Seks kao krajnji izvor života

Nisu ovo ni restlovi ni smeće: Rat (uredio Paskal Fuše, predgovor napisao Fransoa Žibo, 182 strane, 19 evra, Galimar) Luj-Ferdinana Selina (1894–1961), prvi od njegovih neobjavljenih tekstova otkrivenih prošle godine, nesumnjivo je deo jedne od najfascinantnijih slagalica u istoriji književnosti prošlog veka. Karika koja nedostaje u autobiografskom nizu ovog pisca. Ferdinan, jedini preživeli iz čete desetkovane nemačkom granatom tokom Prvog svetskog rata, u svojim lutanjima nailazi na engleskog vojnika sa kojim odlazi u Ipr pre nego što se oporavio. Mada počinje na prvoj liniji fronta, ova priča se svojim najvažnijim delom dešava u pozadini, u poljskim bolnicama nedaleko od fronta u Perdiju na reci Lis, što je književna transpozicija grada Azbruka (u departmanu Nor), gde se redov Detuš oporavlja od povreda. U ovoj knjizi govori se kao u kasarni, samo još gore. Oni koje to šokira treba samo da bace pogled na Oganj Anrija Barbisa (nagrađenu Gonkurovom nagradom 1916). U ratu, seks kao krajnji izvor života je svuda u univerzumu gde smrt vreba sve vreme. Žene su tu slomljene, ali to ne važi samo za „krave“ i „kučke“; i muškarci su samo „kreteni“, ljubomorni, lažni junaci, hvalisavci, pa još i „muslimančine“; Kaskad, lik makroa, patetičan je; ali pokret #prijaviSelina uopšte ga ne bi uplašio, jer je iskusio i gore. Prvi nacrt potiče iz 1934: pun besa, oklevajući, neodlučan, neujednačen, bez interpunkcije, dopire do nas plutajućim, nesigurnim stilom, neprodubljeno, kao da autor još uvek sumnja i traži se. Za početnika bi to bilo razumljivo, ali intrigantno je kad to vidimo kod nekog ko je godinu dana ranije objavio Putovanje na kraj noći, čime je na velika vrata stupio pred književne žirije, kritiku i publiku. Ali tu već nalazimo sve njegovo nasilje, počevši od onoga koje vrši prema jeziku. Moćno, sumračno, sirovo, lascivno, bezobrazno… Od početka smo uronjeni u otvorene leševe, u sirovo meso, u komade udova, u probušene stomake iz kojih se sadržaj izliva kao pekmez iz kante, upali smo na bal mrtvaka, gde se guli kora sa života. Blato, povraćka, krv, govna… Paradoksalno, ovaj za dešifrovanje težak rukopis uspeh duguje sopstvenoj nepotpunosti. Preživeo je neverovatnu epopeju, nakon koje se nedavno ponovo pojavio pred javnošću, sedamdeset sedam godina nakon što ga je pisac napustio, žureći u Zigmaringen, a zatim je bio ukraden u ludilu posleratnog oslobođenja. Prilično je obiman: ima 131 stranicu (a objavljena knjiga, sa svim prilozima, čak 184). To je dovoljno da sačuva svoju živost, zamah, brzinu. Ti kvaliteti bi možda izbledeli da je autor imao vremena da rukopis dorađuje, da ga proširi, da ga dotera sa strogošću koja mu nedostaje. No, rad na rukopisu je prekinuo i ostavio ga je po strani, da bi se posvetio pisanju svog budućeg remek-dela (Smrt na kredit). Detuš se sprema da zaista postane Selin i bivši narednik, pisac. Ali rat je još uvek u njemu. Nikada ga neće napustiti, do poslednjeg daha. Sve ga uvek iznova vraća ratu. Rat je ključ za razumevanje čoveka, dakle i dela. To smo već znali, posebno iz njegove prepiske. Ovde imamo potvrdu. Ovo je autobiografija prožeta preuveličavanjem. Govorio je da ima „hiljadu stranica noćnih mora u rezervi”. Nećemo ići toliko daleko da proveravamo da li su sestre zaista masturbirale ranjenike u krevetima da im malo olakšaju, ni da li su bile razvratne kao Espinasova, ni da li su dezerteri streljani jedan za drugim. Najčešće, on proširivanjem zatamni već veoma mračnu sliku, to mu je običaj. Usput potkrepljuje jednu od najraširenijih legendi, koje se nije trudio da iskoreni. Teško ranjen metkom u desnu ruku, dok je bio sam (a ne granatom koja mu je, navodno, pobila drugove), oštećenog sluha, zaista je pretrpeo silovite udare koji su mu naneli „strahovite tegobe u glavi“, što je svakako moglo izazvati neuralgiju, glavobolju, zujanje u ušima, ali nikako ne bi bilo razlog za trepanaciju. Rat je pripovest o ratu i roman oporavka, u istoj meri kao i provincijska hronika; ova knjiga nas navodi na razmišljanje o gubitku dostojanstva i humanosti, kako na bojnom polju tako i u poratnom svetu. Bilo da se radi o poglavlju koje je isečeno iz Putovanja na kraj noći (Nagrada Reno, 1932), o najavi Smrti na kredit (1936) ili možda ipak o prvom nacrtu kompletnog romana koji je ostao nenapisan (nekoliko puta se ponavlja: „Pripovedao bih…“), ovo je ipak samodovoljna priča – za razliku od čuvenih, prethodno nepoznatih, a nedavno otkrivenih i objavljenih 75 Prustovih listova koji su od interesa samo za književne istoričare. Prvi tiraž Rata od 80.000 primeraka, rasprodat je na dan objavljivanja. Od tada, Selinovo ime je na vrhu liste bestselera u kategoriji nove fikcije, što zvuči prosto nestvarno u 2022. Objavljeno je mnoštvo kritika, velikom većinom oduševljenih, uz tek nekoliko izuzetaka. Onima koji Selina inače ne podnose ova knjiga će se dopasti utoliko manje što se u njoj pojavljuje portret traumatizovanog pacifiste, a ne patološkog antisemite, koga je mnogo lakše izbaciti iz književnog kanona. Selinofobi se, dakle, uzdržavaju. Rat ih neće navesti da zavole ovog pisca. Makar samo ovog puta, on se ne pokazuje kao krivac nego kao žrtva: ratne rane, krađa rukopisa… Za one koji isključivo moralno sude o ovom čoveku i njegovom delu, i drže se samo jednog suda, to predstavlja problem. Ali postojala je hitna potreba da se ovo objavi, jer 1. januara 2032. svi njegovi radovi će dospeti u javno vlasništvo. Pjer AsulinRepublika knjiga Pjer Asulin, romanopisac, istoričar i novinar, rođen 1953. u Kazablanki, autor brojnih biografija (Eržea, Galimara, Simenona, Kartije-Bresona, urednik je sajta Republika knjiga (larepubliquedeslivres.com). NJegov roman Klijentkinja objavila je izdavačka kuća Albatros plus, u prevodu Ivane Hadži-Popović.