Turski dronovi za srpsku vojsku koštaće nas stotine miliona evra

Tokom prošlonedeljne posete turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Beogradu, predsednik Aleksandar Vučić ponovio je želju da se nabave bespilotne letelice bajraktar TB2 i istakao da je Srbija spremna da izdvoji još više novca nego što je prvobitno razmatrano. Na konferenciji za štampu obavestio je građane da će izdvojiti nekoliko stotina miliona evra za kupovinu dronova, čija se cena po komadu kreće od dva do pet miliona evra, u zavisnosti od modela. Turska je možda nova na listi prodavaca oružja Srbiji, ali manir nabavki naoružanja i retorika koja je prati ostaju isti. Nakon posete usledila je već ustaljena tirada prorežimskih medija o Erdoganovim „smrtonosnim dronovima“ i „bespilotnim zverima“, a posebno su interesantni naslovi dva tiražna tabloida u kojima se sugeriše da Srbija „dobija“ dronove od Turske i tako čitaoci navode na pogrešan utisak. Provladini mediji netransparentnost vojnih nabavki često pravdaju ratobornom retorikom i narativima o ugroženosti ili stvaraju pogrešnu sliku da naoružanje dobijamo praktično na poklon, zahvaljujući ličnim vezama i sposobnostima predsednika. Sve vojne nabavke plaćaju se iz novčanika građana i to sve više iz godine u godinu. Čak i donacije koje smo tokom prethodnih godina dobili, recimo šest ruskih aviona MiG 29, iako značajne, nisu besplatne – i te kako su nas koštali njihov transport, remont, obuka, infrastruktura i održavanje. Prema podacima Balkanskog monitora odbrane, koji je objavio Beogradski centar za bezbednosnu politiku, izdaci za odbranu su se od 2017. vrtoglavo uvećali, od 1,4 odsto do skoro 2,5 odsto BDP-a prošle godine. Rast budžeta prati i velika netransparentnost - budžeti i završni računi nisu u dovoljnoj meri raščlanjeni i detaljni, što onemogućava njihovo tumačenje, a samim tim i sveobuhvatan nadzor. Trend rasta budžeta pratio je poslednjih godina trend zarobljavanja Narodne skupštine od strane vladajuće koalicije. Iako bi trebalo da bude najvažniji kontrolor trošenja budžeta u ime građana, proteklih godina uloga Narodne skupštine se svela na simulaciju nadzora i stavljanje pečata na odluke koje je izvršna vlast već donela. Nijedna sednica Odbora za odbranu nije posvećena razmatranju budžeta ili nabavkama naoružanja i vojne opreme, na plenarnim sednicama su se ogromni rebalansi usvajali bez rasprave i nijedno poslaničko pitanje o nabavkama nije upućeno resornim ministrima. Građani bi trebalo da znaju koliko, po kojoj ceni i sa kojim ciljem se kupuje naoružanje njihovim novcem, što u Srbiji nije slučaj. Izjavom da ćemo na turske dronove potrošiti nekoliko stotina miliona evra je po ko zna koji put ponovljen manir da o detaljima pojedinačnih nabavki ili planovima možemo čuti isključivo kada predsednik države ili (ređe) neki od zvaničnika iz sistema odbrane proceni da je pogodan politički momenat da iste obelodani. Već godinama se nabavke naoružanja koriste za unutrašnje i spoljne potrebe. Narativom o jakoj vojsci se skupljaju laki politički poeni u zemlji i obezbeđuje da javnost zažmuri na netransparentno trošenje državnog novca. S druge strane, haotična spoljna politika Srbije se ogleda u nabavkama sa svih strana – tokom godina su nabavljani ruski i evropski helikopteri, francuski i ruski sistemi protivvazdušne odbrane, kineske bespilotne letelice… U tom kontekstu, Turska je još jedan od veoma diversifikovanih izvora naoružanja za Srbiju. Još jedan trend ukazuje na preveliko oslanjanje na spoljnu politiku u nabavljanju naoružanja - oštri skokovi u izdvajanjima za odbranu tokom godine, najčešće prebacivanjem sredstava iz budžetske rezerve Ministarstvu odbrane, i to na stavku za naoružanje i vojnu opremu. U 2018. i 2020. izdaci su uvećani oko 20 odsto tokom godine, dok je najdrastičniji skok zabeležen u 2021, kada je budžet Ministarstva odbrane uvećan oko 51 odsto u odnosu na inicijalni, tako da su izdaci za odbranu lane premašili 1,3 milijarde evra. Ovakve razlike jasno ukazuju na nedostatak dugoročnog planiranja i sklapanje ad hoc ugovora o nabavkama, u skladu sa spoljnopolitičkim prilikama. Preveliko oslanjanje na spoljnu politiku i stihijsko nabavljanje bez nadzora može se obiti o glavu na razne načine. Pre svega, izbor partnera potencijalno stvara probleme, kao što trenutno zbog međunarodnih sankcija ne možemo dobiti ono što je već naručeno i avansno plaćeno od Rusije. Takođe, uz velike sisteme naoružanja uvek ide i prateća infrastruktura, logistika, i ono najvažnije – ljudski resursi koji će njima upravljati i koji će ih servisirati. Ukoliko se ne poštuju planovi, mogu nastati ozbiljni kurcšlusi koji na duge staze mogu naštetiti operativnim sposobnostima Vojske Srbije. Umesto da se u većoj meri vodimo vojnim potrebama i planovima, vladajuća elita je kupovinom oružja kupovala savezništva i pustila da haotična spoljna politika kroji modernizaciju i ulaganja u vojsku. Najavom kupovine bajraktara Srbija se ne izdvaja od drugih svetskih i evropskih mušterija, koje su već stale u red za kupovinu turskih dronova. Velika je potražnja za ovim sistemima koji su se poslednjih godina istakli kao najbolja opcija u pogledu odnosa cene i kvaliteta, dok je Turska zgodan izvoznik koji ne postavlja pitanja, niti zahteva stroge procedure prilikom izvoza. Dronovi su se pokazali učinkovitijim od bespilotnih letelica niže klase poput kineskih, a znatno su jeftiniji od sofisticiranih poput američkih. Poljska je naručila letelice još prošle godine, čime je postala prva NATO članica koja je to učinila, Rumunija i Mađarska su nedavno otkrile da razmatraju kupovinu dronova TB2, albanski parlament je već odobrio nabavku, dok je Velika Britanija takođe povela raspravu u javnosti o kupovini ovih dronova. Bajraktari se uveliko koriste u mnogim afričkim i azijskim državama - pažnju svetske javnosti su posebno privukli tokom sukoba u Nagorno-Karabahu prošle godine, a njihova popularnost je kulminirala sa ratom u Ukrajini. „Dron diplomatija“ pomaže Turskoj da prevaziđe period spoljnopolitičkog ćorsokaka nastalog usled tenzija sa Zapadom zbog svog demokratskog nazadovanja, odnosa sa Rusijom i Kinom i drugih spornih pitanja. Proizvodnjom i distribucijom ovih dronova Turska je militarizovala i komercijalizovala svoju spoljnu politiku i kroz nju širi svoj uticaj u raznim delovima sveta. Obnavljanjem starih i stvaranjem novih unosnih partnerstava, koji kupce često vezuju za tursku namensku industriju na duge staze - kroz obezbeđivanje rezervnih delova, municije, obuku i druge vrste tehničke pomoći, Erdogan pokušava da rebrendira Tursku kao slobodnog igrača u međunarodnoj areni. Još jedna od taktika Erdoganove spoljne politike, koja je već prisutna na Zapadnom Balkanu, a od koje profitira turska vojna industrija, jesu takozvani ugovori o vojno-finansijskoj saradnji. Turska je isplivala kao značajan donator sistema odbrane u regionu kada je nedavno potpisala bilateralne sporazume sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Severnom Makedonijom i Crnom Gorom o doniranju novca za kupovinu turskog naoružanja i opreme. Slična praksa postoji i u drugim delovima sveta - takvi ugovori su sklopljeni i sa Etiopijom i Azerbejdžanom, kao i sa Ukrajinom još 2020. Ovo su instrumenti širenja turskog uticaja kroz vojnu saradnju, ali i direktan profit za autokratski režim, u kom namensku industriju vode ljudi povezani sa šefom države. Upravo u kompaniji Bajkar koja proizvodi dronove jedan od vodećih ljudi je Selčuk Bajraktar, koji je oženjen Erdoganovom ćerkom. Marija Ignjatijević istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku