Put se otvara pred iskrenima

Koja bi bila osnovna razlika između filmova Sedam samuraja Akire Kurosave i Sedmorice veličanstvenih DŽona Stardžisa? Prvi ima stvaralačku prirodu, dok je drugi zasnovan na postojećem filmskom uzoru? Donekle, budući da i Sedam samuraja jeste proizvod smislene primene prekookeanskih uticaja, sa „vesternovskim“ sukobom u „bazi“, koji zamenjuje državotvorna međuklanska trvenja. Horst Buholc je neočekivani izbor za tumača lika kojeg je u originalu otelotvorio Toširo Mifune? Svakako. No, najvažnije, Sedmorica veličanstvenih, podvrgnuti modernom čitanju, slave dva ozloglašena termina – „intervencionizam“ kao noćnu moru antiglobalista, te „belog spasitelja“, kao nešto uži, američki anahronizam. „Beli spasitelj“ je dramska konstrukcija u kojoj je stranac, i to zapadnjak, neko ko preuzima na sebe borbu protiv nepravde u kulturi o kojoj ne zna previše, a ako vas fenomen intrigira, pogledajte šta o filmu Misisipi u plamenu misle Spajk Li i ostali crni, angažovani intelektualci. Da li je glavni junak serije Poroci Tokija (Tokyo Vice, autor DŽ. T. Rodžers, HBO Maks) DŽejk Adelstin (Ansel Elgort, prilično solidan i donedavno poznat uglavnom adolescentima), mladi američki Jevrejin koji u Tokiju istražuje aktivnosti „jakuza“, upravo „beli spasitelj“? Zasnovan na stvarnoj osobi, Adelstin sredinom devedesetih dolazi u Tokio, bežeći iz učmalosti Misurija gde je odrastao. Ili je, pre, problem u njemu? Naime, Adelstin nije potekao iz nekakve selendre, već iz univerzitetskog centra, dok nam se čini da je razlog za bekstvo porodične prirode – sa ocem ne komunicira, sestra ima dijagnozu mentalne bolesti, indikativno je i da se DŽejk stidi imena DŽošua koje mu, zapravo, stoji u krštenici. Ovaj „beli spasitelj“, stoga, prvo mora da spasi sebe, što počinje da čini položivši test opšte kulture i informisanosti u uglednim tokijskim dnevnim novinama, te postavši deo redakcije „crne hronike“ – prvi „gaiđin“ (stranac) kojem to polazi za rukom. „U tekstu se odgovara na pitanja ’gde?’, ’ko?’, ’kako?’, a ako ostane prostora, onda i ’zašto?’, mada skoro nikada ne ostane“, DŽejku objašnjava jednostavnost posla urednica (Rinko Kikući) koja, budući poreklom Korejka, vodi sopstvenu bitku protiv rodnih i nacionalnih predrasuda. DŽejk će, kako to već biva, u prvom izlasku na teren nabasati na zelenašku prevaru, tajno finansiranu od strane „jakuza“. Nestrpljiv kakvog ga je zapadna civilizacija stvorila, kontaktiraće sa policijskim detektivom Katagirija (Ken Vatanabe), zatim biti fotografisan u njegovom društvu, nakon čega postaje katalizator u komunikaciji i sukobu između dva zaraćena klana „jakuza“ i tokijske policije, dok najviše vremena provodi u elitnom „eskort“ klubu sa očekivanim katalogom „posrnulih“ američkih mormonki i lakih mladih dama iz Istočne Evrope. Memoarska knjiga po kojoj je nastao scenario zaista ima naslov Poroci Tokija, i neko u autorsko/produkcijskom timu je došao na mudru ideju da pozove Majkla Mana i ponudi mu režiju prve epizode, te nadgledanje ostatka serije. Zaista, najbolji momenti serije jesu inspirisani Manovim univerzumom, od neonskog grada naseljenog osobama sklonim šljaštećem oblačenju i preispitivanju životnih izbora (Poroci Majamija), do emotivnih središta priče koja su duboko unutar neočekivanih i na propast osuđenih muških prijateljstava (Vrelina). A što se tiče „belog spasitelja“, brana daljem izlivanju otrova postavljena je u sceni u kojoj DŽejk detektivu Katagiriju kaže da „želi da sazna kako ovaj grad funkcioniše... šta je ispod površine... da bi pisao o onome što se zaista dešava“. Suočen sa Katagirijevim ispitivačkim ćutanjem, DŽejk izgovara ključnu rečenicu: „Istina je da ne znam šta radim“. Katagirijev komentar, „put se otvara pred iskrenima“, oslobađa glavnog junaka nadmenosti, te otvara put časti celokupnim Porocima Tokija, do, nažalost, završetka prve sezone koji ne donosi mnogo više od najave sledeće. Mada, kada je put ispravan, cilj i nije toliko bitan. Pavle Simjanović