da je sa njima saglasan. „Način na koji je Vučić obrazložio odlaganje/otkazivanje Evroprajda pokazuje njegov izvorno radikalski politički karakter“, smatra Zoran Vuletić iz Građanskog demokratskog saveza. Od glumljenja Evropejca, predsedniku je sada ipak važnije da se predstavi kao ozbiljan i odgovoran lider, koji brine o navedenim problemima. Iako, zapravo, radi suprotno, kako Vuletić primećuje. Brinući suštinski o „svojoj ratnoj prošlosti“, kada je sa „Miloševićem i Šešeljem bio jedan od glavnih aktera otcepljenja Kosova“, sada (bivšu) srpsku pokrajinu „zloupotrebljava da bi izbegao sve druge preuzete obaveze“, Vuletić misli. „Normalizacija odnosa Srbije i Kosova najvažniji je posao koji se neće sam od sebe rešiti“, on naglašava. Niti će biti okončan populističkom retorikom, dodaćemo. Otvoreni Balkan, opet, naš predsednik koristi isključivo u svrhu opstrukcije EU integracija. „I tako, zajedno sa Edijem Ramom, samo ometa normalnu komunikaciju između država Zapadnog Balkana“, dodaje naš sagovornik. Istovremeno, predsednik dribla i na domaćem terenu, već podrivenom nedavnim napadom vladike Nikanora na LGBT aktiviste i Anu Brnabić. Pa, dok ide niz dlaku crkvenom velikodostojniku, prethodno ga tobože grdeći, a zapravo se slažući sa njegovim stavom, Brnabićevu podmićuje novim mandatom premijerke, „kako je zapravo ponižava“, kako Vulević zapaža. Ono već standardno, u decenijskom trajanju, primećuje Naim Leo Beširi iz Instituta za evropske poslove. „Svoju grandioznost i političko umeće Vučić prezentuje uglavnom prema građanima koji su levo i centralno orijentisani na političkom spektru. Stoga ga nećete videti da ućutkuje novinare Sputnjika ili da se breca na litijaše“, kaže Beširi. Predsednik neće ni prstom mrdnuti „na kršenje zakona od članova Levijatana, Šešelja, Dragana Vučićevića“ i sličnih individua i grupa. „On svoj gnev iskaljuje na zagovornicima ljudskih prava, vladavine zakona i demokratije, jer je propali pokušaj emancipacije u evropskog građanina“, Beširi ističe. Vučić je „bio i ostao nacionalista uskih shvatanja“, i „običan plašljivko“, u strahu od gubitka glasova, on podvlači. Ali, da prekrši Ustav predsednik se ne boji, prebacujući na Vladu da smisli po kom zakonu Prajd može da se „otkaže ili odloži“. Ustav je, međutim, po pitanju ljudskih prava izričit, pa je Ustavni sud doneo odluku o njegovom kršenju 2009, 2011, 2012. i 2013, kada je Prajd bio zabranjen. „Prethodne zabrane odnosile su se samo na šetnju, pa verujem da se ni ova, ukoliko do nje dođe, neće ticati ostalih događaja u Nedelji ponosa“, ističe Marko Mihailović iz organizacije Prajda. Što će reći – na mnoštvo umetničkih i debatnih programa, na šta je skrenula pažnju dramaturškinja Biljana Srbljanović. Apelujući i na potencijalnu štetu na ime „stotina već kupljenih avio-karata, plaćenog smeštaja za učesnike i volontere, transporta, osiguranja, prenosa scenografija...“, ali i na hiljade listova papira vezanih za tražene i izdejstvovane dozvole. Velika šteta je već pretrpljena u smislu gubljenja ugleda Srbije, ne samo po pitanju nepoštovanja ljudskih prava i Ustava, kao i procedure prilikom najave zabrane Prajda, već i u pogledu nemogućnosti države da se suprotstavi ekstremistima, kako primećuje Mihailović. Tek potonje je nečuveno, s obzirom na to da plaćanjem poreza svi stičemo pravo da budemo zaštićeni: i dok šetamo u Paradi, i kad protiv nje protestujemo, i kad se bunimo protiv ekspanzije cena, loših uslova rada.., ili dok na derbiju navijamo za Zvezdu ili Partizan, kako kaže Beširi. „Jedini razlog za suspenziju Prajda političke je prirode, gde se predsednik namešta kao zabranitelj, da bi ponovo postao pobednik u situaciji u kojoj se povorka ipak održava. Tako on sve drži u neizvesnosti“, Beširi poentira. Sve to prati pomenuta „bizarnost“ – imenovanje Brnabićeve za mandatara Vlade, što može da se shvati kao zamena za uskraćivanje prava LGBT zajednici. Međutim, ovo tumačenje sada ne pije vodu, kao u prvom navratu, jer se premijerka „pokazala kao slepi poslušnik radikalske politike, i kao glavni nosilac diskriminacije upravo prema LGBT populaciji, prema zapažanjima Vuletića. „Pokorno je povukla zakon o istopolnim zajednicama na prvu Vučićevu packu, a sa druge strane uživa u svim privilegijama koje je uskratila toj zajednici“, Vuletić ističe. Pritom je dobila i punu podršku svih režimskih medija, sa dvostrukim aršinima. Na skandal je, rekosmo, reagovala i međunarodna zajednica, na čelu sa Kristinom Garina, predsednicom European Pride Organisers Association. Ona je poručila da je zabrana Prajda nelegalna prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. I osudila otrcane pokušaje da se LGBT zajednica i dalje proglašava neprijateljem porodice i zlostavljačem dece, čime srpska desnica opravdava svoj rezon. Garina je istakla i da su srpski organizatori uspeli da sakupe 40 miliona evra za beogradski Prajd, bez i jednog dinara pomoći od države, dozvolivši da resto sami zaključimo. Dok razmatramo sve besmislice u koje, bez svoje volje, ulažemo. I Vladimir Bilčik, izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu, bio je razočaran Vučićevom odlukom, kojom se šalje „zabrinjavajući signal u pogledu dosadašnjeg rada Srbije u zaštiti osnovnih prava, sloboda i jednakosti“. UN su iskazale zabrinutost što bi se neodržavanjem Prajda osujetila „primena antidiskriminacione agende, definisane u izmenjenom Zakonu o zabrani diskriminacije, iz 2021“. Zabrinutost UN se odnosi i na „višestruko podsticanje na mržnju i nasilje od strane manjine glasnih pojedinaca i grupa, koje se dešavalo u poslednjih nekoliko nedelja“. A koje su nadležni organi ignorisali, uprkos apelima organizatora parade, kako ističe Mihailović. „Zabrana Prajda samo je nastavak zanemarivanja ozbiljnih problema na koje ukazujemo decenijama“, on je izričit. „Tokom poslednjih 10 godina redovno dobijamo pritužbe na ime povrede prava pripadnika LGBT zajednice“, kaže Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Politizacija Prajda, uz podignute tenzije, veoma je štetna, „jer je njegovo održavanje pre svega pitanje unapređenja i zaštite ljudskih i građanskih prava“, ona smatra. „Međutim, iz onoga što se čulo u javnosti, ostalo je vrlo nejasno da li je parada zabranjena, odložena ili je njeno neodržavanje samo preporuka, s obzirom na aktuelnu situaciju kod nas i u svetu, čiji rizik uvažavam“, navodi Jankovićeva. Nada da će Prajda biti, kod organizatora je čvrsta. Štaviše, oni poručuju – vidimo se u Beogradu. Ipak su spremni i za nepovoljni scenario, pa ako zabrana parade stigne zvanično od MUP-a (jedinog za to ovlašćenog), Ministarstvu će biti podneta žalba, na koju mora da odgovori u roku od 24 časa. „Ukoliko žalba ne prođe, sledeći korak je Upravni sud koji mora da reaguje pre samog događaja, 17. septembra“, Mihailović ističe. Po svemu sudeći, još je neizvesno da li će Evroprajda i u kom obimu biti. S tim u vezi, ne zna se ni da li će Srbija pasti još dublje u odnosu na vrednosti EU, kojoj tobože hrli. Nad nama još lebdi pitanje da li ćemo „nakon prećutne podrške Rusiji u agresiji u Ukrajini, još i zabraniti Paradu“, kako zapaža Beširi. Na to gde smo ukazuje činjenica da je vest o otkazivanju/odlaganju Prajda, desetak dana pre Vučića objavio urednik Informera Dragan Vučićević. „Za srpsko društvo to bi moralo da bude vrlo alarmantno, imajući u vidu Vučićevićev otvoreni propagandni rad u korist Putinove Rusije. On sluđuje građane Srbije do te mere da više nisu sposobni da prepoznaju ni elementarni lični interes“, kako zaključuje Vuletić. Srbija je stoga na krucijalnom ispitu. U narednim danima ćemo saznati koliko smo svi zajedno sazreli i spremni da se izborimo za već osvojena prava. Jer, već sutra Vučić može da zabrani i proteste protiv zagađenja, „jer nije pravi trenutak za državu“, kako upozorava poslanik pokreta Ne davimo Beograd, Radomir Lazović. Dakle, ne smemo čekati da nepravda i politička bahatost zakucaju na naša vrata, jer ćemo svi biti saterani u ćorsokak. Dragana Nikoletić Suspenzija prava na slobodu kretanja i okupljanja PONOS OKO VANREDNOG STANJA Kada je Aleksandar Vučić, pored nove mandatarke, najavio i otkazivanje „Parade ponosa“ (Prajd), samo je potvrdio svoju julsku izjavu da se Srbija faktički nalazi u vanrednom stanju. Otkazivanje Prajda je suspenzija osnovnog prava na slobodu kretanja i okupljanja, što je moguće uraditi jedino ako je proglašeno vanredno stanje. Jer, Prajd nije ništa drugo do skup ljudi koji žele da se slobodno okupe i prenesu društvene i političke poruke. Samo što nema ukaza o proglašenju vanrednog stanja, jedino autokratske lične procene da Srbija jeste u vanrednom stanju. Argumentacija Aleksandra Vučića i mandatarke Brnabić za odlaganje Prajda se oslanja na „pakao“ koji nas čeka oko Kosova i Metohije u septembru. Kriza na KiM tiče se pitanja slobode kretanja i okupljanja dela (srpskog) stanovništva koje živi na severu pokrajine. Paradoks je tu očigledan. Da biste omogućili jednom delu stanovništva da može normalno da živi, potrebno je da suspendujte ista prava drugim građanima i građankama. Što je priznanje da država Srbija nema kapacitet da na celoj svojoj teritoriji obezbedi podjednako pravo za sve građane i građanke. Ključna reč argumenta: bezbednost. Preča prava moraju imati oni koji su više ugroženi. Pitanje bezbednosti se prečesto koristi u Srbiji kao argument za voluntarističke poteze. Ali šta je bezbednost? Najjednostavnije, ona može biti lična i pravna. Lično ste bezbedni kada nema opasnosti da nešto može da se desi vašem telu ili vašoj imovini. Pravno ste bezbedni kada su ugovori koje imate na različitim društvenim nivoima garantovani Ustavom i važe u svakoj situaciji. Ako suspendujete lična i politička prava, odnosno ona koja vam daju prava na život, kretanje, okupljanje, itd., da li ostajete bezbedni? Ili ste samo uplašeni? Da li se LGBTQ zajednica oseća bezbedno pre i posle septembra, jedinog meseca kada joj je garantovan pun spektar prava? Suspenzija prava radi bezbednosti je stara neoliberalna boljka. U teoriji postoji dosta argumentacije da je opravdano suspendovati neka prava, ukoliko je bezbednost građana ugrožena. SNS partijska vrhuška prethodnih dana koristi argument koji se može svesti na „mi smo vam obezbedili Prajd svake godine od 2012. godine, sada kada je bezbednost države ugrožena, odreknite se svojih prava“. Istina, Ana Brnabić je već u ponedeljak ujutru smanjila imperativni ton retorike, pa Prajd više nije otkazan, već država moli organizatore da ne šetaju, da odlože. Ublažena retorika loše maskira zahtev za suspenziju prava. Vrednosno izjednačavanje bezbednosti i osnovnih prava je kategorijalna greška. Prava mogu biti suspendovana samo onda kada ugrožavaju tuđa lična prava, a nacionalna bezbednost nije lično pravo (pitanje je da li je pravo uopšte, pre bi se moglo reći da je u pitanju stanje). Drugim rečima, dovođenje u istu ravan pitanje kolektivne bezbednosti građana na KiM i pitanje održavanja Prajda je nonsens za koji nema valjanog opravdanja. Država treba da stane iza svih svojih građana i svima podjednako garantuje slobodu kretanja i isticanje vrednosti. Na slučaju Prajda, država Srbija priznaje da nema kapacitete da brine o svakom građaninu i građanki na svojoj teritoriji. Bojan Vranić, vanredni profesor FPN