Ulivanje straha ucenama i odmazdama

Opština Pećinci, jedna od bogatijih u Srbiji, raštrkana na 15 sela, došla je nedavno u žižu pažnje javnosti zbog nemilog događaja: izvestan broj dece ostao je bez mesta u vrtiću Vlada Obradović Kameni jer su njihovi roditelji ili srodnici članovi Demokratske stranke i letos učestvovali u protestima poljoprivrednika. Da je ovaj slučaj ostao na lokalnom nivou, kao što se nadao „glavnooptuženi“, poverenik SNS-a Milorad Pantić Luki, „sve bi se završilo na tome da su paniku digle dve lude majke“, kako tvrde Jelena Mihajlović i Jelena Madžić. Jer, ulivanje straha ucenama i odmazdama, način je na koji Luki vlada opštinom, dok je ćutanje tipična reakcija meštana, one ističu. Iako ove dve majke misle da od „njega nema goreg“, biće da isti recept važi i u ostatku države. I dok vladajuća stranka igra sve grublje i prljavije, narod se skuplja i čeka da neko hrabar dejstvuje. Tog jutra, 25. avgusta, u oba primera, zazvonio je telefon narečenim majkama. Ženska osoba, koja se nije predstavila, saopštila je i jednoj i drugoj da su njihova deca na listi čekanja na ponovni upis u vrtić, i da je takva „odluka komisije“. „Mislila sam da me neko zafrkava, jer deca automatski prelaze u starije grupe po statutu ove predškolske ustanove“, kaže Madžićeva, majka Jakše i Sofije. Mihailovićeva je „bila u šoku“, ali je odmah „znala da iza svega stoji Luki“, strah i trepet Pećinaca. I neko s kim se godinama muž i ona sude oko 10 hektara najbolje oranice koja je trebalo da im se vrati restitucijom. „Slučajnom“ greškom administracije, ta zemlja je ostala državna, pa investitor ima pravo prečeg zakupa na 30 godina, prema shodnom pravilniku. A, investitor je „slučajno“ - Luki. Uz to, Jelenin suprug je član DS. S druge strane, dever druge Jelene, Nikola Madžić, aktivista je iste stranke, angažovan na organizaciji protesta poljoprivrednika zbog niske otkupne cene suncokreta. Od tog dana, kad su deca njegovog brata platila to što on „drugačije misli“, Nikola „ne jede i ne spava“. Osećaj krivice meša se sa ljutnjom zbog tiranije lokalnog šerifa, koji kroji sudbinu svih žitelja Pećinaca. „Većini je egzistencija vezana za njega, jer ili rade u lokalnim institucijama, ili po njegovim privatnim firmama“, kaže. I ovim objašnjava zašto su njegova snaja, jedina iz Obreža, i Jelena Mihajlović, jedina iz Pećinaca, digle glas protiv „Lukijeve naredbe“. Naime, na spisku nepoželjnih mališana ima i drugih, čiji se roditelji na ovo ne usuđuju. „Komšije nam prilaze krišom i daju podršku“, navodi Mihajlovićeva. Svi se dive njihovoj hrabrosti, za koju ona smatra da je „jedina prirodna majčinska reakcija“. „Nađu smo dugo čekali, jedva sam je rodila, i sad neko tamo preko nje hoće da se sveti. Čega da se bojim - da će da me ubiju? Pa, šta će mi život, ako moje dete nije srećno“, kaže uzbuđeno. I Nikola je „pre očekivao da će mu Luki poslati batinaše“, nego da će se drznuti da udari na bratovljevu decu, budući da on svoju nema. „Nečuveno“, komentariše. Mimo te nepravde, već iz sušte potrebe, Madžićeva i Mihajlovićeva su ipak došle u vrtić sa decom, ali su naišle na zamandaljena vrata. Iz objekta u Pećincima izašla je higijeničarka, poslata da spreči Jelenu i Nađu da uđu unutra. Madžićevoj se u Obrežu obratila vaspitačica, ponavljajući „odluku komisije“. Međutim, Jelena je tog dana decu ostavila u vrtiću, uprkos tome što je vaspitačica rekla da će „zvati policiju“. Obe su, naravno, probale da dođu do nove direktorke Kamenog, Anite Volčevski, ali je nisu pronašle u kancelariji. „Posle je taj naš pokušaj proglašen nasilnim upadom pripadnika DS-a“, od muke se smeje Madžićeva. Volčevski od tada ne odgovara na telefon, čak ni na SMS-ove, a u vrtić ulazi „na neka skrivena vrata“. Osoblje vrtića ima spreman odgovor na svaki zahtev za susret sa direktorkom, da je – otišla u Opštinu. Isto je rečeno i ekipi NIN-a, kome direktorka nije odgovorila na pitanja prosleđena mejlom. „Kao da je u zemlju propala, pa možda mora da se prijavi njen nestanak“, Madžićeva i ovo okreće na šalu. Majke su se dalje obratile svim mogućim institucijama, sve do predsedničke, bez ikakve povratne reakcije. Nisu dobile ni bilo kakav papir koji bi zvanično obrazložio izuzeće njihove dece iz vrtića. Najzad, Mihajlovićevu je telefonom obavestila načelnica inspekcijske službe iz Sremske Mitrovice, da Nađa ne može da pređe u stariju grupu jer je ona, kao majka, „nezaposlena“ i nije izmiren dug od čitavih 4.000 dinara. „Kako nezaposlena, kad po ceo dan radim na imanju“, ona se pita. To što nije prijavljena tumači mizernim poljoprivrednim penzijama, pa i to dođe kao gest prkosa. Madžićevoj oficijelnu nezaposlenost nadležni nisu mogli da stave na teret, budući da i ona i muž rade i formalno, te su se zadovoljili objašnjenjem o „odluci komisije“ da su Sofija i Jakša prekobrojni. „To je čista laž, jer je prilikom restauracije vrtića, predsednik Opštine Pećinci Siniša Đokić izjavio da u njemu ima mesta i za decu sa drugih opština“, ona naglašava. I ne bi u ovom trenutku da zalazi u sve one milione dinara koji su utrošeni na proširenje i obnovu objekata, kao ni to na šta je taj novac zapravo utrošen. Da „odluka komisije“ o stavljanju dece na listu čekanja ne pije vodu, potvrdio je Đokić još jednom, navodeći da se radi o „epidemiološkim razlozima“. „Đukić je samo Lukijev pijun, ikebana. Jer, za sve se ovde samo Luki pita“, saglasne su obe majke. S tim u vezi, Nikola Madžić kaže da odmazda svoj povod ima i u DS-ovom praćenju poslednjih izbora. „Naši aktivisti primetili su niz nepravilnosti, od duplih spiskova preko kojih su SNS-ovci kontrolisali ko izlazi na glasanje, do lažiranja izlaska onih građana za koje su telefonski proveravali da li će doći“, on objašnjava. Ucenjivanje radnim mestom preko sakupljanja kapilarnih glasova, ne bi ni da pominje, jer je to „javna tajna i opšte mesto“. Lukiju je Nikola postao veći trn u oku prilikom organizovanja poljoprivrednog protesta sredinom avgusta. „Uz najskuplju setvu, vezanu za drastično poskupljenje azotnog đubriva, i slabu žetvu zbog teške suše, i plus zabranu izvoza žitarica zbog rata u Ukrajini, nama poljoprivrednicima život je postao neizdrživ“, on objašnjava potrebu za štrajkom. Veoma štetnom za Lukija, „koji se u centrali predstavlja kao dobar domaćin što sve konce drži u šaci, ali na dobrobit naroda“. Na dobrobit dece očito ne misli, a njima ostaje najdublji trag u duši. „Nađa pre neki dan nije htela da uđe u igraonicu gde je njena drugarica iz vrtića proslavljala rođendan. Kad smo je kasnije pitali zašto, jedva je priznala ’ja sam izbačena’“, navodi Jelena Mihajlović. Jer, iako je roditelji sklanjaju od skandala, ona upija zabrinute poglede komšija i došaptavanja podrške. Madžićevi su se obratili psihologu da ih uputi kako da deci objasne zavrzlamu, a on smatrao da je najbolje da odu na odmor, kao što su već bili planirali pre no što se sve zakuvalo. „U vrtiću smo ostavili takvu izjavu, s obzirom na to da se za svakog ko ne dođe zakazanog dana smatra da mu usluge nisu potrebne, po novim uputstvima“, Madžićeva ističe. Ovo drži za besmislicu, budući da mnogi neće biti u mogućnosti da se stvore u zacrtanom trenutku, pogotovo ako su zaposleni. Za ovih desetak burnih dana, situacija se slegla u glavama majki, izrodivši zajednički utisak – da će se deca vratiti u predškolsku ustanovu. Na njihovoj strani je i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, koja ističe da je nedopustiva diskriminacija dece u obrazovanju, pa i predškolskom. „Po podnošenju pritužbi, ući ćemo u postupak proveravanja informacija i potom izdati saopštenje“, Jankovićeva naglašava. I, premda ovim opisuje oficijelni protokol, označava i izvesnu sumnju u javnosti da je uopšte moguće da se politička odmazda vrši nad najbukvalnije nevinim. Jer, uveliko znamo da izostanak straha za goli život nije dovoljan da glasno progovorimo ono što mislimo, budući da se to mišljenje može obiti o glavu i onima koje volimo. Tako će se nekom, čija sestra , brat ili otac rade u nezavisnom mediju, ili je član ili simpatizer opozicione stranke, u poslovnom kolektivu preteći smeškati i motriti na svaki potez. To se neće raditi iz mržnje, već iz straha koji rađa razne devijacije ponašanja. „Razumljivo je da se ljudi plaše da će im biti još gore, ako žive u ambijentu autokratije koji naginje totalitarizmu“, kaže Žarko Trebješanin, psiholog i univerzitetski profesor. Budući da je naše društvo takvo manje-više odvajkada, logično je i što se ovde razvio podanički mentalitet, vođen motom - ćuti i trpi. Manjina se sa ovim ne slaže i sporadično digne glas, kad se javnost ustalasa, a potom se vrati u normalno stanje stvari podnošenja nepravdi, uključujući i ucene i odmazde. Ako se ta pojava konkretizuje, dobijamo vladajuću, autoritarno organizovanu stranku sa tendencijom da svoj način uređenja prenese na društvo u celini, kako fenomen vidi Žarko Korać, psiholog i bivši narodni poslanik. „LJudi su direktno ili indirektno uslovljeni da se učlane u vladajuću partiju, posebno ako traže zaposlenje u javnom sektoru, što dovodi do moralne dileme odricanja od onog u šta veruju“, kaže Korać. Posledično, SNS (u ovom slučaju) narasta, „zahvaljujući mudroj politici partijskog vođe“. Mic po mic i već živimo u „partijskoj državi“, kao „apatični polurobovi“ sa tek povremenim napadima besa. Da li će se taj bes i kada akumulirati do mere da ishodi promene, pitanje je za vidovnjake. Izvesno je ipak da trpljenje ima granicu koja se može steći u devizu – sve nam radite, samo nam u decu ne dirajte. Šta o tome misli Luki, ne znamo, jer nam ni on nije odgovorio na pitanja. Dragana Nikoletić