Sve će to propaganda normalizovati

Vlada Slovenije, predvođena premijerom Robertom Golobom, već je potrošila svojih prvih 100 dana. U Srbiji vlada još nije ni sastavljena iako su izbori održani tri nedelje pre slovenačkih. To je sve normalno, što bi rekao Muta Nikolić. I Belgija je, podsetio bi neko, čekala vladu 16 meseci, a nama, inače, sistemska prokrastinacija nije nešto na šta nismo navikli. Normalno nam je i da kao javnost zapravo nemamo pojma zbog čega formiranje kabineta traje tako dugo kad se već zna ko ima većinu u parlamentu, niti čujemo da neko smisleno debatuje o politikama koje će suštinski definisati rad izvršne vlasti – da li će se orijentisati razvojno ili socijalno, da li će se i kako povratiti iz spoljnopolitičke pogubljenosti, kojim sredstvima će obezbediti obećani mir i stabilnost, hoće li biti kakvog ubrzanja ka Briselu, u kojim resorima su nam najhitnije neophodne reforme… Što je najgore, normalno nam je i da nemamo baš neku javnost, naročito ne kritičku, i da nam se ona, proterana iz nacionalnih medija, samo priviđa u neprestanom ratu avatara na društvenim mrežama, kao neka utvara sačinjena od polarizujuće toksičnosti, agresivnosti, dezinformacija i površnosti moralne panike. Kao da živimo u izoštrenom opisu stvarnosti koji je Hana Arent davno dala u Izvorima totalitarizma, primećujući da se mase dovode do tačke u kojoj će poverovati u sve i, istovremeno, neće verovati ni u šta. Misliće da je sve moguće i da ništa nije istina. Dramatične su razmere u kojima propaganda zauzima mesto javnog informisanja. Od očiglednosti laži veća je samo nemoć društva da na nju reaguje, osim bezopasnim podsmehom na „bisere“ o svadbama koje dižu cenu krompira i „Kjubikovoj“ montaži. Svedoci smo, pa svi zajedno i saučesnici u normalizaciji svega devijantnog u funkcionisanju državnih institucija i društvenih mehanizama. Poput one poslovične žabe koja ne primećuje kako se voda lagano zagreva do ključanja, svakog dana smo sve manje osetljivi na primere nasilja, korupcije, uzurpacije, klijentelizma, diskriminacije… Samo u poslednjih 12 meseci fekt-čekeri Istinomera ocenili su 25 izjava predsednika Srbije, koji je ujedno i najprominentnija medijska ličnost u zemlji. Nikog više neće začuditi da nijedna izjava nije bila istinita. Normalno, predsednika ništa nije koštalo to što je prečesto hvatan u obmanjivanju građana. Nasuprot idealu da najveća moć sa sobom nosi i najveću odgovornost, mi vidimo praksu u kojoj moć oslobađa od odgovornosti. Kada smo pre 20 godina pravili Crtu, s namerom da doprinesemo uspostavljanju sistema u kojem će izabrani predstavnici građana i javni funkcioneri morati u svakom času biti spremni da podnose račune onima koji su ih birali i koji ih plaćaju, nismo pomišljali da će nam posmatranje izbora u nekom trenutku postati glavna preokupacija. Verovali smo da je regularnost izbora bazična vrednost koju smo trajno stekli i da su pred nama neki finiji radovi na razvoju demokratske kulture. Koliko smo naivni bili, pokazalo nam se i u aprilu ove godine kada smo zaključili da je kvalitet izbornog procesa u celini pao u odnosu na prethodne izbore. A te prethodne smo već ocenili kao lošije od svih koje smo do tada posmatrali. Verovali smo i da je Srbija nepovratno krenula evropskim putem, te da je na nama da pomognemo koliko možemo da što pre stignemo na odredište. Danas vidimo da nam se pristupni pregovori vuku već više od 100 meseci; od svih članica EU, Hrvatska je rekorder po dužini pregovora, a oni su trajali 68 meseci. Jasno je da taj jadni tempo nije isključivo posledica (ne)činjenja naše države, ali uznemirujući je utisak da se nekako tiho normalizuje odustajanje od Evrope kao cilja i da se, u tom smislu, „zamor“ političara prenosi i na građane. Istraživanje javnog mnjenja koje je Crta sprovela u drugoj polovini maja ove godine pokazalo je da bi se 40 odsto građana obradovalo ako bi Srbija odustala od EU i formirala savez s Rusijom. NJih 26 odsto bi se zabrinulo zbog takvog razvoja događaja, a 24 odsto bi bilo ravnodušno. Kakav je medijski pejzaž u kojem polako vene entuzijazam društva prema Evropi? Već jako dugo obeležen je izrazitom dominacijom vladajućih struktura i deficitom pluralizma. Uzmimo za primer period od 18. aprila do 31. jula 2022. Monitoringom programa televizija s nacionalnom pokrivenošću Crta je ustanovila da su 97 odsto vremena opredeljenog za domaće političke aktere u centralnim informativnim emisijama zauzeli pripadnici stranaka na vlasti. Pojedinačno je, razume se, najprisutniji Aleksandar Vučić sa 63 odsto minutaže. Da li je politički život u Srbiji do te mere ispražnjen od suštine da je moguće da do promene strateškog opredeljenja države dođe tek tako, bez otvorene i široke debate i bez dubinskog pretresanja pitanja šta je alternativa? Da li nam bezbroj kratkotrajnih afera, koje, po pravilu, nemaju epilog, zamagljuje pogled na krucijalne teme budućnosti? Pred nama se svakodnevno mešaju zastrašujući defekti države s bizarnostima propagandne industrije spektakla, stvarajući kakofoniju usled koje, pre ili kasnije, mnogi od nas požele da zapuše uši. Red istinske drame poput one kroz koju prolazi novinar Milan Jovanović kome su zapalili kuću, red predsednika koji izlazi iz frižidera. S jedne strane deca koja su politički nepodobna za vrtić, s druge autobuska vožnja metroom. Malo najavljivanja rata na Kosovu, malo ratovanja Željka Mitrovića i Bake Praseta. Danas su nam mala groblja, sutra nam ljude ne kosi kovid nego autobusi. I premijerka nam je lezbijka, i „pederi neće šetati“ da ne bi ugrozili nacionalnu bezbednost. Naprednjaci smo, ali neki smo za NATO, neki za Kremlj, a i za „srpski blok“, naravno. Opozicija smo, ali bismo da profitiramo na populizmu većem od Vučićevog. Nacionalisti smo, ali više volimo neku tuđu državu. Sad štitimo one koji malaju zločince po fasadama, sad nazdravljamo Otvorenom Balkanu. Ovde postavljamo na funkciju Svetozara Andrića, tamo za oproštaj kleči Veran Matić. Kao da se haos otima kontroli, ali u celom tom ludilu i te kako ima sistema. Građani se sistematski treniraju da na sve sležu ramenima i da slučajno ne štrče tražeći odgovornost onih koji bi da ih svedu na puke podanike. Moramo da tražimo odgovornost. I da učimo kako da razdvajamo bitno od nebitnog. Kao što je već rečeno, na onome ko ima najveću političku moć leži i najveća odgovornost za normalizaciju urušavanja i obesmišljavanja demokratije. To, međutim, ne amnestira sve druge kojima su građani ukazali poverenje da ih predstavljaju, one koji imaju službenu i profesionalnu odgovornost da rade po zakonu i u javnom interesu, koji imaju privilegije nedostupne većini, kojima je dato da obrazuju generacije, da imaju poziciju koja ih čini vidljivim i uticajnim u društvu… Odgovorni smo svi kao građani da budemo solidarni s onima koji pokažu da su hrabriji od nas. Vratimo se još malo u vreme kada smo bili 20 godina mlađi. Kao da je bilo juče i kao da je bilo toliko davno da smo sve zaboravili. Kao da je bilo sve isto, ali i sve drugačije. Lako je prisetiti se nekih važnih razlika. Premijer Zoran Đinđić je bio živ, Srbija još nije stekla nezavisnost voljom građana Crne Gore, radikali su imali 23 poslanika u republičkoj skupštini… Umesto rijalitije, TV publika je gledala prenose haškog suđenja Slobodanu Miloševiću. Ideja demokratije bila je mnogo „popularnija“ nego danas, i kod nas i u svetu. Verovali smo da će za dve decenije Srbija biti „sve drugo“ u odnosu na ovo u čemu smo. U demokratskoj javnosti Srbije tada su se lomila koplja oko formiranja Saveta Republičke radiodifuzne agencije, današnjeg REM-a, i predstojeće podele nacionalnih televizijskih frekvencija. Bitka se vodila između Pinka, oružja svrgnutog režima koji je doslovno ubijao ljude, i B92, simbola borbe za bolju, demokratsku Srbiju. Pre mesec i po dana dodeljene su nacionalne dozvole za emitovanje i Pinku i televiziji koja danas, van svake pameti, nosi ime B92. Slavko Ćuruvija fondacija i Crta podnele su tužbu Upravnom sudu, verujući da je aktuelni Savet REM-a doneo odluku koja nije u skladu sa zakonom i javnim interesom. Tražimo odgovornost iako se današnja javnost nije previše uzbudila zbog nepodopština Regulatora elektronskih medija. Valjda joj je postalo normalno da tom telu više priliči epitet neodgovorno nego nezavisno. Možda je naš pokušaj uzaludan, ali koliko je tek uzaludno očekivati da ćemo sležući ramenima bilo šta promeniti? Srećan nam 15. septembar, Međunarodni dan demokratije. Autorka je direktorka Crte