Brucoša za selektora

Nije trebalo biti ne znam kakav prorok da bi se razumelo da je Svetislav Pešić odstranjivanjem kapitena košarkaške reprezentacije Miloša Teodosića natovario sebi na grbaču ogroman samar. Sada kada su nas Italijani po drugi put za godinu dana, i to na isti način, odučili od igre, u kolektivnom sećanju Pešić će biti zapamćen kao Atlas osuđen da u košarkaškoj mitologiji zanavek nosi nebeski svod na svojim plećima. Pešiću se u Pragu desilo baš to – na glavu mu se srušilo nebo. Sasvim moguće i nezasluženo imajući u vidu njegovo grandiozno zaveštanje srpskoj košarci. Ali, Kari je igrao va bank. I sve promašio. Ali, ovo nije priča o Teodosiću, sasvim je verovatno da bi i s njim u timu izgubili tu utakmicu, jer u srpskoj košarci baš kao i u srpskoj državi stvari ne funkcionišu sistemski, institucionalno, već su prepuštene hiru pojedinca. Ne, ovde je reč o nečemu drugom i sasvim je nevezano za rezultat. Ovde se radi o bestidnom i nečasnom Pešićevom postupku da igrača koji je sinonim srpske košarke u poslednjih deceniju i po odstrani kao juniora posle samo sedam dana priprema. Ako je moralo tako, moralo je i drugačije – pre okupljanja igrača i gospodski. Ovako, šibicarenje i brušenje sopstvenog autoriteta tako što će se slamati Teodosićev, uvek će se završiti sa nekim italijanskim igračem za koga nikada pre nismo čuli. I još jedna stvar, mnogo važnija od Teodosićevog izbacivanja iz reprezentacije. Ko je Pešića slagao da njegove odluke ne podležu preispitivanju i sudu javnosti? Ili je to uverenje pokupio u baruštini autokratskog vršljanja kroz bezočno režimsko gaženje po svakoj instituciji bez ikakve odgovornosti. Ili je bezobrazni, samoljubivi i cinični odnos prema novinarima i javnosti prepisao lično od Vučića koji takođe veruje da mu je ovozemaljska Srbija data vavek na neupitno upravljanje? I na koncu, kako se desilo da je bilo kakvo preispitivanje poteza ljudi koje plaćaju građani Srbije proglašeno izdajom? Razumem i to da je reč izdaja postala jedan od profitabilnijih srpskih proizvoda, ali zar ne bi bilo normalno stvoriti kritičku javnost koja bi artikulisala pritisak stajući iza nekog održivog oblika odbrane društva, države pa i košarke. Ali, ništa od toga, politička i ina kvazielita više voli da je u pravu nego ’leba da jede. I zato Pešić mora da ode. I to nema nikakve veze sa Teodosićevim izbacivanjem. Šta onda čeka srpsku košarku, nakon što smo izvisili za Olimpijadu, doživeli havariju u Berlinu, a odlazak na Svetsko prvenstvo ’visi’...? Još one večeri kada su nas Italijani sravnili sa zemljom, društvenim mrežama masovno se šerovala slika predsednika sa košarkaškom loptom, indeksom trenerske škole i porukom „nema nam druge“. I nije da nema smisla, iako je zbog silnih državničkih obaveza još u statusu brucoša. Ako Vučić, kako je jednom primetio sudija Miodrag Majić, „venčava i razvodi, zapošljava i otpušta, krštava i sahranjuje“, ne vidim ko bi to bolje od njega vodio košarkaše. Zar nije uspešno rešio probleme poljoprivrednika, radnika Fijata, probleme EPS-a, a samo što nije oposlio i ovo oko Kosova. Doduše, reče i da je od evropskih specijalaca dobio predlog potpuno nove armature pregovora u Briselu. Ali, ta armatura ne bi trebalo da mu predstavlja problem kad smo onomad u Briselu posle potpisivanja sporazuma o Zajednici srpskih opština, energetici i telekomunikacijama pobedili 5:0. Nije li to očaravajuće kada se zna da od ZSO nema ni tragova, da je Vučić energetski sektor i telekomunikacije prepustio Albancima, da će normalizovati odnose sa delom teritorije koju smatra svojom i čiju liniju razgraničenja premijerka može da pređe samo uz dozvolu prištinskih vlasti i nalepnicu preko srpske zastave. Ali, kakve veze ima, pa i Pešić je u Pragu, u grupi, pobedio 5:0. Zato, ako bi već bio red da Kari podnese ostavku, obe ruke podižem za inicijativu da Vučić postane selektor košarkaša. Zašto? Zato što niko tako grandiozne poraze u poslednjih, bar nekoliko decenija, nije umeo da pretvori u propagandne trijumfe i da mu te podvale prođu ko ’ladna voda. I što onda ni košarka, koja je, na koncu, samo igra, ne bi bila izuzetak. A i Pešić, siguran sam, ne bi imao ništa protiv.