Braća po sistemu

Još jednom se potvrdilo da identitetska pitanja, njihova simbolika i upotreba, mogu biti okidač političkih procesa, sa (ne)jasnim ishodima. Prvo su dosta krhke novosadske opozicione partije, za ovu priliku podržane od strane više nevladinih organizacija, pokrenule peticiju pod naslovom Digni gard, odbrani grad, sa podnaslovom Reci NE spomeniku fašistima, sa namerom da se sa spomenika nevinim žrtvama nakon oslobođenja Novog Sada 1944. eliminišu zločinci, koji su se neznano kako, našli na spisku. Podsetiću, Skupština Novog Sada donela je odluku da se u gradu podigne spomenik „Nevinim žrtvama 1944/1945“, na inicijativu koja je potekla od Saveza vojvođanskih Mađara (SVM). Ovo je trenutno izazvalo nezadovoljstvo javnosti, koji su ovu aktivnost povezali sa spiskom Komisije za tajne grobnice nastradalih civila, nakon septembra 1944. Na spisku se nalazi najmanje 20 osuđenih ratnih zločinaca, saradnika okupatora, među kojima i učesnici i organizatori Novosadske racije, ratni gradonačelnik Mikloš Nađ, odgovoran za zločine i tokom rata, Janoš Tot, ubica petorice braće Jovandić i saučesnik u ubistvu devet članova porodice Kolarov-Mašin, Imre Balog, koji je bajonetom ubijao decu, i mnogo drugih lica, svesno ili ne, prošvercovanih u spisak nedužnih žrtava. Treba naglasiti da Novosađani i žitelji Šajkaške imaju poseban pijetet prema žrtvama Racije, da se svake godine ona obeležava, sa željama da se to obavi dostojanstveno, uz uvažavanje pripadnika verskih i nacionalnih zajednica, sa neizbežnim učešćem političara, koji skoro uvek žele i uspevaju da ovaj događaj pokvare. Nekad odsustvom, češće viškom emotivnosti i politikantstva u ovakvim situacijama. Ali, konstanta je da se Novosađani i Šajkašani sećaju i čuvaju uspomenu na hladne dane s početka 1942, o tome se piše, ostaju sećanja, neguje se, na tipično ravničarski način, kultura sećanja. Ujedinjeni novosadski antifašisti su svoju akciju dosta dobro organizovali, uz već tradicionalno ometanje gradskih vlasti, pokazao se i izvestan napredak u saradnji opozicionih partija, uz simboličko pomaganje NVO sektora, i značajnu podršku građana. Sve je ličilo na hepening, koji će se relativno brzo okončati, kao i sve učestalije bune i protesti u gradu, protiv rđave vlasti i njenih loših rezultata rada, u poslednje vreme. A, onda, pojavila se vest da je u mađarskom parlamentu osvanula bista Mikloša Hortija, dugogodišnjeg regenta Mađarske, admirala bez mora, Hitlerovog saborca kada je trebalo napadati Jugoslaviju i SSSR, šefa režima koji je organizovao Novosadsku raciju, kada je u januaru 1942. mađarska okupatorska vojska pobila i pod led Dunava bacila više od 1.200 Jevreja, Srba, Roma i drugih Novosađana. Najviše su ljude ubijali na Štrandu, i na mestu današnjeg tržnog centra Promenada. Bez objašnjenja, gradske vlasti nisu želele da se prigodnom tablom obeleži to mesto. Sam Horti se volšebno provukao sudovima za kažnjavanje zločinaca nakon Drugog rata, mirno dočekavši kraj života u Portugalu. Na svesno veličanje regenta niko od pokrajinskih vlasti, inače i u ostalim prilikama dosta neprimetnih u javnosti, nije reagovao, posebno nije Igor Mirović, prvi čovek Pokrajinske vlade. Dosta ezopovski reagovao je dugogodišnji predsednik Skupštine Vojvodine, predsednik SVM, višegodišnji lojalni koalicioni naprednjački partner, Ištvan Pastor: „... jer sada, povodom podizanja spomenika u Novom Sadu, vidimo da je u glavama mnogih ljudi neverovatna zbunjenost... I mi ovde još imamo posla, nezavisno od toga šta mislimo o tome kako su se događaji odigrali. Nažalost, kako dolaze nove generacije i ljudi koji se sa ovim nisu sreli pre deset i više godina, koji nisu odrasli tako da im je o tome govoreno, potrebno je neprestano, iznova govoriti o tim stvarima.“ To, po nama, nije sporno, pričati se mora, moraju se sahraniti žrtve, kazniti zločinci, ako su još dostupni zemaljskim sudovima, obeležiti na prigodan način mesta stradanja, bez veličanja zločinaca, prestati sa praksom retroaktivnog unapređivanja zločinaca u borce za našu stvar, veru, ili ih proglašavati za borce za demokratiju, jer su se, navodno, borili protiv komunizma i stradali od istog! Pogledajmo malo širi politički kontekst. Na vlasti u Mađarskoj i u Srbiji su slični politički režimi. Naučnici bi ih klasifikovali u autoritarne sisteme sa, konsekventno, jakim i neupitnim liderima –Viktor Orban tamo, i Aleksandar Vučić, ovde. Višestruko dokazani kao šampioni kršenja demokratskih procedura i ljudskih prava, veoma dobro sarađuju i imaju zajedničkog uzora – neograničenu moć i vladavinu Vladimira Vladimiroviča Putina u Rusiji. Da li se samo zbog toga dobro razumeju? Ne, ima nešto i u ličnim svojstvima lidera, njihovom svesnom opredeljenju za ovaj način vladavine ljudima, državama i uplitanje u svaku oblast društvenog života. Očigledno je da je Vučić Srbiju toliko približio Orbanovoj Mađarskoj, da je sa njihovog stanovišta ispravno zaključiti da odnosi dve zemlje nikada nisu bili bolji kroz istoriju, nego što je to danas slučaj. Toliko je to Vučiću bitno, da ne reaguje na neke uistinu stvarne izazove i provokacije koje stižu od strane severnog suseda. Za manje provokacije, ili ono što režim i njegovi glasnogovornici smatraju da su provokacije, koje srpskoj politici dolaze iz Hrvatske, BiH, Crne Gore, ili sa Kosova, u stanju smo da zaoštravamo odnose do iskopavanja ratnih sekira, dok sa Mađarskom imamo politiku hodanja po jajima. Podsetimo da Orban ne krije da je njegov politički uzor, i politika koju on ostvaruje, zasnovana na delu Mikloša Hortija, njegovoj želji za uspostavom velike mađarske države i ispravljanju odredaba Trijanonskog ugovora. Naravno da Orban to tako ne kaže direktno, ali zato menja ime države iz Republika Mađarska samo u Mađarska, pa neka svako za sebe razmišlja o kakvoj i kolikoj Mađarskoj on misli. Svoju ojačanu ulogu koristi da politikom tzv. meke moći, postane veoma ozbiljan politički igrač u zemljama gde postoji brojna mađarska nacionalna zajednica, Rumunija, Srbija (Vojvodina), Slovačka, Hrvatska, gde značajno ulaže u sport, obrazovanje, kulturu, poljoprivredu, i u rad nacionalnih saveta. Dodamo li tome i vrlo liberalno dobijanje mađarskog državljanstva i putnih isprava, neko bi se mogao zapitati da li su ovakve namere isključivo pozitivne. Voleli bismo da jesu, ali kada su one instrument Orbanove politike, bojimo se da odgovor nije baš pozitivan. Sa druge strane, Vučićev režim je takođe ustanovio određene sporne obrasce, kako u negiranju istorije, posebno Drugog svetskog rata, tako i u odnosu sa susedima, posebno sa državama iz bivše Jugoslavije, koje se u manjoj ili većoj meri i danas, posle svih ratova, tretiraju kao da su neprijateljski entiteti! Takođe, dozvolio je režim da se razne retrogradne ličnosti vrate u politički život – veliča se Milan Nedić, koji dobija sliku u jednoj od najstarijih gimnazija u Srbiji, Dragiša Cvetković dobija ulicu u Nišu, rehabilituje se četnički koljač Nikola Kalabić, zakonom o rehabilitaciji se izrugujemo rezultatima Drugog svetskog rata, falsifikuje se doprinos Srbije antifašizmu, pa je smisleno pitanje, da li mi imamo pravo bilo koga, od starih ili novih suseda, pitati za trun u njihovom oku? Kada nam se sugeriše da smo u stalnoj opasnosti, onda ostaje orijentacija na saradnju sa veoma autoritarnim režimima, Mađarske i Turske (priča za sebe), ne prihvatajući nikakve argumente da bi odnosi morali da se grade sa mnogo više opreznosti, uzdržanosti, promišljenosti, dostojanstva i sa više uvažavanja interesa države Srbije. Tu naravno bode oči činjenica da se u spoljnoj politici najviše razumemo i najbolje sarađujemo sa autoritarnim i autokratskim režimima, posebno sa državama koje se uzdržavaju od uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji ili ih mlako podržavaju. Kad smo već pominjali neke zajedničke karakteristike, Vučić i Orban dosledni su i u tome da ne poštuju one koji su im u životu pomogli u njihovoj promociji, i nemaju za to ni promil zahvalnosti. Tako je Vučić dosta hladnokrvno otpisao svoja dva politička oca – Vojislava Šešelja i Tomislav Nikolića, dok je Orban veoma perfidno iskoristio pare DŽordža Soroša za sopstveno usavršavanje, pa potom protiv njega i njegovog univerziteta CEU poveo lični rat, sa primesama raznih političkih bestijalija. I na samom kraju, bez obzira na dobro razumevanje i lično prijateljstvo dvojice svemogućih lidera, na mađarskoj granici se čeka satima, često nam se učini i bez pravog razloga. Kada se to popravi, autor ovih redova imaće utisak da dve države stvarno imaju nameru da običnim ljudima olakšaju život.