Sve će to narod pozlatiti

Cene energenata, hrane i đubriva već mesecima su svetska tema broj jedan. Jedan od ključnih uzroka njihovog naglog rasta je i rat u Ukrajini. Ovih dana svedoci smo neverovatnih cena gasa od skoro 3.000 dolara za 1.000 kubnih metara, cena struje je iznad 500 evra za megavat-sat, a u Francuskoj se 29. avgusta trgovalo po ceni od čak 1.100 evra za megavat, dok tona uglja košta više od 300 dolara. Gde je kraj?! Kako tome stati na put?! Odgovor niko pametan nema. Nažalost, „veliki trgovci“ u ovoj situaciji sigurno izvlače ogromne profite. U celom ovom mračnom scenariju desile su se, međutim, i dve dobre stvari. Cene žitarica su u padu, čemu je doprinelo otvaranje ukrajinskih luka, nakon potpisivanja sporazuma između Rusije, Ukrajine i Turske. Druga dobra stvar je da se cena nafte na svetskom tržištu relativno stabilizovala i ima je u dovoljnim količinama. Sa naftom se desilo ono što su svi trgovci i predviđali - da se ruska nafta okreće, uz minimalne diskonte, ka tržištima Indije, Kine, čak i Saudijske Arabije, koje rusku naftu koriste za sopstvene potrebe ili je posle prerade u vidu derivata izvoze na druga tržišta. Gde je u toj svetskoj energetskoj krizi Srbija i šta se desilo sa našim žitaricama? Kod žita smo, po običaju, teško omanuli. Vlada Srbije zabranila je izvoz, iz nepoznatih razloga, baš u trenutku kada je cena na svetskom tržištu bila najviša, a imali smo značajne tržišne viškove pred novu žetvu. Šta je bila pozadina te zabrane? Ko je to pametan smislio? Na kraju, proizvođači su ostali bez razlike u ceni od 100 do 130 dolara po toni. Uz to, zbog kašnjenja sa odobravanjem izvoza, danas je u baržama na Dunavu, zbog niskog vodostaja, zaglavljeno više od 400.000 tona pšenice. Normalno, krivac za to neće se ni tražiti, a i ko šiša seljake proizvođače. Verovatno je zamisao nadležnih propala, a imali su „dobru ličnu nameru“. Energetika je malo komplikovanija. Gas smo, navodno, obezbedili uz trošak od 1,4 milijarde evra. Nažalost, gas je dobrim delom u tuđim skladištima, što nam ne obezbeđuje 100 odsto energetsku bezbednost, a ni njegovo skladištenje sigurno nije besplatno. Više od 20 godina zvaničnici pričaju o izgradnji i proširenju domaćih skladišnih kapaciteta, ne samo za gas, već i za naftu i derivate. U Evropskoj uniji dobar deo tih kapaciteta je u rukama privatnika, koji za račun države skladište strateške rezerve, uz pristojnu zakupninu. Nadam se da će nas ova situacija opametiti za izgradnju dovoljnih skladišnih kapaciteta u budućnosti. Struja je posebna priča. Srbija je poslednjih meseci uvozi po najvišim cenama, a mogli smo, da je bilo sreće i pameti, debelo da se ovajdimo od izvoza električne energije. Kao u krivca za havarije termoelektrana, loš kvalitet i nedovoljne količine uglja svi su prst uprli u bivšeg direktora EPS-a Milorada Grčića. Pa je l’ moguće da je samo on kriv? Grčić jeste bio direktor, ali ne može sam da odgovara za sve. Uostalom, nije bio stručnjak za posao koji su mu poverili. Pa, nije on sam sebe, nestručnjaka, stavio na čelo najvećeg i najosetljivijeg srpskog resursa. Ako je kriv, zašto ne odgovara? Ko će odgovarati za štetu od više milijardi evra? Nažalost, Grčićeva kazna će biti postavljenje na manje koruptivno mesto, samo da ćuti. Ko je glavni krivac građani Srbije nikada neće saznati, ali će sigurno platiti štetu partijske kadrovske politike i neodgovornosti nadležnih. Godinama pričamo da su najveće zlo korupcija i partijsko kadriranje. Dok se sa time brutalno ne obračunamo, u Srbiji ne može biti bolje. U odnosu na prošlu godinu, ove je cena struje privredi skočila za 98 odsto, a građanima, sa svim troškovima koje plaćaju za obnovljive izvore energije, oko 11,05 odsto. Zbog strukture potrošnje, to znači da će u delimičnom pokriću gubitaka EPS-a u ovoj godini privreda i ceo javni sektor učestvovati sa oko 900 miliona evra, a građani sa oko 40 miliona evra. Već naredne godine taj račun će se popeti na 1,2 milijarde evra za privredu i javni sektor i na oko 120 miliona za građane Srbije. Sve ovo u odnosu na cene struje koje su važile poslednjeg dana prošle godine. Ako se uzme u obzir da stanovništvo i privreda troše „istu struju“, a da građani troše samo pet odsto manje električne energije od privrede, otkuda onda privredi 10 puta veći račun za pokriće gubitaka EPS-a. Ne plediram da bi građani trebalo više da plate, već da ukažem da je to samo „igra“, jer će na kraju građani sve to da plate kroz uvećane cene proizvoda na tržištu, u koje je ugrađena ta skupa struja. Zato će sve biti još skuplje nego što je sada, inflacija se neće smiriti do kraja godine, pa će građani i sa uvećanim minimalcem od 40.000 dinara malo toga moći da kupe.