Lament - to je pakao aktivizma

Zrenjaninac Branislav Grubački, i sebi i drugima poznatiji kao Guta, više od trideset godina zvoni „Zelenim zvonom“ i poziva na „Novi optimizam“. Koncertima i protestima, žurkama i tribinama, poziva ljude da preuzmu odgovornost i sami se izbore za bolju politiku, bolju ekonomiju, bolju životnu sredinu. Uzorak nedavnih aktivnosti Grubačkog su protest „Vidi, Gari, ne može“, kojim je počela borba protiv „Novog Sada na vodi“, festivali na zanemarenoj beogradskoj levoj obali Dunava, borba protiv svakojakog dima koji je okružio zrenjaninski Linglong. Pokret „Novi optimizam“ će 10. septembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju okupiti stare saborce i pozvati na „novu odgovornost“, a Grubački u međuvremenu objašnjava šta ga i na korak od šezdesete godine tera u buku i na ulice. „To je način života, filozofija života, sav moj život. Mogao sam da budem društveni aktivista koji se bavi temama kojima se bavi ceo svet, efemernim temama koje su manje problematične nego naše. Napravio sam ’Zeleno zvono’ jula 1991. kada je počeo rat. Na otvaranju je nedostajalo pola mojih prijatelja, jer su bili mobilisani i poslati u Erdut, u rat u kome navodno nismo učestvovali. Kako sam mogao da se bavim problemom pomora ptica na Baltiku kada je rat grunuo u naše živote? Znao sam da je cilj tog rata bila brutalna pljačka društvene svojine, stvaranje novih političkih oligarhija zasnovanih na novoj raspodeli društvenog bogatstva, najbeskrupulozniji vid prvobitne akumulacije kapitala.“ Za vas aktivizam znači biti na terenu. Šta mislite o popularnom „aktivizmu sa distance“, o mrežnim borbama i sličnim utvarama? Prezirem kada se aktivizam svodi samo na komunikaciju u virtuelnoj stvarnosti. Treba naravno i to da postoji, ali neka to radi neko drugi. „Novi optimizam“ je na društvenim mrežama, ne može da bude van njih, ali ja na njima nisam aktivan. Neko mora da bude i na terenu. U prethodnih pet godina obišli smo trideset gradova Srbije, neke i po deset puta. LJudi su u jednom trenutku mislili da sam iz Šapca, jer smo u tada „slobodnom“ Šapcu redovno organizovali festivale na glavnom gradskom trgu. Naravno, i takav se pristup često zloupotrebljava. Znam ljude koji se u znak navodne solidarnosti pojavljuju tamo gde će biti mediji, ljude koji takve događaje doživljavaju kao priliku za ličnu promociju. Osećaju se važnim u tom trenutku, zadovoljavaju sujete. Navodno su zabrinuti za planinu Staricu u Majdanpeku ili za dolinu Jadra, a ništa od toga ne bi znali da nađu na mapi. To su klovnovi aktivizma, koji idu tamo gde je „ivent“. Kada se sutra sklone kamere, više ih ništa od toga neće zanimati. Pašće možda neko saopštenje, koje je i početak i kraj brige, i taj problem više za njih ne postoji. Tu se troše iskrenost aktivizma, iskrenost solidarnosti i energija građana. Često podsećate na to da političari nisu početak i kraj društvenih problema. Politička elita jeste sterilna i licemerna, ali suočavamo se sa time da je i društvena elita takva. Sva kuka, motika i halabuka svaljuju se na stranačke prvake, a političari čak i trpe nekakve konsekvence. Nije lako biti pa ne biti vlast. Među novokomponovanim aktivistima, ali i među veteranima NVO, video sam veću disproporciju između dela i proklamovanih vrednosti nego među političkom elitom. Društvena elita je duboko korumpirana. Nije uplašena, nego korumpirana. Fraza „nije smeo“ je laž. Vučić zna s kim ima posla. On je ostavio prostora za sve njihove egzibicije, i poigrava se. Kolektivnu podršku te elite ne može da dobije ne zato što je ta elita moralna, već zato što je izračunala da Vučić neće trajati doveka. A on ih isteruje na ledinu i lomi jednog po jednog. Vučić ima fatalistički kapacitet koji niko ne može da mu ospori, evo odajem mu priznanje, kapacitet da sve što njemu gravitira, povuče u crnu rupu, u septičku jamu. Političari su i ranije tražili naklonost društvene elite, ali ovakvu vernost nije zahtevao niko. Čovek ne može da bude „malo Vučićev“. To je pošteno od njega. Ne možeš sa njim da budeš malo trudan. Do kraja će se svi „autovati“. Ima kapacitet, odlučnost i brutalnost. Nema poluzagrljaja, Novače Đokoviću. Sa Sijem može poluzagrljaj, sa tobom samo potpun. I sami ste bili stranački aktivni, ali ste to odavno batalili. Dvanaest godina sam bio član Lige socijaldemokrata Vojvodine. Bio sam u prvom parlamentu posle 5. oktobra, kao član LSV u okviru koalicije DOS. Kada me pitaju šta sam radio u političkoj karijeri, kažem da je dovoljno to što sam izabrao Zorana Đinđića za predsednika vlade. Godine 2004. sam izašao iz stranke i nisam pristupio drugoj. Shvatio sam da streljanje Zorana Đinđića nije posebno potreslo ljude u LSV, u DS, u drugim strankama koje su činile DOS. Oni su većinski prihvatili tu tragediju kao nešto što nije preterano važno. A mi ne možemo dalje dok ne rešimo društveno-politički kontekst ubistva Zorana Đinđića. Šta možete da radite sada, a partijska disciplina vam to nije dopuštala? Nisam imao preterana stranačka ograničenja, ne mogu da grešim dušu. Ali jedan funkcioner LSV mi je zamerio da se u stranci ponašam kao grupa građana. Mislio sam da u nečemu što se zove liga, što bi trebalo da bude široko, ima mesta i za takvu „grupu građana“, pogotovo ako donosi novu vrednost, a ne ruši osnovne. Slično sam mislio i u Pokretu slobodnih građana, u kome sam bio jedan od osnivača i prvi programski direktor. Uvek sam se trudio da doprinesem, a ne da rušim. Kada mi to više nije uspevalo, jednostavno sam odlazio. Neko bi to nazvao osećajem za odgovornost. Vanstranačka borba nosi svoje nevolje. „Novi optimizam“ je bio zrenjaninski, ali je morao da se seli za Beograd. Bio sam teško bolestan 2013. i doživeo sam i fizički i materijalni slom. Zakup prostora koji smo do tada koristili u Zrenjaninu bio je „nabildovan“ i nemoguć za plaćanje. A od 1994. smo bili u tom prostoru, u klubu Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“. Svota koju smo izdvojili za zakup bila bi dovoljna da kupimo tri lokala u Beogradu. Tamo sada nema ničega, ne postoji pozorišni klub, srušena je i letnja scena kako bi se izbrisalo pamćenje, i kako bi se „Novi optimizam“ zauvek izbacio iz glava Zrenjaninaca. Dugove i dalje plaćam, i Zrenjaninu neću ostati dužan. Da li je on dužan meni, građani sami znaju. Niko ne može da se žali što je grad sada u slobodnom padu, što nema zdravu pijaću vodu i što mu se za potrebe stranih investitora otima zemlja. Ne seirim, žao mi je zbog svega toga, ali građani moraju da preuzmu odgovornost. Zrenjanincu je sada strašno, a to navodno nije prepoznao ni 2012, kada je glasao kako je glasalo, ni 2016, kada smo odlazili, ni kasnije, kada se protestovalo. Linglong je instaliran u Zrenjaninu zato što je neko ko donosi odluke procenio da su tamo i vlast i opozicija veoma slabi. Vlast je potpuno kompromitovana, na čelu sa Goranom Kneževićem, konvertitom iz DS, koga su izvukli iz zatvora. Vlast su ljudi koji su došli iz radikala, iz DSS, a i opozicija je marginalna. Zrenjanin, treći grad u Vojvodini, sedmi grad u Srbiji, nema autonomiju kada odlučuje. Direktor kulturnog centra, koji nije želeo da nam iznajmi prostor, pokušao je da mi iznudi saosećanje za to što ne odlučuje sam. Moj grad ima partijskog namesnika iz Kikinde, nekog Vladimira Galića, koji u ime građana Zrenjanina odlučuje da li „Novi optimizam“ može da zakupi kulturni centar. Sigurni ste da je svako mogao još 2012. da zna u šta smo se uvalili? Protivio sam se „kohabitaciji“ Tadića i Koštunice, napravio sam dvadeset tribina o tome, ali to je bilo Periklovo doba Srbije u poređenju sa ovim. Godina 2012. nije morala da nam se dogodi. Te 2012. svaki Vojvođanin je mogao da zna šta su radikali, makar i presvučeni. Kada je 20. maja proglašena pobeda Tomislava Nikolića, kada nam se Vučić iskezio sa ekrana, slaveći pobedu sve sa suzama u očima, mogli smo da znamo kakav će horor da usledi, i evo živimo ga već deset godina. Ni u jednom trenutku nisam pomislio da će deo te vlasti biti istina ili pravda, a sloboda još manje. Bilo je samo pitanje kako će se taj sunovrat artikulisati, kojom brzinom će se odvijati, i gde će mu biti kraj. To nažalost još ne znamo. Pošto ste organizovali brojne koncerte, kako po vama treba odsvirati kraj ovog režima? Da bi se pobedio Aleksandar Vučić, mora da se ima više energije nego što on ima. Da bi se pobedio Vučić, mora da se rizikuje više nego što rizikuje on. Mora nešto da se žrtvuje, standard, udobnost. Ako Vučić ne ide na more, daj da neko od nas ne ide na more. Ako on ustaje u pet, hajde da neko od nas ustane u pet. Ako on rizikuje, u rasponu od toga što se usudio da se suprotstavi Šešelju i radikalima do toga da pravi lažnu firmu na brata, moramo i sami da rizikujemo. Mora da se učini neki „prekršaj“, neka politička i društvena „nekorektnost“ da bi se srušio Aleksandar Vučić. Za ovo što živimo danas, i što niko ne zaslužuje, moramo da odgovaramo i pred sobom i pred drugima. Odakle i dalje crpite taj „novi optimizam“? Godine 1999. bio sam „NATO lokator“, na spisku za streljanje. Dve godine kasnije bio sam u parlamentu, a Milošević je bio u zatvoru iz kojeg nikad nije izašao. I to je „Novi optimizam“. Verovao sam u povoljan ishod i te 1999. Život je čudo, i niko ne zna šta će da bude ovde. Svako ko kaže da zna, budala je ili prevarant. Ali moramo da verujemo u neke vrednosti, da znamo šta su Vreme, Danas ili NIN, a šta su drugi. „Novi optimizam“ znači živeti drugačije. Ako ne možemo da prihvatimo to drugačije, nestaćemo. Jedan mladi istoričar je nedavno rekao: „Pa dobro, i Inke su nestale“, i to nije nemoguće. I stranke i pokreti i građani, svi zajedno moramo da izađemo iz zone komfora, iz modela koji nas sve vodi u propast. Godine 2014. nisam bio deo političkih kretnji, jer nije bilo šanse. Godine 2017. sam bio deo Jankovićeve kandidature, jer smo mislili da je moguće. Godine 2020. sam mislio da bojkot može da proizvede katarzu. Godine 2022. sam mislio da može više od ovoga. Nisam gledao sa strane i lamentirao. Lament - to je pakao aktivizma. Pokušavao sam da budem deo onoga što može da dovede do promene, makar ne bila idealna, jer je sve bolje od ovoga. Verujem da je moguće da ljudi budu bolji, da ljudima ovo nije sve što očekuju od života. I to je „Novi optimizam“. Marko Lovrić