Šta to beše socijalna pravda

Naš liberalni mislilac Vladimir Jovanović sinu, velikom pravniku i političkom sociologu, dao je ime Slobodan, a ćerki Pravda. Sa slobodom i Slobodanima smo imali različita iskustva, ali se pravda ni kao ime, ni kao praksa u Srbiji jednostavno nisu „zapatili“. Urediti društveni život u skladu sa načelima pravde, jednakosti i slobode istovremeno je večiti i nedosegnuti ideal. Uostalom, najveće revolucije, ali i zverstva, izvršeni su u ime borbe za slobodnije i pravednije društvo. Istovremeno, pravda, posebno socijalna, opire se svakom preciznom definisanju, a rasprava se svodi na sporove o tome koliko široko treba prihvatiti jednakost među ljudima, je li ona uopšte potrebna i koliko je uopšte pravična i razvojno održiva? Osnovna teškoća u definisanju koncepta socijalne pravde krije se u tome što će ljudi, u zavisnosti od svog društvenog položaja, različito gledati na to šta su pravda i pravedno društvo. Za libertarijance, na primer, socijalna pravda je, ako ne „put u ropstvo“ (Fridrih Hajek) onda bar „logička besmislica“, jer podrazumeva totalitarno uređivanje pravila i mere koje se nameću slobodnim pojedincima. Širenje pravde i jednakosti na polje ekonomije koje za komunitarne egalitariste tek omogućuje pravnu i političku jednakost, za libertarijance je put u kažnjavanje talenata i prinudnu jednakost u siromaštvu. Nova desnica smatra, pak, da je pravda, kao i demokratija, za odrasle ono što je čokolada za decu - beskrajno izazovna, bezopasna u malim količinama, ali štetna kada se previše uzme. Nastojanje da se difuzan i složen pojam socijalne pravde sadržajno precizira i operacionalizuje doveo je 2008. do formiranja indeksa socijalne pravde. Indeks upoređuje šest kriterija i tri grupe pokazatelja. Prvu čine pokazatelji siromaštva i nejednakosti, kojima se evidentiraju posebni oblici diskriminacije i pogođene, diskriminisane grupe. Drugu čine pristup javnim dobrima (voda, vazduh, energija) i infrastrukturi, uključujući zdravstvo i obrazovanje, a treću šanse na tržištu rada i indikatori dostojanstvenog rada. Deklaracijom o socijalnoj pravdi za pravednu globalizaciju članice MOR obavezane su da postave puno i produktivno zapošljavanje i dostojanstven rad u centar ekonomskih i socijalnih politika. Indikatori dostojanstvenog rada su mogućnosti zapošljavanja, odgovarajuće zarade i produktivan rad, pristojno radno vreme, usklađenost rada, porodičnog i ličnog života, stabilnost i sigurnost posla, jednake mogućnosti i postupanje prilikom zapošljavanja, bezbedna radna okolina i socijalni dijalog. Nijedno društvo nije imuno na nepravde, ali se mora težiti smanjenju socijalnih i ekonomskih razlika. Toma Piketi tvrdi da problemi zbog nejednakosti nastaju kada ova postane tako ekstremna da više nije korisna za rast. A one su danas enormne i prete da ponište svaku ideju o kohezivnom, solidarnom društvu, jer jedan odsto najbogatijih ljudi ima više novca od ostalih 99 odsto zajedno. I dok se par hiljada multimilijardera razmeću bogatstvom, jedan od sedam ljudi u svetu bori se da preživi sa manje od 1,25 dolara na dan. Srbija je zemlja sa izrazitim ekonomskim i socijalnim nejednakostima. Naše stanovništvo je među najsiromašnijim u Evropi. Prema raspoloživim podacima, oko 450.000 ljudi (6,9 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, dok se dva miliona (29,8 odsto) suočava sa rizikom od siromaštva i socijalne isključenosti. Posebno su zabrinjavajući podaci o siromaštvu stanovništva u ruralnim područjima, nezaposlenih, pripadnika romske populacije, žena, mladih i drugih ugroženih grupa. O realnom stanju najbolje govore podaci o kupovnoj nemoći minimalne, ali i prosečne zarade. Srbiji je preko potreban strateški okvir koji će adekvatno odgovoriti na preteće siromaštvo i rastuće nejednakosti. U brojnim ocenama programa ekonomskih i socijalnih reformi ističe se da ne postoji strateški pristup javnih politika za podizanje značajnog broja ljudi iznad granice siromaštva na kratak i srednji rok; da se smanjuje uticaj socijalnih transfera na smanjenje siromaštva; a novčana socijalna pomoć, za koju se izdvaja oko 0,35 odsto BDP-a, ne obezbeđuje dovoljan obuhvat i ispod je evropskih i regionalnih standarda. Da se dalje ne bi širio krug siromašnih preporučuju se mere za očuvanje zaposlenosti, šira lepeza aktivnih mera zapošljavanja, adekvatne naknade za nezaposlenost, unapređenje socijalnih davanja osobama u riziku od siromaštva, smanjenje poreza na najniže zarade i konačno uvođenje progresivnog oporezivanja. U oblasti zapošljavanja glavni izazovi su prekarna zaposlenost, visoka neformalna zaposlenost (rad na crno), siromaštvo zaposlenih, posebno položaj osetljivih grupa na tržištu rada. Imati posao ne znači i izaći iz kruga siromaštva i socijalne izolacije. Problem su i povrede kakvih-takvih radnih prava i neefikasnost mehanizama za njihovu zaštitu. Godinama već MOR četvorkom ocenjuje stanje sindikalnih sloboda i prava pri čemu četvorka označava njihovo kontinuirano i sistematsko kršenje. Ocena se bazira na stanju prava na sindikalno organizovanje i delovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje i socijalni dijalog. Budžet i socijalni fondovi, kojim se preusmerava čak 42 odsto BDP-a ostaju izvan uticaja javnosti i nedovoljno transparentni u pogledu subvencija i svrsishodnosti i kontrole troškova. Solidarnost spada u red poželjnih, javno proklamovanih, ali u praksi sve ređe praktikovanih vrednosti. Ona se bazira na empatiji, sposobnosti razumevanja i brizi za druge. Oslonac ima u „revolucionarnom svetom trojstvu“, idejama jednakosti, slobode i bratstva. Ako nije oslonjena na njih i ne vodi ka redukovanju siromaštva i nejednakosti ona je tek akt, hvale vredan, pomoći u krajnjoj nevolji. Neretko, tim povremenim milosrđem kao maskom, smokvinim listom samo se pokrivaju sažaljenje ili ravnodušnost, pa čak i prezir prema „luzerima“. Solidarnost bi morala voditi dostojanstvenom radu, pristojnom životu i otvorenom pristupu kvalitetnom obrazovanju, zdravstvenim i javnim uslugama za sve. A bez nje nema ni pokreta za demokratske promene. Solidarnost omogućava da oni koji su u riziku od siromaštva i društvene isključenosti dobiju sredstva i mogućnosti za puno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu. Naoko paradoksalno iz društva su izopšteni i bogati, bolje rečeno oni su se iz njega dobrovoljno povukli. Bogati mogu da se u potpunosti povuku iz oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite koje finansira država i da sami plaćaju privatne usluge. Imućni pojedinci se sve više izoluju od ostalog društva u ,,elitne zajednice“. Bogati u tome nalaze opravdanje zašto tragaju za brojnim načinima i rešenjima za izbegavanje plaćanja poreza i drugih obaveza prema državi. Gde su koreni nastalih već perverznih nepravdi i nejednakosti? Teza koju zastupam je da se polazne kulturne i ekonomske nejednakosti prelivaju u krajnje nejednak pristup političkom kapitalu. Monopolizovani politički kapital dalje normativizuje i cementira razlike i odstranjuje iz političkog polja predstavnike interesa dna i sredine socijalne piramide. Ne slučajno, u zoni političkih projekata i ideologija dominiraju kulturne kontradikcije i sporenja između neoliberalnog, globalizujućeg, narcističkog i posesivnog individualizma, koji se služi političkom korektnošću i kulturom odstranjivanja, na jednoj i kolektivističkog i autoritarno populističkog projekta baziranog na odbrani tradicionalnih, nacionalnih i porodičnih (hrišćanskih) vrednosti. NJima se danas pridružuju imperijalni ratovi za dominaciju. Krize, ratovi i sankcije su okvir u kome bogati, pod raznim maskama i opravdanjima, postaju sve bogatiji, a ostali sve siromašniji i neuticajniji. Istovremeno, ućutkuje se propitivanje vertikalnih, klasnih nejednakosti koje su prevedene iz političkog antagonizma u politički agonizam - istina strasnu ali tek sporednu političku igru. Raširena - postdemokratska ili populistička svejedno - redukcija demokratije, pored uvećanja ekonomskih nejednakosti vodi i eroziji pravne i političke jednakosti. Posledično, već opako nejednak svet završava umesto u utopiji socijalno pravednog društva u njenoj distopijskoj karikaturi. Ako ostanemo zaplašeni i nesolidarni svi ćemo postati privremeni i povremeni. Tada će samo plutokratski i autoritaran režim biti trajan. Zoran Stojiljković profesor Fakulteta političkih nauka i doskorašnji predsednik UGS Nezavisnost