Život u strašnom međuvremenu

Ekskluzivno za NIN iz Lavova 24. avgusta 2022. Jutro 24. februara 2022. podelilo je živote Ukrajinaca na pre i posle. Pre i posle napada Rusije na našu zemlju. Pre i posle rata. Nikada pre nisam videla kako se ljudi naglo menjaju fizički, do neprepoznavanja. I ne zna se da li će bar deo nas ikad ličiti na sebe predratne. Mislim na lica, na oči. Nekadašnja unutrašnja slika sveta sigurno neće moći da se vrati. Kad smo čitali o generaciji koju je promenio Prvi svetski rat, razmišljali smo uglavnom o vojnicima. Nikad ranije nisam se zapitala šta se slomilo, a šta se rodilo u neimenovanoj Poljakinji koja se zaljubila u junaka Dnevnika o Čarnojeviću. Nešto sigurno jeste. Rat sa Rusijom drastično je promenio život Ukrajinaca, ali i ojačao njihov identitet, izveo iz senke „velikog suseda”. Sada samo uporni putinofili nastavljaju da „previđaju” postojanje Ukrajinaca, svet je počeo da otkriva za sebe istoriju i kulturu našeg naroda. Takvo interesovanje rođeno je ratnim okolnostima, strašnim stradanjima, ali i snagom duha koju su pokazali Ukrajinci u odbrani svoje otadžbine i njene slobode. O događajima se u sadašnjem umreženom svetu uglavnom zna. Zna se čak i o tome šta se nije ni desilo u stvarnosti: fejkovi poput poznate priče o „razapetom dečaku” šire se mnogo brže od istine. Brojke variraju, i svaki čitalac širom zemaljske kugle može da se obavesti o broju poginulih, ranjenih, raseljenih, i pri tome da izabere izvor informacija. Svedocima rata u Ukrajini preostaje da govore o svom doživljaju. Ako imate sreće da živite daleko od ruske granice, odakle svakog dana ispaljuju hiljade granata na ukrajinske gradove i sela (statistika kaže da je samo svaka 20. raketa pogodila vojni objekat, dok su ostalih 19 pogodile civilne) život u svojim spoljašnjim objavama može izgledati skoro kao normalan. Ali u suštini nije, iz više razloga. Pre dva dana jedan lucidan književnik napisao mi je: „Mislim o tome kako živimo (zasad) u različitim svjetovima”. Možda stvar zaista nije samo u prostoru, već i u vremenu? U sećanju na vreme pre i očekivanju vremena posle, u tom međuvremenu koji jeste život? Jedna od odlika međuvremena to je zamena plana mogućnošću. Recimo, planirate da krenete u prodavnicu da kupite neke namirnice. A onda se oglasi sirena i čekate mogućnost (za vreme vazdušne opasnosti prodavnice ne rade). To je sitnica koja podseća na činjenicu da rat oduzima iluziju da čovek nešto odlučuje. Sirene pak podsećaju da je njegov život krhak. I da odlazak u supermarket može da bude poslednji. Kao i poseta ambulanti, školi, parku... Kao i odluka da se ostane kod kuće. Nakon pola godine rata Ukrajinci sve više cene ono što imaju, ono sad, pa nek je to i međuvreme. Veoma često ovih meseci čitam na FB kako Ukrajinci i Ukrajinke poput mantre ponavljaju: ako branite našu zemlju – hvala vam ogromno! Ako volontirate, pomažete frontu, izbeglicama, starijim komšijama – hvala vam puno! Ako ste ostali u Ukrajini – dobro je, ako ste otišli u drugu zemlju – dobro je! Ako radite svoj posao – to je okej. Ako ne možete da se usredsredite – i to je normalno. Nema mesta samooptuživanju. Treba se držati, to je važno za sve. To je važno za ono vreme posle, posle rata. Za razliku od patosnog sovjetskog narativa o ratu kad se veliča smrt u ime velike ideje („Za Otadžbinu, za Staljina!“) u Ukrajini se retko koriste „visoke reči“ – nema potrebe da se njima bodre vojnici koji jako dobro znaju šta brane. Brane svoju zemlju, brane svoje najmilije, brane svoje pravo na život i slobodu. Ne znam da li je u novijoj istoriji bilo slučajeva da se narod i jezik suverene države proglase nepostojećim, a da taj nepostojeći narod istovremeno nazivaju bratskim, da se u zvaničnim glasilima agresora plasiraju planovi uništavanja tog „nepostojećeg“, a „bratskog“ naroda (ma, nekih dva miliona, za početak), a da pri tome taj napad zovu oslobođenjem? Da se krene u rat navodno radi zaštite ruskog jezika i onih državljana Ukrajine koji ga govore, a da se najžešće granatiraju gradovi u kojima je bilo najviše etničkih Rusa i ruskojezičnog stanovništva? Kažem bilo je, jer su mnogi, nažalost, poginuli od ruku „oslobodilaca“, mnogi morali da napuste svoje domove, a mnogi su odlučili da više ne govore jezik agresora. Ruskojezični stanovnici juga Ukrajine prvih dana rata golim rukama su pokušavali zaustaviti ulazak ruske tehnike u svoja mesta. I na ruskom jeziku pokušavali su da oteraju osvajače. Ruski vojnici, međutim, nisu slušali nenaoružani narod. Ruski jezik koji su govorili nije pomogao stanovnicima Buče i Irpinja, gde su ulice nosile imena Puškina i LJermontova. I natpis na ruskom „Deti“ („Deca“) nije spasio one koji su se krili u Marijupoljskom pozorištu, ni mnoge od stanovnika Kijevske oblasti, koji su ga stavili na kola, pokušavajući da se evakuišu. Nekad davno, u sovjetskoj školi, učili smo rodoljubive pesme o ratu. Bile su, naravno, na ruskom, i branila se u njima najčešće Rusija. Bilo mi je čudno zašto se u jednoj od najpopularnijih sovjetskih pesama bodro peva: Smelo ćemo krenuti u boj za sovjetsku vlast i svi kao jedan umreti u borbi za to („Smelo mы v boй poйdem..“). Zar je to pravi cilj – da svi umru u borbama? Kad su prvog dana rata ruske trupe napale Zmijsko ostrvo, ukrajinski graničari nisu imali šanse da ga odbrane. Pojavila se vest da su svi poginuli, i to je bila strašna vest. Kad se kasnije ispostavilo da su bili zarobljeni i ostali u životu, radost je bila velika. Dešavalo se da se poneki stranci začude: pa sad više nisu mrtvi junaci! Ukrajinci su im objašnjavali: važno je da su živi! Jedan od tih momaka odgovorio je kapetanu ruskog ratnog broda Moskva šta misli o njegovom predlogu da se zaštitnici ostrva predaju. Taj odgovor je ušao u legendu, postavši lozinka prkosa i magična formula: ruski ratni brod Moskva zaista je loše završio. Ponekad reči imaju moć. Mada se o mogućnosti napada stalno govorilo i pisalo, a rat na Istoku Ukrajine, iako se poslednjih godina stišao, trajao već osam godina, obični ljudi kod nas nisu mogli da shvate da Putinu, za razliku od Hitlera 1939, nije bio potreban čak ni lažni povod. Sa nevericom smo pročitali o „denacifikaciji”, kao i druge laži kojima se opravdavao napad ruske vojske na našu zemlju. Kasnije je postalo jasno da „denacifikacija” zapravo znači uništavanje ukrajinskog naroda koji ne želi da smatra sebe zabludelim delom ruskog. Ruski agresori su pokušavali slomiti Ukrajince, u tom broju uništavajući simbole. Jedan od prvih udara na Harkov bio je zadat po trgu Slobode, najvećem ukrajinskom trgu u srcu prve prestonice Ukrajine. Bio je uništen najveći na svetu avion antonov An-225 Mrija (u prevodu – San) – ponos ukrajinske avijacije. I kad se ispostavilo da je u raskomadanom telu aviona ostao živ jedan od motora... njegov šum je zvučao kao nada da san nije ubijen. Da će biti izgrađena nova Mrija, i taj ukrajinski San biti još bolji od uništenog Rusima. Ukrajinci veruju u svoje snove. Druga ratna poštanska marka (prva, posvećena odgovoru ukrajinskog momka sa Zmijskog ostrva, pojavila se uoči ostvarenja njegove želje) – to je dečji crtež čija je tema avion Mrija, a zapravo ukrajinski San. Jedanaestogodišnja Sofija naslikala je svoj odgovor na pitanje Šta je za tebe Ukrajina?. Osim aviona na crtežu je devojčica koja leti, a krila njenih snova su veselih boja, boja radosti. Deca i rat su posebna tema koju nije moguće zaobići. Deca koja su rođena u podrumima i deca koja su poginula (najtužnija statistika rata broji 374 žrtve), deca koja su bila ranjena, povređena, ostala bez roditelja, izgubila najmilije... Teško je zaboraviti leđa male devojčice na kojima je majka ispisala njeno ime i brojeve telefona rođaka – za slučaj ako joj se nešto desi. Teško je zaboraviti dnevnik dečaka iz Marijupolja koji beleži smrti. Na kraju beleži smrt svog grada. Volela bih da verujem da će i njegov grad oživeti, a tu veru pojačava jedan drugi dečak koga sam srela na stanici u Lavovu. Isprativši rođake koji su odlučili u maju da se vrate u Kijev, zapazila sam mladu ženu sa dečakom od pet-šest godina. Ona je vukla veliki kofer, a mališa je čvrsto grlio veliku plišanu igračku. Setila sam se da imam u torbici čokoladu i pružila je dečaku sa rečima: Vidi, čokoladica je u bojama tvoga mede! Plišani je bio žućkast i imao samo jedno oko: okruglo, plavo-žuto. Nije meda već je pas! Uzviknuo je nasmejani mališan. Zove se Gusar, jer je jednoook! Ali je veseo! On je moj prijatelj! Mali Vadik je doputovao tog dana iz Marijupolja. I nije napustio svog prijatelja. Ne napuštaju Ukrajinci ni kućne ljubimce. Vode ih sa sobom i onda kad kreću u izbeglištvo. A volonteri skupljaju pse i mačke koji su izgubili svoje vlasnike, odvode ih u mirnije oblasti, traže im novi dom. Više kućnih ljubimaca iz razorenih gradova i sela pronašlo je spasioce u vojnicima, vatrogascima, policajcima. Čuvajte jedni druge – poručuju oni koji beleže takve priče. Mačka Šafka (Ormarić) dobila je svoj nadimak zahvaljujući upornosti da preživi. U varvarski porušenoj Borođanki na jedinom preostalom zidu višespratnice nekim čudom se zadržao kuhinjski ormarić sve sa tanjirima i petlićem od gline. Kao oličenje konstatacije Držim se. Mačka je skoro dva meseca provela na sedmom spratu pogođene bombama zgrade. Rat je još jasnije i drastičnije naglasio vrednost svakog života. Život je najveća vrednost. Sergij Žadan, jedan od najvažnijih ukrajinskih književnika današnjice, rekao je nedavno da sad više nema jasne podele na delatnike kulture, volontere, vojnike. Svako u ovom trenutku radi ono šta može, najvažnije je biti koristan. Volontira Katerina Kalitko, poznata književnica i prevoditeljka (prevela je na ukrajinski romane Prodanovića, Šajtinca, brojna dela Jergovića, kao i remek-delo Selimovića Derviš i smrt. Još jedan poznati pisac, Andrij LJubka, prikuplja sredstva za kupovinu vozila i dovozi ih tamo gde su najpotrebnija. NJegov roman Karbid nedavno je izašao na srpskom, a u njegovom prevodu Ukrajinci čitaju romane Andrića, Basare, Valjarevića... Popularnost pomaže u prikupljanju priloga, to dobro znaju i TV voditelji. Jedan od njih, Sergij Pritula, pozvao je Ukrajince da za nedelju dana prikupe novac za tri bajraktara. Za tri dana je skupio para za četiri bajraktara, 600 miliona grivni. Većina Ukrajinaca stalno pomaže svoju vojsku prilozima, nekad veoma skromnim, hranom, lekovima. Mnogi pletu zaštitne mreže, dočekuju na stanici izbeglice, šalju knjige za uništene biblioteke... Polje mogućnosti je široko. Na prvoj liniji borbi možete da sretnete poznate pevače, sportiste, književnike, baletske igrače, političare, profesore... Profesor istorije iz Zakarpaća držao je predavanja onlajn iz rovova. Kolega sa Geografskog fakulteta u Lavovu neće se, nažalost, vratiti svojim studentima... Poginuo je da bi drugi živeli. U Harkovu koji zasipaju granatama i bombama od prvog dana rata, muzičari su svirali u skloništima, a sad, uprkos granatiranjima, radi čak muzički klub. Sergij Žadan nastupa tamo, a i u drugim gradovima, sa svojim bendom, a prikupljena sredstva šalje za vojsku, odbranu, bolnice, za kupovinu najneophodnijeg za stanovnike Harkova. Svakog dana piše na FB kratke objave o svom gradu, koje liče na posebne, škrte pesme. Pesme sad piše retko, ali je svaka od njih prava. Stavlja uz objave slike harkovskog neba, opisuje miris grada, piše o njegovim neverovatnim stanovnicima. Već ranog proleća, kad su ljudi tek počeli da izlaze iz metroa – najvećeg skloništa, na ulicama se pojavilo cveće. U Mikolajevu u vreme žestokog uništavanja granatama, a to vreme nažalost, traje, u skloništu se održao filmski festival. Život mora pobediti. Lepota mora pobediti zlo. Kad su ruske trupe okupirale gradiće i sela Kijevske oblasti, agresori su se čudili visokom životnom standardu stanovnika, ali lepota interijera i prirode nije zaustavljala rušilačke nagone. „Ko vam je dozvolio da živite lepo?“, nažvrljao je ruski vojnik na zidu sobe jedne od privatnih kuća. Ukrajinci nikog nisu pitali za dozvolu da stvaraju lepotu i uživaju u njoj. I sada veruju u njenu snagu. Možda je zato ukrajinska poezija o ratu, koja se piše ovih strašnih meseci, toliko moćna. Rusi su uništili muzej velikog ukrajinskog filozofa Grigorija Skovorode, muzej sjajne slikarke Marije Primačenko, a neke muzeje su „oslobodili“ eksponata. Obični ruski vojnici slali su kući iz Ukrajine belu tehniku, odeću, obuću, klozetske šolje, a okupatori na položajima javno su se hvalili da šalju za svoje gradove veće trofeje: trolejbuse iz Marijupolja, medicinsku tehniku, ukradenu ukrajinsku pšenicu. Ali je najstrašnija činjenica da kradu ukrajinsku decu: prema izjavi savetnika Stalnog predstavništva Ukrajine pri UN Sergija Dvornika, u Rusiju je odvedeno oko 230.000 ukrajinske dece. Jedan ruski zvaničnik nedavno je pričao o tome da su ukrajinska deca već „zaražena“ nacionalizmom i da ih treba prevaspitavati, davati u vojne škole da bi postali dobri građani Rusije... Da li vas to podseća na nekadašnje janjičare? U mnogim jezicima reč janjičar je neutralna i znači samo pripadnika sultanove specijalne vojske koja se formirala većinom od hrišćanske dece, danka u krvi. U ukrajinskom jeziku češće se koristi u prenosnom značenju: to je čovek koji je izgubio identitet i postao izdajica svog naroda. Rusi dobro znaju za to značenje, takođe. Odvedena deca to je ukradena budućnost naše zemlje. Bole polja pšenice koja neprijatelj spaljuje. Nemoguće je bez suza gledati požare koji gutaju prelepa zlatna polja, puna žita. Puna života. Brojke su hladne, ali iza njih stoje životi naših ljudi. Prema podacima UN, svoje kuće napustila je skoro trećina Ukrajinaca, a 90 odsto tih ljudi čine žene i deca. To su milioni istrgnutih iz rodne grude stabala života. Oko 10 miliona Ukrajinaca otišlo je u inostranstvo (reč Ukrajinci uključuje sad sve stanovnike naše zemlje, bez obzira na etničku pripadnost, izuzev njene neprijatelje). Tačne statistike žrtava još nema. Biće, kad se stavi tačka na rat. Ali, nema niti će biti, jer se ne može izmeriti, statistike dobra i zahvalnosti. Od prvog dana agresije osećamo podršku prijatelja iz celog sveta, koja daje snagu. I onu podršku koja je od životne važnosti za odbranu zemlje, i onu koja pomaže da prežive bolesnici i izbeglice, i onu duhovnu koja pomaže slobodnije disati. Zahvalnost na toj pomoći je duboka i nemerljiva. Danas je još jedan dan ratnog međuvremena. Sirene su danas zavijale širom Ukrajine, 189 puta. U Lavovu je bilo osam vazdušnih opasnosti, u nekim gradovima – više od 10, a u nekima ih više ne broje. Opasnost od vazdušnog napada najduže je trajala danas u Zaporožju – više od 14 sati. U raketnom napadu pogođen je putnički voz u Čaplinom, ima više od dvadeset žrtava. Danas je 182. dan rata. Navršava se šest meseci otkako je Rusija krenula u krvavi ratni pohod na našu zemlju. Ali, taj dan je važan pre svega zato što je to naš veliki praznik – Dan nezavisnosti Ukrajine. Osvrćući se nazad, brojimo dane rata. Brojeći godine nezavisnosti, mislimo na budućnost. Nadamo joj se. Verujemo u nju. Autorka je redovna profesorka katedre za slavistiku Univerziteta „Ivan Franko“ u Lavovu, prevodi sa srpskog na ukrajinski i obrnuto, više puta je bila gost Sajma knjiga, Međunarodnih susreta prevodilaca i Međunarodnih susreta pisaca u Beogradu. Objavila je pet monografija na srpskom jeziku