Banalizacija rasprave nije zamena za argumente

Sticaj okolnosti i struka kojom se bavim već četiri i po decenije, doveli su me u situaciju da se nađem naspram osobe sa kojom moram da komuniciram, pa i privremeno sarađujem u Privremenom nadzornom telu za praćenje medija tokom izborne kampanje. Nije Olivera Zekić bila moj izbor, kao što i ja nisam bio njen, ali komuniciram zbog opšteg interesa, a ne zbog mene ili nje. Koliko je to mučno, dokaz je njen tekst u prošlom broju NIN-a. Olivera Zekić nije shvatila da se tekstom, u kome sam govorio o voluntarizmu REM-a u dodeli dozvola televizijama za nacionalno pokrivanje, nisam uključio u raspravu koju je ona podgrejala. Ne, ja o „bućkanju, somovima, masnim jedinicama...“ ne vodim raspravu iako moja kritičarka taj nivo nameće jer se u tome bolje snalazi. Ja sam podsetio na osnovna značenja i funkcije koje ima nezavisno regulatorno telo i na zakonske obaveze kojih mora da se drži u donošenju tako važne odluke, kao što su dozvole televizijama za nacionalno pokrivanje. Pomenuo sam tvrdnju Olivere Zekić da je REM sve uradio po zakonu, i prethodnu, da se pri donošenju odluke Savet REM-a nije bavio dosadašnjim radom onih televizija koje su već bile u etru, iako je po zakonu i dokumentu samog REM-a to bio dužan da učini. O svemu tome, što je suština mog prethodnog teksta, od Olivere – ni reči. Govorio sam i o tome da REM ne može stalno da se žali kako nema ingerencije nad televizijama osnovanim van Srbije, jer je mogao da pokrene zakonodavnu inicijativu da to bude drugačije. Objašnjenje Olivere Zekić da REM nije 2020. zabranio televiziji N1 emitovanje spota u kome se traži bojkot izbora, nego je „uputio upozorenje da za takvo emitovanje sledi kazna“ zaista inicira pitanje ko je napravio „faul“, kako autorka teksta konstatuje, ja ili ona. Inače, baš bih voleo da vidim spisak slučajeva za koje bi N1 trebalo da bude sankcionisan, samo da je REM imao ingerencije, kako mi predsednica Saveta REM-a obećava. Da bi zabašurila poentu moga teksta, ona traljavo konstruiše suštinu koja se njoj dopada: najvažnije je Oliveri Zekić to što sam bio konsultant za programski elaborat Televizije N1 za dodelu dozvole za nacionalno pokrivanje. Na toj činjenici, koja ni na koji način nije skrivana jer za to nema razloga, Olivera gradi moju krivicu, odgovornost, neusklađenost sa Kodeksom novinara, konflikt interesa i time definitivno dokazuje koliko suštinski sve to ne razume, ali ipak, tendenciozno prenaglašava. Taj detalj joj je bio slamka „polemičke strasti“, pa Olivera na njemu gradi svoju kritiku postavljajući potpuno nesuvislo pitanje: da li sam ja bivši profesor, stručnjak, političar ili konsultant? Zaboga, ja sam sve to i to potpuno legitimno, po svim pravnim i etičkim normama. Šta je tu problem? Čega bi to trebalo da se odreknem ne bi li zadovoljio očekivanja i prekor strašnog suda Olivere Zekić? Da, jesam profesor Fakulteta političkih nauka, sada u penziji. Stručnjakom me smatraju oni koji to umeju da procene. Jesam i političar, u drugom ili trećem ešelonu, bez pretenzija i bez uticaja. Nisam bio ni na jednoj izbornoj listi onomad. U međustranačkom dijalogu sam učestvovao kao predstavnik svoje političke organizacije GDF i još nekoliko stranaka. Sve javno i transparentno, ništa ispod žita, iz senke, skriveno. To je moje ustavno pravo i mogu da govorim javno svoja i stručna i politička uverenja. Šta je problem sa mojim konsultantskim angažmanom? Da li je to nezakonito? Da li profesor, stručnjak za saobraćaj, mašinstvo ili pravo, sme da bude konsultovan od organizacije koja se bavi saobraćajem, proizvodnjom motora ili pripremom ugovora? Pominjanje honorara je jednostavno bezobrazluk koji nije vredan komentara. Olivera Zekić ima u podsvesti svoj primer koji opravdava napadom na druge. Pred sam kraj prethodne godine, u trenutku kada je već deset dana bila kopredsedavajuća Privremenog nadzornog tela, u emisiji na TV Vesti, sa, nažalost preminulom, novinarkom Ksenijom Vučić, skoro pun sat hvalila je vlast i kritikovala opoziciju. Da li je to bila repriza emisije ili premijera, nevažno je. Da je izabrana na predlog opozicionih stranaka, kao što sam ja izabran, to bi bilo legitimno, ali kao predsednica Saveta nezavisnog regulatornog tela to je apsolutno nedopustivo, jer je u slučaju članova Saveta to konflikt interesa. Zato se ne osvrće na krucijalni uslov postojanja nezavisnog regulatornog tela da je nezavisno pre svega od – vlasti, jer ona to ne može da prihvati niti se tako ponaša. Olivera insinuira da sam prekršio Kodeks jer, kako navodi, „novinar ne izveštava o temama u kojima ima privatni interes“ i „novinar ne sme biti u bilo kakvoj vrsti poslovnih odnosa sa subjektima čije aktivnosti pokriva“. Tolika nekompetentnost i tendencioznost previše su i za Oliveru Zekić! O kojim to temama ja izveštavam kao novinar, a u njima imam privatni interes? Čije to aktivnosti kao novinar pokrivam pa sa tim subjektom ne smem da budem u poslovnom odnosu? Već godinama ne radim kao novinar ni za jedan medij, ne izveštavam, ne pokrivam rad nikakvih subjekata. Odavno se u medijima javljam kao stručnjak ili kao političar, građanin, sagovornik na razne teme, kao i mnogi drugi koji ni ranije, ni danas nisu bili i nisu novinari. Olivera drži lekcije o pravilima novinarstva, a nije u stanju da razlikuje novinarski tekst od stručnog mišljenja, polemike, ličnog stava, koji uopšte ne moraju da budu sročeni po novinarskim pravilima, jer bi onda samo novinari pisali i novinarske tekstove i vodili javnu debatu u medijima, što je apsurd. Takve svoje proizvoljnosti i neistine, Olivera, očekivano, mora da začini svojim tipičnim novinarskim poštapalicama: gljivice, zagorevanje ručka, osip, hemoroidi... Nije Olivera prisustvovala nijednom mom predavanju i nije joj žao. Nije ni meni. U njenom slučaju je očigledno da nije prisustvovala ni bilo kom drugom predavanju na kome bi mogla da nauči šta je nezavisno regulatorno telo i koja je njegova osnovna uloga. Ta tela jesu četvrta grana vlasti, bez obzira na to što se, u najširem smislu, ponekad i „interesne grupe, lobisti, predstavnici raznih industrija koji pokušavaju da ostvare politički uticaj“ obuhvataju tim terminom. Ali oni samo pokušavaju da ostvare uticaj, pa možda uspeju, a možda ne, i zato se mogu smatrati neformalnom vlašću. Regulatorna tela se ne bore za uticaj, jer je njihov status zakonom jasno određen i upravo takav da donose odluke i to baš kao četvrta vlast, odluke koje su definitivne i sudbinske. Zaprepašćujuće je, ili možda i nije, šta je sve pomešala Olivera. Pa upravo je pre mesec dana REM doneo odluku kojom je suštinski vršio vlast, a ne samo uticaj. I to je doslovce četvrta vlast, ona koja se svesno i s razlogom dodaje zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj, jer su savremena demokratska društva dosegla taj nivo svesti da je u nekim oblastima potrebno nešto što će na dosledniji način, efikasnije i mnogo više uvažavajući neposredne interese i potrebe građana, donositi odluke. U objašnjavanju fenomena četvrte vlasti, u prethodnom tekstu, napravio sam grešku. Priznajem i izvinjavam se čitaocima. Tačno je da je ova ideja nastala krajem 18. i početkom 19. veka, a ne vek kasnije kako sam omaškom naveo. O tome sam još pre deset godina pisao u naučnom zborniku, Godišnjaku FPN, broj 8, godina 2012. Iz teksta Olivere Zekić se vidi koliko je bila oduševljena kada je uočila grešku, pa mi nije žao što se propust potkrao. Jednu stvar moram kod Olivere da pohvalim. Kad god neki pojam ne razume, ona posegne za rečnikom i onda objašnjenje prepiše i u svoj tekst. Izgleda da sam nesvesno, ipak imao izvestan edukativan uticaj na nju. A što se tiče njenih primedbi „u vezi sa“, neka se malo raspita kod lektora. Na kraju, iskreno se izvinjavam čitaocima NIN-a što su se sreli sa raspravom koja je srozana ispod svakog nivoa. Ko je tome doprineo neka prosude sami. Ceneći i čitaoce i ugled nedeljnika, najavljujem da neću dalje u NIN-u odgovarati Oliveri Zekić, bez obzira na to kakva njena eventualna reakcija bila. Autor je profesor univerziteta u penziji