Malo levo pa desno, hopa cupa

Deluje sasvim logično: ako je već planirano da živimo u „srpskom svetu“, u njega bi trebalo da nas vodi „srpski blok“, čije je formiranje nedavno najavio predsednik Aleksandar Vučić. Ili poruke koje su nam servirane ipak nisu tako jednoznačne? Sudeći prema tumačenjima, suština ideje o formiranju „srpskog bloka“ ostala je nejasna i nakon svih objašnjenja sa nadležnog mesta, ali i iz izvora sa statusom nezvaničnih tumača, kao što su kolumne naprednjačkog poslanika Vladimira Đukanovića Đuke, koje se, u poslednje vreme, čitaju i tumače kao nekadašnji „proročki“ tekstovi Mire Marković. Da li je cela priča namenjena za dodatno pumpanje nacionalizma u već ozbiljno „naoštrenoj“ zemlji, ili nam je samo dato novo „bućkalo“ na koje bi trebalo da se uhvatimo i njime bavimo, dok pored nas neometano prolaze mnogo veće i značajnije teme? A možda i ništa od toga: zar nije moguće da je provereno uspešni tehnolog vlasti, dobivši pouzdane pokazatelje da je počeo proces opadanja njegove snage, krenuo u potragu za načinom kako da konzervira osvojenu moć i obezbedi nove godine upravljanja Srbijom? Ili decenije, čak? Jer, aprilski izbori su pokazali upravo to: jeste da je sam Vučić, uz pomoć činjenice da mu je Ivica Dačić nekandidovanjem preusmerio „svoje“ glasove, postigao još jedan briljantan rezultat na predsedničkim izborima – na kojima više nema pravo kandidovanja, prema važećem Ustavu, za koji kaže da ga neće menjati (bar ne u tom delu). Ali, uz čašu meda popio je tada i čašu žuči - pokazalo se i da je stranka koju predvodi u očiglednom padu. A takav trend teško da se može zaustaviti u periodu koji dolazi, u kome nam, osim već vidljive zastrašujuće inflacije i nestašica, preti još jedna uspomena iz devedesetih - restrikcije struje. U takvim uslovima, jasno je, nešto bi, u cilju samoodržanja, hitno preduzela i garnitura koja nije toliko opterećena korupcijom i vezama sa organizovanim kriminalom, simptomima ozbiljno kontraindikovanim svakom padu sa vlasti, zbog opasnosti od dolaženja u domet pravosudnih institucija. Šta smo, dakle, imali od poruka vezanih za formiranje „srpskog bloka“? Vučić je prvo, sve u kontekstu priče o tenzijama na Kosovu i u vezi sa Evroprajdom, najavljivao „pregrupisavanje“ političke scene, uz objašnjenje da ne misli na ujedinjavanje političkih stranaka, već na „ukrupnjavanje“. Ocenio je, potom, da u eri socijalnih mreža i sukoba velikih sila „preko naših leđa, uvek strada normalna Srbija“. Zato je, dodao je, važno da se formiraju pokreti u centru, „jedni malo desno, drugi malo levo, koji su za Srbiju i koji nemaju gazde u inostranstvu“. Ime „srpski blok“ u etar je pustio naknadno, kada je, u sklopu priče o „otkazivanju“ Evroprajda i suočavanja sa drugim problemima, poručio da je potrebno da se „formira blok normalnosti i pristojnosti – srpski blok“. Ne mislim, dodao je, nacionalno, već „i građanski i nacionalno, i blok pristojnosti koji će da se suprotstavi i jednima i drugima“. Poslanik Đukanović priču je pogurao u pravcu tumačenja o formiranju nove stranke, što, u uslovima redovnog slanja poruka sa rastegljivim značenjem, na koje smo navikli, ne mora u startu da bude u neskladu sa Vučićevom pričom o „srpskom bloku“: „Dragi prijatelji, bacamo se na formiranje nove partije. Valja pripremiti osnivačke akte, skupljati potpise, napraviti osnivačku skupštinu, usvojiti programske ciljeve, statut...“, tvitnuo je, naizgled ironično, poslanik sa specijalnim zadacima, pa dodao: „Nova partija mora da izbaci sve one negativnosti koje su odlika još uvek nam postojeće partije. Najpre, idemo na ujedinjenje naroda. Ideološki možemo da se razlikujemo, ali suština je da volimo Srbiju. Ne postoji druga zemlja za koju radimo, osim za Srbiju.“ Scena je, tako, postavljena za širok opseg tumačenja i opštu konfuziju. Predstavnici većine opozicionih političkih partija oglasili su se u medijima, ali ideju niko nije podržao – što bi, kada stavovi ne bi bili podložni promenama - trebalo da znači da nikakvo suštinsko pregrupisavanje nije na pomolu, već bi se pre mogao očekivati neki vid prepakivanja i marketinškog preoblikovanja već postojećeg stanja. „Vučić želi da izvrši podelu na političkoj sceni, kako bi sprečio nacionalno okupljanje opozicije“, ocenila je, tako, „zavetnica“ Milica Đurđević Stamenkovski. „Kada govori o ’bloku pristojnosti’, ako ima ambiciju da tako nešto formira i ako misli da ’pristojnost’ bude jedan od osnovnih kriterijuma, onda bi Vučić morao prvo svoju stranku temeljno da pročisti“, dodala je novopečena poslanica i predsednica poslaničkog kluba Zavetnika. NJen kolega s desnice, Boško Obradović, insistirao je na stavu da ne postoji potreba za formiranjem „srpskog bloka“, jer takav blok već postoji i zove se Patriotski blok, koji čine Dveri „i još devet rodoljubivih patriotskih političkih i nestranačkih organizacija“. Vučić, prema njegovoj oceni, pokreće priču o novom srpskom bloku „da bi ukinuo korumpirani i kompromitovani SNS i pokušao da spreči dolazak nove generacije političara na vlast“. S druge strane, Dobrica Veselinović iz Ne davimo Beograd ocenio je da je najavom formiranja „srpskog bloka pristojne i normalne Srbije“, Vučić „konačno otkrio da postoji plan da se formalizuje ono što već postoji, a to je saradnja i koordinacija između raznih desničarskih organizacija i stranaka i SNS“. Prema mišljenju Zorana Lutovca, lidera Demokratske stranke, Vučić ima za cilj „da se zadrži poharano i da se to opere kroz novi politički legitimitet“, iako „Srbiji nije potreban nikakav novi blok, nego potpuno nova garnitura na vlasti“. A Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, podržao je stav koji je javno izneo novinar Slobodan Georgijev – da Vučić želi da liči na Vladimira Putina koji ima Jedinstvenu Rusiju, pa zato hoće da napravi organizaciju koja liči na Putinovu. „Taj blok bi trebalo da zameni SNS i proširi politički dijapazon delovanja režima“, rekao je Jeremić, kome Vučić, ipak, više liči na „srpskog Borisa Jeljcina, i kada je reč o rasturanju državnih preduzeća, kao što su EPS i Telekom, i kada je reč o kriminalizaciji društva, i kada je reč o predavanju ekonomije u ruke stranih firmi i novopečenih tajkuna i kada je reč o predaji nacionalnih interesa“. Iz Stranke slobode i pravde nije bilo reakcija, osim izjave zamenika predsednika Borka Stefanovića da „ne bi svaku njihovu udicu da komentariše“. Sa analitičarske scene stiglo je nekoliko ocena koje se vrte oko proverenih „standarda“ srpske političke scene – da je reč o pripremi za izbore 2024, kada bi, po normalnoj proceduri, trebalo da se biraju lokalni organi samouprave, ali bi im, zbog potrebe izbornog inženjeringa u korist SNS, mogli biti priključeni i vanredni parlamentarni (govorilo se o početku kampanje, „rebrendiranju SNS“, čak i o lansiranju slogana za buduću kampanju). I još – da priča o stvaranju novog političkog bloka predstavlja način da se podstaknu unutaropozicioni sukobi i traženje „izdajnika“. Dvojica sagovornika NIN-a osnovne razloge za uvođenje nove političke ideje vide i u padu rejtinga SNS uočenom na aprilskim izborima i činjenici da opšta situacija u kojoj se nalazimo pogoduje desnici. Postoje, međutim, i razlike u njihovim tumačenjima. Bojan Klačar iz CeSID-a podseća da u javnosti postoji teza da desničari odgovaraju SNS-u, što je, kaže, u jednom delu tačno, zbog mogućnosti da se vladajuća stranka pokaže kao bolja opcija. Ali, sve ima svoje granice: prema analizi te organizacije, vidi se da su stranke tvrde desnice na aprilskim izborima osvojile najveći procenat glasova od 2012, čak 17,56 odsto, dok su na izborima 2020. imali 12,67, a četiri godine ranije 13,87 odsto. „U kontekstu svega što nose zima, rat, situacija na Kosovu, tvrda desnica može da raste, a nisam siguran da to odgovara SNS-u“, ocenjuje Klačar. „Možda su se neka deca otela kontroli i uzimaju deo biračkog tela“, kaže Đorđe Pavićević, profesor FPN a sada i poslanik NDB, i precizira da misli na stranke desnice i socijaliste. Zato, prema njegovoj oceni, Vučić „hoće da ih stavi pod kišobran“. I dalje je, međutim, nejasno kako bi ideja mogla biti instrumentalizovana. Od toga, kaže Pavićević, zavisi da li će neki partneri pristati da se utope u nešto gde će SNS imati glavnu reč. „Kad se sklope sve poruke koje šalje, moguće je zamisliti da hoće da odstupi sa mesta predsednika SNS, pa da sa druge pozicije šire kontroliše politički život“, kaže. U medijima je pominjana mogućnost pravljenja krovne organizacije, kakav je bio Savez za Srbiju, recimo, a politikolog Boban Stojanović je ocenio da bi sadašnji partneri SNS-a, stranke Nenada Popovića, Aleksandra Vulina, možda i Rasima LJajića, mogle biti usisane u SNS, ali i postati deo krovne organizacije, „srpskog bloka“, čiji bi predsednik bio Vučić. Bilo je i spekulacija o pravljenju nove stranke, ali Klačar ne veruje da bi mogao nastati novi politički entitet, već da Vučić želi da započne proces reformi u SNS i otvori vrata da se u budućnosti prave drugačije koalicije ili da se napravi konsenzus oko dve ili tri važne teme. Vučić je, kaže, svestan da su aprilski izbori pokazali da su promene neophodne. Najbolje se to vidi na primeru pravljenja koalicione većine u Beogradu, a rezultati parlamentarnih izbora po opštinama ukazuju i na pad rejtinga SNS u većim gradovima. A to je već vrlo uznemirujuća vest za stranku koja nije navikla da izgubi čak ni na izborima za mesnu zajednicu, naročito uoči relativno skorog održavanja lokalnih izbora. Jasno je, zato, da opasnost od gubitka lokalne vlasti, naročito u gradovima, nalaže otvaranje mogućnosti za drugačije koalicije. Pritom, kaže Klačar, ne odgovaraju mu nekredibilni partneri u očima međunarodne zajednice, a to su stranke ekstremne desnice. „Poruka aprilskih izbora je da polarizacija nije put kojim bi trebalo da se nastavi. Stranke koje su na polarizaciji insistirale nisu napravile očekivani rezultat“, kaže Klačar. On veruje da je Vučić, zato, zaključio da je potrebno da se napravi dovoljno veliki mejnstrim (glavni tok) tako da u najvećem delu političkog polja ne bude velikih razlika između stranaka, dok bi na polovima ostale stranke koje idu ka radikalnijim rešenjima. Klačar smatra da se, osim SNS, i Nova DSS i SSP pozicioniraju tako da se dugoročno približavaju centru, ali da ne bi smeo da tvrdi da je neka takva koalicija izgledna. „Ne mislim da je išta slično dogovoreno, već samo da postoji politička potreba da se prošire koalicioni potencijali“, kaže on. Nije to, uostalom, nikakvo veliko čudo – Pavićević podseća da su i ranije u fazi pada rejtinga vlasti pokušavale da „sve sateraju u dva tora“. Boris Tadić je to, kaže, pokušao sa naprednjacima, a Slobodan Milošević sa radikalima, sve sa idejom da se sačuva biračko telo, kako se ne bi rasulo u raznim pravcima. Činjenica da je, govoreći o „ekstremistima“ na dva pola (mada nije baš jasno gde je u Srbiji video leve ekstremiste) Vučić upotrebio termin „normalne stranke“, što implicira da su one koje ne vidi kao svoje partnere „nenormalne“, za Klačara nije preterano uznemirujuća. Na osnovu toga što je termin „normalne stranke“ Vučić koristio u kontekstu Evroprajda, Klačar zaključuje da je, iako jeste upotrebio neadekvatan izraz („adekvatnije je govoriti o centru i ekstremistima“), predsednik Srbije najverovatnije samo podilazio svojim biračima. Pavićević, s druge strane, kaže da pravljenje demarkacije prema onima koje zove ekstremistima predstavlja pomalo i najavu političke represije i pritiska na „ekstremiste“. Možda, uostalom, SNS zaista želi da poveća koalicioni potencijal, ali i dalje ne odustaje od tvrde igre. To pokazuje izbor jastrebova za prve redove u parlamentu, uključujući i funkciju predsednika Skupštine. Jedan od te sorte, Nebojša Bakarec, sada na funkciji zamenika predsednika Odbora za kulturu i informisanje, upravo se istakao novim primerom targetiranja medija. To, valjda, treba da „progutamo“ uz objašnjenje koje slušamo već deset godina - da SNS time čuva svoje biračko telo, dok pokušava da vuče nepopularne poteze? A da li su u pravu oni koji Vučićevu priču o bloku stranaka „čije gazde nisu ni na Istoku, ni na Zapadu“ tumače kao najavu kraja kakvih-takvih evrointegracija? „U ovom momentu, nažalost, evrointegracije nisu tema koja će opredeljivati birače. Stranke koje sebe vide u centru, poučene istraživanjima javnog mnjenja, neće insistirati na toj temi, a vlada će nastaviti saradnju koja neće biti vidljiva građanima“, kaže Klačar. Pavićević, s druge strane, celu priču o „gazdama“ i „centru“ vidi kao otvaranje prostora u kome Vučić može da se opredeli na bilo koju stranu i da to ne izazove nikakav otpor. Iako se o „kraju sedenja na više stolica“ već neko vreme intenzivno govori, ne bi, ipak, bilo čudno da neke druge teme dođu na red pre geostrateške – recimo, Vučićev odlazak s mesta predsednika SNS (za šta Klačar veruje da će se ovoga puta desiti) ili prevremeni parlamentarni izbori, koji takođe deluju sasvim izvesno. Vera Didanović