Oda borbi za prava na jednakost

Za NIN iz Berlina Nakon dva otkazana izdanja usled pandemije i striktnih mera koje je Nemačka doskora sprovodila, berlinski festival igre naslovljen Igra u avgustu (Tanz im August) iznedrio je svoje čak 34. izdanje održano od 5. do 27. avgusta, okupivši raznorodne plesne trupe iz čitavog sveta. Kao deo nagrade VIP iskorak, koju je redakcija kulture nedeljnika NIN osvojila za dugogodišnje praćenje Beogradskog festivala igre, zajedno sa redakcijom Danasa, prisustvovali smo samom finalu, poslednjim večerima igre u jednom od najvećih gradova na evropskom kontinentu. I baš kao što je ovde vazda popularno poređenje Beograda i Berlina, ne možemo da preskočimo poređenje dva, da kažemo, konkurentska festivala. Jedna činjenica je neosporna – posle pandemije svet se promenio i čitavo novo okruženje uticalo je na umetnost, odredivši je u mnogo čemu. Ali predstave koje smo ove godine mogli da vidimo u Beogradu jasno ukazuju da je neophodno da iznađemo nadu i spas u tim izmenjenim okolnostima, a sve u slavu života i novih vrednosti. Berlinski festival, međutim, daleko je pesimističniji – svet je sporiji neko ikada ranije, granice više ne postoje, ljudi nisu toliko zavisni od tehnologije koliko od sopstvene učmalosti i nihilizma. To bi bila zajednička nit predstavama različitih trupa, viđenih poslednjih festivalskih večeri. No, Berlin je i dalje ključna prestonica kulture, gde se ni u tragovima ne naslućuju jad, čemer i glad, te panika zbog gasne krize ili inflacija o čemu gotovo svakodnevno bruje ovdašnji tabloidi. Umesto egzistencijalne, jedina „glad“ koja ostaje nepromenjena u Berlinu jeste ona za kulturnim sadržajima, što se svakako videlo i po Festivalu igre, koji nije u tolikoj meri propraćen medijski u Nemačkoj kao što bismo očekivali, ali koji je uspeo svake večeri da napuni pozorišne dvorane do gotovo poslednjeg mesta. Tradicionalno, pre ulaska u svako pozorište, možete se informisati o njegovom istorijatu na pažljivo označenim mestima – počev od toga kad je koje nastalo i u kojim istorijskim trenucima do, što je i najvažnije, biografije arhitekata ili gradskih otaca koji su zaslužni za njegov nastanak. Predstave koje smo gledali bile su u starim pozorišnim zdanjima, gde je prst istorije utisnut u gotovo svaki pedalj, bilo je da u pitanju Haus der Berliner Festspiele na Šarlotenburgu ili pozorište HAU, nedaleko od Trga Potsdamer, koje je pored prve i najstarije sale pridodalo još tri modernija prostora, od kojih je poslednji rezervisan za manifestacije u digitalnim formatima. HAU je ujedno i cetralno mesto Igre u avgustu. Za Virve Sutinen, direktorku Festivala, 34. izdanje je ipak obeležio povratak u normalan život. Svoj tekst u katalogu je naslovila Ništa ne može da pobedi živo izvođenje! a istom izjavom je počela i razgovor sa nama, prilikom susreta između dva HAU pozorišta, već prvog dana po našem dolasku. Ova Šveđanka sa već dužim stažom u igri, započetim izvođaštvom u mladosti, zatim pisanjem kritika i uređivanjem časopisa na šta je bila upućena nakon povrede i prekida igračke karijere, a potom i kreiranjem festivala pa samim tim i brenda i publike u Berlinu gde taj posao obavlja već niz godina, nije krila oduševljenje zbog povratka u realnost, na scenu, gde više ne postoje restrikcije. „Izašli smo iz dugog tunela“, kaže Sutinen na početku razgovora za naš list. „Isprva, publika je bila šokirana! Bilo je očigledno da se osećaju nesigurno, dok sede jedni do drugih, u zatvorenoj sali. Ali već posle par dana, svi su se opustili i pred kraj su već poludeli. (smeh) Oseća se da publika učestvuje u predstavama i da diše zajedno sa igračima. A to je osobeno oslobađanje od pritisaka.“ Prelistavajući katalog i magazin naslovljen Magazin im August, tu nedaleko od biblioteke imena Bibliothek im August, mnogo toga postaje jasnije, što direktorka i potvrđuje – ovogodišnji program je presek minule dve godine i onoga što nije viđeno. NJena misija je ukazivanje na različitost, i ta pitanja su u centru programa. „Pandemiju i zatvorenost smo iskoristili kako bismo inicirali razgovore s dvanaest festivala u Evropi i razmenjivali iskustva o pitanju gorućih tema koje delimo“, kaže ona. „Ali jedno je priča, a drugo je praksa. Tek sam sada uvidela da tržište čini one produkcije koje najčešće vode muškarci, belci, dajući ključnu reč u igri. Zato sam htela da naglasim različitost i da izjednačim različite uloge. Dovela sam nova imena u igri. Uloga festivala je da podvuče crtu i da otkrije nešto neotkriveno. Igrom slučaja, imali smo čitave tri godine da izgradimo to međusobno poverenje i da otkrijemo ta nova lica. Tako da je ova godina potpuno drukčija od drugih. Mnogo je rizičnija, jer tako koncipiran program traži i poverenje publike. Tu su nova imena, nove produkcije, nove estetike“. No sudeći po brojnosti publike na predstavama kojima smo i mi prisustvovali, čini se da je takav koncept publika više nego dobro prihvatila. „I vrlo entuzijastično“, dodaje Virve. „LJudi su po prirodi radoznali, ali vole i da igraju na sigurno. Tako da sam se trudila da im ponudim i nešto što će biti potpuno novo za njih, ali i nešto što već očekuju da vide. Sigurna sam da publika voli da otkrije koreografa koji ovde pravi prve korake. Jer to je osobena privilegija“. Ona je deo malog tima koji čini, kako kaže, svega četvoro ljudi, koji od avgusta do avgusta pokušavaju da dovedu umetnike, i da ožive čak 11 različitih scena zaa igranje, tokom toplog letnjeg meseca. Priznaje da trenutno traže novi koncept za budućnost, u svetu koji se iz godine u godinu drastično menja, pre svega nove igračke estetike, ali i društveno angažovane teme, koje su u centru svih ovogodišnjih predstava. „Svaka od njih ima svoj politički ugao“, ističe Virve, odgovarajući na naše pitanje da li Festival ima jednu centralnu temu. „Mislim da je dobro prikazati različite poglede na svet. Dopali su mi se novi narativi, priče. Dopala mi se i politika u praksi, na način na koji je to izvela Kristina Kaprioli, recimo. Jer uvek je pitanje kako će neki politički stavovi biti izneti, ako već postoje.“ Pomenutoj Kristini Kaprioli ukazana je čast da berlinski festival prikaže retrospektivu njenih radova, čak 22, nastalih od početka devedesetih, kada se ova rođena Italijanka upustila u svet igre, unoseći nove estetike i eksperimentišući s klasičnim plesom. Ona telo tretira kroz različite prakse igre, filma, crteža, teksta i instalacije, a sofisticiranim pokretima otkriva svoj svet i njegovu filozofsku ravan, pozivajući publiku da učestvuje u njenom rekreiranju igre i načina razmišljanja. Kako je čitava retrospektiva bila prihvaćena ne znamo, ali poslednja predstava Haze, izvedena pretposlednje večeri Festivala, zamišljena kao tročinka tokom koje dva ženska plesna para u prva dva dela donose vrlo repetitivne pokrete, da bi treći deo bio neformalni razgovor s publikom na temu šta činiti a šta ne činiti u koreografiji danas, nije uopšte zaintrigirala publiku. To je jedini događaj koji su prisutni masovno napuštali već u prvom delu. A koliko njih je ostalo do razgovara, nismo kasnije čak ni pitali... Virve je svesna svih potencijalnih programskih rizika, s obzirom na činjenicu da festival pravi u Berlinu, gde je publika vrlo oštra, edukovana, kritički nastrojena, politički osvešćena. Iz tog razloga, zajednički imenitelj za predstave, kako kaže, bile bi priče orijentisane ka zajednici i zajedništvu. Festival je stoga otvorila australijska kompanija Marugeku, sa predstavom Čist razgovor (Straight Talk odnosno Jurrungu Ngan-ga na lokalnom jeziku jaravi) koja istražuje ka čemu ide jedna tako udaljena zemlja na ostrvu, kao što je Australija. Nudeći potencijalne odgovore na narative straha i pritvora koje dele javuru (jedna od tamošnjih manjina) lider Patrik Dodson i bivši zatvorenici poput kurdsko-iranskog pisca Behrouza Bučanija, kompanija sastavljena od izvođača različitih kulturnih i etničkih bekgraunda donosi životne priče starosedelaca, neprilagođenih, proteranih i transdžender osoba na teme otpora i preživljavanja, postavljajući pitanje ko je zapravo danas u zatvoru – oni koji se zaista nalaze u toj instituciji ili mi drugi, koji smo primorani na život u represivnim društvima. „Politička pitanja nisu naša glavna stvar, ali su veoma važna. Ipak su u prvom planu umetnička eksperimentisanja... Ali trend je da mnogi to kombinuju. Australijska predstava je opiranje političkoj represiji u toj zemlji. Takođe, primetila sam i da je sveprisutna ideja posthumanizma, a ja sam odabirom predstava želela da postavim pitanje šta je onda novi humanizam. I festival upravo na to pokušava da ukaže. Primetno je, prvi put, da u koreografskim predstavama imamo mnogo pevanja ove godine! Bila sam iznenađena u koliko predstava je uveden glas! A to je takođe jedan politički stav – ljudi puštaju glas dok se kreću. I vrlo često i publika se uključivala svojim glasom u predstave.“ Iako nismo čuli glas na sceni, poslednje dve predstave ostavile su daleko snažniji utisak od favorizovane Kristine Kaprioli. Brazilski koreograf Bruno Beltrao stigao je u Berlin sa predstavom Nova kreacija (New Creation) u izvođenju njegove trupe Grupo de Rua. Desetoro igrača na sceni kombinuju vešto hip-hop, pop i savremeni ples, a opet govore o konfliktu i nasilju u tamošnjem društvu, o kontradiktornostima i netrpeljivostima u zemlji iz koje dolaze, približavajući nam jednu nama manje poznatu priču kroz upečatljive scenske pokrete. Iako je ostao čudan utisak da je trupa u poslednjem trenutku odlučila da ne odigra završetak ostavivši nas tako bez finala, ova predstava je ipak jedna dirljiva oda borbi za prava na jednakost. Poslednja predstava, svesno ostavljena za kraj, najavljivala je jednu vrhunsku kulminaciju festivala do koje je zaista i došlo, iako The Köln Concert nije spektakularan sam po sebi. Naime, američki koreograf Trajal Harel, inspirisan vougingom i kulturom podijuma što je definisalo njujoršku plesnu scenu i izmenilo je zauvek, kreirao je sa šestoro plesača iz Schauspielhaus Zürich Dance Ensemble delikatnu koreografiju na čudesne klavirske melodije, govoreći pritom o osećajima tuge, samoće i borbe kroz koje prolazi svaka od manjina (rasna, seksualna, nacionalna), koje igrači predstavljaju na sceni... Borba za jednakost imperativ je današnjice. I Virve Sutinen je toga svesna. Svoju ulogu smatra ulogom sprovodioca između publike i umetnika. Kaže da je njen tim tačno u sredini, i da mora tu i da ostanu. Godinama su gradili igračku publiku i sad ne smeju da ih iznevere. „Još mnogo posla je pred nama. Evropske politike se menjaju, igra to prati. Pitanje različitosti nije više posebna tema, to je naša stvarnost. Lako je napraviti festival kao što je naš i hvaliti se različitostima. Moj posao je da sabiram – koliko imam muškaraca, koliko žena; koliko belaca, koliko ljudi drugih rasa... Međutim, važno je postaviti stvari tako da ne moramo da brojimo, već da do toga dođe spontano. Mislim da je moć u našim rukama, ali da ponekad nismo spremni da je upotrebimo“, zaključuje Virve Sutinen. A takva budućnost, u kojoj su jednakost i prava manjina neupitni deluje mnogo bliže, kada se posmatra iz Berlina. Dragan Jovićević