Moleban za srednjovekovnu kaljugu

Nema sumnje da je moleban za spas porodice Srpska pravoslavna crkva organizovala u pravom trenutku, porodična stabilnost je ugroženija nego ikada - iz jaslica deca padaju kroz prozor, iz obdaništa se izbacuju ukoliko roditelji nisu u vladajućoj stranci, a u zlatnom dobu je postalo nemoguće kupiti udžbenike, mleko i obezbediti grejanje tokom „polarne zime“. Sve u svemu, situacija je postala toliko nepodnošljiva da su se desetine hiljada građana okupile u „Litiji za spas Srbije“ i zatražili od patrijarha da im pomogne u onom u čemu država ili neće ili ne može. A on ih je dočekao raširenih ruku ispred Hrama Svetog Save i saopštio spasonosne reči - da je za pravoslavne hrišćane neprihvatljiva LGBTQ+ populacija i da ne prihvataju novi sistem vrednosti „koji se nasilno i agresivno, ispod radara, nameće“ i ima za cilj da uruši svaki civilizacijski poredak. Dakle, nije problem ni mleko ni teror nad decom (mada jesu problem udžbenici, ali ne zbog cene već zbog sadržaja koji nije po volji Crkve) nego to što nam neko iz inostranstva nameće homoseksualnost kao prihvatljivu normalnost. Recimo, papa Franja koji se drznuo da kaže bogohulne reči: „Homoseksualci su božja deca i imaju pravo na porodicu. Niko ne bi trebalo da bude izbačen ili da bude primoran da se oseća loše zbog toga što je.“ I da uz to još precizira svoje viđenje gej osoba: „Ako neko traži Boga, sa dobrom voljom, ko sam ja da sudim o njemu.“ E, pa on nije glavni poglavar Srpske pravoslavne crkve koji ima prava da sudi, ali i prava da obmanjuje javnost iako je u svom govoru izrekao nešto sasvim drugo: „Protiv smo mržnje i žigosanja, nasilja u ime SPC. Mi im ne sudimo.“ A šta je reč „zlo“ kojom je okarakterisao LGBTQ+ ako nije osuda? I u kom delu nedavne besede banatskog vladike Nikanora je video protivljenje „mržnji i žigosanju“? Možda u rečenici: „Prokleću svakoga ko ovo propoveda. I oružje bih upotrebio da ga imam.“ A ni on, kao ni SPC, nije imao šta da kaže povodom tog ispada, baš kao što među okupljenima na molebnu nisu videli nikog drugog osim „nepregledne kolone blagočestivog naroda, ne samo žitelja srpske prestonice već i vernih pristiglih sa svih strana Srbije (iz saopštenja na zvaničnom sajtu SPC)“. Pa čak ni ekstremno desničarsku grupu koja uživa u premlaćivanju migranata, „Narodne patrole“, i koja je u šetnji nosila 600 metara dugu srpsko-rusku zastavu. U normalnim državama bi se tu našlo dovoljno elemenata za reakciju tužilaštva, ali bi u našim okolnostima (odsustvu države) to ipak bilo previše za očekivati. Međutim, neki elementi države su još uvek tu. Recimo gej premijerka koja je garantovala da će Srbija biti domaćin Evroprajda i koja ima ili bi bar trebalo da ima, uticaj na MUP koji je pozvaniji da odlučuje o otkazivanju šetnje od patrijarha. Ali je nešto nema ovih dana... „SPC ima pravo na svoje stavove o društvenim temama, pa i na svoje viđenje ovog pitanja. Međutim, problem je što su ti stavovi, zahvaljujući uništavanju sekularnog karaktera države, postali do te mere uticajni da postaju merodavni za celo društvo, državnu politiku, razna događanja, zabrane... umesto da se odnose samo na vernike koji imaju pravo da se orijentišu prema shvatanjima i dogmama SPC. U takvom kontekstu, koji im je omogućila ova vlast ali i prethodne, SPC drži monopol na to šta je duhovnost, moral, nacionalni interesi, vrednosti srpskog naroda... Taj monopol se onda ogleda i u sve većem uništavanju tekovina građanskog društva. To se, naravno, može desiti samo u predmodernom društvu koje je u sukobu sa civilizacijskim kriterijumima odnosno modernošću. Zbog pomenutog dopuštanja (vlasti su tetošile tu versku organizaciju, činile joj ustupke, mahom zbog svojih interesa, SPC je u brojnim prilikama vraćala usluge i legitimisala delovanje vlasti) raste moć SPC koja je danas značajan faktor i od čijih stavova i pozicioniranja i vlast zazire. Nema ni koraka ka modernosti srpskog društva ako se ne neutrališe aktuelni uticaj SPC.  Vlast i SPC su svojim delovanjem napravile pseudosekularnu državu, posledica toga je da smo bliže srednjem veku nego civilizovanom i slobodnom društvu”, kaže Slobodan Sadžakov, profesor etike na Univerzitetu u Novom Sadu. Teško da smo imali upečatljiviji primer da vidimo tu „duhovnost, moral i vrednosti“ koje propagira SPC nego 11. septembra. Patrijarh je na molebanu uzviknuo ključno pitanje: „Ko vodi krstaški rat? Siluju nam pamet, siluju nam dušu“, a više nego dobar odgovor je stigao u isto vreme od vladike bačkog Irineja koji je iskazao veliko zadovoljstvo jer ima priliku da uruči orden ratnom zločincu Vojislavu Šešelju. Uradio je to u ime vladike Longina iz novogračaničko-srednjozapadnoameričke eparhije, ali nije krio da oseća „deo časti i prijatnu dužnost“ jer može da okiti još jednim crkvenim ordenom (prethodni mu je dodelio vladika mileševski Filaret) čoveka koji je uz dokazane ratne zločine dodatno pretio poverenici za ravnopravnost Brankici Janković silovanjem, bivšoj poslanici Aleksandri Jerkov da će joj „nestati sve dlake sa glave, glava biti namazana katranom i nalepljena guščijim perjem“, a novinarki Snežani Čongradin da će je pregaziti džipom. Pa ko nam onda siluje dušu: deo građana koji po zakonima ove zemlje ima prava da prošeta iako se njihovo seksualno opredeljenje ne dopada SPC ili oni koji odlikuju i slave zločince i koji su blagosiljali i oružje i zloglasnu jedinicu „Škorpioni“, pre polaska u zločin i krađu. „Meni je vrlo drago što se SPC potpuno ogolila. Jer ona je ne samo na Šešeljevim ratnim pozicijama, već je ona jedan od prvih tvoraca tog programa. SPC je još 1982. godine javno tražila tzv. preuređenje Jugoslavije, što je značilo njeno rušenje i rat. Sad su taj ciklus zapečatili i javno podržali i ratne zločine. Takav ekstremno desni stav je usklađen i sa tzv. porodičnim vrednostima, koje valjda znače da građani nemaju seksualne slobode, a da ih sveštenici imaju i preko granice krivičnih dela, kakva je pedofilija. Sad smo načisto sa tim da je SPC samo jedna od ekstremno desnih stranaka koje podržavaju ovu vlast“, kaže Dubravka Stojanović, profesorka istorije na Univerzitetu u Beogradu. Slično misli i Slobodan Sadžakov: „Postavlja se i pitanje kakvo je pravo SPC da govori o vrednostima ako znamo da odlikuje diktatore, ratne zločince i biznismene sumnjivih biografija, da prikriva pedofiliju u svojim redovima, da koristi sve privilegije i bogati se... Oni podržavaju sve najprimitivnije, najreakcionarnije, najnasilnije u ovom društvu, to su njihove vrednosti.“ I stvarno je teško razumeti sa kojim kredibilitetom govori organizacija u čijim redovima je zabeležen niz slučajeva pedofilije, a koja nije pokazala ni minimum želje da se s tim problemom suoči i da iz svojih redova udalji one koji su vršili seksualno nasilje nad decom. Očigledno je za SPC prihvatljivije da svešteno lice seksualno zlostavlja maloletnog dečaka nego da dvoje odraslih ljudi dobrovoljno stupi u istopolnu vezu. Vladika Pahomije ni na koji način nije osetio posledice optužbi da je seksualno zlostavljao četvoricu dečaka, a pravosuđe se postaralo da dođe do zastarevanja slučaja, dok se slučaj vladike Kačavende okončao penzionisanjem, a ne sudskom odlukom. Povodom optužbi da su pojedini sveštenici godinama seksualno napastvovali maloletnike, SPC je pokrenula istragu koju je vodio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, ali nakon saslušanja 40 sveštenika i niza pregledanih snimaka niko nije optužen, niti je SPC izrekla sankcije bilo kome. Za to vreme je Katolička crkva pooštrila zakon i uvela kaznene mere ne samo za počinioce već i za one koji su zataškavali takve slučajeve. A ako je u pitanju razlika između pravoslavlja i katoličanstva, onda se nameće drugo pitanje – zašto SPC nije tokom epidemije pomogla zdravstvene vlasti (čak je i svesno stvarala situaciju za širenje bolesti), umesto da je, na primer kao crkva u Rusiji, obezbedila vakcinaciju preko svojih sveštenika i u najudaljenijim zajednicama. Uz takve podatke ne bi ni trebalo da nas čudi dodela ordena Vojislavu Šešelju, naročito ako imamo u vidu kome je SPC do sada davala ordenje. Nikada Ženama u crnom ili bilo kome drugom ko je bio protiv nasilja, nikada humanitarcu ili nekom poput Majke Tereze, ali redovno privrednicima koji su im davali svoje pare, ali i političarima na vlasti koji su im darivali naše pare, poput Palme, Selakovića, Vučića, Dodika... i Siniše Malog jer njegovo odlikovanje upućuje na još jedan moralni aspekt SPC – tačno je da postoji božja zapovest „ne kradi“, ali se ona u srpskom pravoslavlju izgleda ne odnosi na intelektualnu svojinu. A opet, možda bi i trebalo da nas čudi kada znamo da se u međuvremenu promenio patrijarh i da je na mesto Irineja došao Porfirije koji je do juče imao drastično drugačiji sistem vrednosti. Kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski svojim studentima je 2019. rekao sledeće (snimak je delimično nejasan, pa prenosimo samo jasne delove): „...Za to ko je dobio orden, ko nije dobio orden, svaki drugi mafijaš u Srbiji je dobio orden SPC-a. Ordenje ne znači ništa, ordenje je toliko devalviralo. Pa, ne, svako svog pajtosa u svojoj partiji može... Neki baja i dao mi je lovu da napravim ne znam ni ja šta, evo, orden tamo, dajte, znaš, da mu date, da bi dao još više. Hiljade ljudi je dobilo…“ A onda je 1001. orden, i to ni manje ni više nego najvredniji – Orden Svetog Save, direktno iz ruku čoveka koji je to izjavio, dobio i Viktor Orban. Patrijarh srpski Porfirije mu ga je doneo lično u Budimpeštu da bi ga nagradio za „hrišćanske vrednosti“ (žičane ograde na granici i policijsko zlostavljanje izbeglica) u koje valjda spada i to što je u zgradi parlamenta u Budimpešti otkrivena bista Mikloša Hortija. I sve je to normalno i hrišćanski, pa čak i kada vladika Nikanor poziva na oružje, ali je neophodno organizovati do sada četiri molebna da bi se sprečila jedna jedina šetnja zakazana za 17. septembar. Dobro, možda je za SPC prihvatljivije da uz nju šetaju ljudi sa oznakama „Z“ koji se zalažu za razaranje čak i ukrajinskih heteroseksualnih porodica, umesto da dozvoli da daleko od nje šetaju ljudi sa zastavama duginih boja. Ali, uz sve uvažavanje njihove moralne fizionomije, ipak se nameće pitanje da li su kao institucija propustili da urade nešto što su morali? „Sve ličnosti i događaji, i u prošlosti i u sadašnjosti, kojih bi se svako normalan stideo, za njih su prihvatljivi. Osuđeni ratni zločinci za SPC su heroji. Blagonaklon, pozitivan stav prema četničkom pokretu od strane SPC ne iznenađuje ako se ima u vidu da su četnici u Drugom svetskom ratu bili realizatori koncepta velikosrpske ideje. Sveštenici SPC će rado održati opelo Draži Mihailoviću i proglasiti koljače svetima jer se oni odlično uklapaju u njihov vrednosni sistem sastavljen od najmračnijih ideja i pojava. Oni su blagosiljali i ratne zločince devedesetih godina, kao što su podržavali i ratnu politiku Srbije. Tako ni danas nemaju problem da zastupaju neočetničke ideje, ali imaju problem da pozitivno vrednuju antifašističku borbu. Što se tiče njihovog pritiska da se otkaže Evroprajd, to predstavlja samo nastavak njihovih napora da se u Srbiji ne konstituišu građansko društvo i sekularna država. NJima treba srednjovekovna kaljuga u kojoj se najbolje snalaze. Oni se za to bore“, kaže Sadžakov. Pa, dobro im ide. Od trenutka kada je u jeku ogromnih poplava 2014. tadašnji patrijarh Irinej održao samo jednu molitvu i optužio predstojeći Prajd za zlo koje nas je snašlo uz reči da je to „Božja opomena da se sklonimo s puta poroka, zlobe i bezakonja“, stiglo se i do najave petog molebna za borbu protiv onoga što za SPC predstavlja „zlo“ i do ordenja za Orban-Šešelj „dobro“. Sandra Petrušić