Reketiranje sirotinje

Kad se presaberem, od svega što sam u Beogradu video u ovih par meseci najviše su me obradovali stranci. Po ulici se puno čuje ruski. Prošli put kad smo imali ruske izbeglice, između dva rata, naša zemlja je videla ogromnu korist od njih. Došli su inženjeri, stručnjaci, doneli znanja koja mi nismo imali, pomogli Beogradu da se od palanke pretvori u grad. To sam čitao u knjigama, ali sličnom sam fenomenu bio očevidac u Portugalu gde su, zbog socijalnih potresa u zemlji nagrnuli Brazilci, pa se zahvaljujući talasu brazilskih zubara u zemlji drastično smanjila krezubost. Svedočio sam i kako su brazilski majstori za marketing i film naučili lokalce da prave TV reklame i telenovele. Još više od Rusa u egzilu u Beogradu su me obradovali stranci koji su tu došli da traže sreću pa rade: voze bicikle, isporučuju pice, služe po kafanama. To je dobar znak. Gde ima radnika sa strane tu je ekonomija živa, trebaju joj vredne ruke. Što je varoš bogatija, to joj je urbana fauna šarenija, a na kuću mi je hranu dostavio Kubanac, Turkmen, Tunišanin, jasan znak da je u našoj zemlji bolje nego u njihovima. Što ih više ima, to je bolje za nas. Što su srećniji tu gde jesu, to je društvo pravednije, i to je bolje za nas. Čujem, međutim, da nisu jednako tretirani, da tu postoje posrednici, firme koje im uzimaju procenat. Ako je to istina, jako je ružno. Ti posrednici su zamalo pa trgovci ljudima. S druge strane po našim zakonima dva čoveka koja obavljaju isti posao trebalo bi da zarađuju iste pare, crnci i belci, domaći i stranci, žene i muškarci, za sve po zakonu važe kriterijumi koji ne uzimaju u obzir ko si i šta si nego šta radiš. A kad se zakon poštuje, to je dobro za nas. Devedesetih je u Portugalu ekonomija rasla, ponestalo je radne snage, poslodavci su tražili da im se obezbede dozvole za uvoz radnika, masovno su dolazili Rumuni i Ukrajinci. Bila je ovde i pre toga, 60-ih i 70-ih, situacija kada je došla nekvalifikovana radna snaga iz Afrike, oni su bez ikakvih prava radili od jutra do mraka ne bi li othranili porodice. To što Portugalci tada nisu bili pošteni prema imigrantima, što su dopustili da budu eksploatisani, osvetilo se društvu. Nikle su favele, a imigranti su, radeći dan i noć, zapustili svoju decu, pa se druga generacija, koja je gledala svoje roditelje kako rmbaju obespravljeni, odala besposličarenju i kriminalu. Naučena sopstvenim greškama, od 90-ih država pazi da se tako nešto ne ponovi i uzela je na sebe da obezbedi uslove da taj uvoz bude pošten. Zato daju radne dozvole svakom ko ima posao, pod uslovom da je prijavljen, da ima socijalno i zdravstveno i zagarantovana primanja. U konzulatima su organizovali regrutaciju radnika, izbegnuti su posrednici, da niko ne reketira sirotinju. Mnogi useljenici su se u Portugalu zadržali samo dok nisu sredili papire za bogatije zemlje, u kojima se više isplati biti gastarbajter, neki su se vratili kućama, ali dosta ih je trajno ostalo. Lep je slučaj LJubov, koja meni sprema stan. Ona od dvadesete godine čisti kuće po Lisabonu, s tim što je posao digla na poluindustrijski nivo, ima tim. Rade kao mećava, uđu ona i dve drugarice, srede ti kuću dok si rekao keks. Imaju puno posla, zarađuju, zadovoljne su. Ima i slučaj sela odakle je moja tašta, koje je bilo na demografskoj samrti. Omladina je otuda masovno otišla u Luksemburg, ostali su starci i vinogradi. Kada je već izgledalo da će vinogradarstvo zamreti a selo opusteti, kad su već razmišljali da zatvore školu, pojavili su se Rumuni, selo su digli iz mrtvih. Oni sada obrađuju zemlju i vode brigu o starima, a u školi sad ima više rumunske dece. To su sve znaci naprednog društva i lek za negativne demografske trendove. Šta sam zapravo hteo da kažem - bilo bi za sve dobro da naša zemlja nastavi da privlači stranu radnu snagu, ali ako želimo da steknemo lojalne građane, ako ne želimo da imigranti žive po favelama i da im se deca bave kriminalom, i što je najbitnije, da među nama ne živi obespravljeno roblje, moramo s njima biti pošteni i država mora da se pobrine da im sva prava budu zaštićena i da nikada niko ne može da kaže da je u Srbiji robovao. Ne znam je li tako, ali ako nije, to nije preterano teško postići, samo treba poštovati zakone.