Ko je kriv što Srbiji preti mrak

Globalni problemi u snabdevanju energijom i mineralnim resursima najavljuju sumornu budućnost. Nisu neophodna stručna znanja da bi se sagledale greške usled uplitanja politike gde joj nije mesto i sve manjeg uticaja struke na donošenje odluka. U pitanjima razvoja energetike i zaštite životne sredine, Srbija se ugledala na zemlje EU, iz kojih danas stižu zbunjujuće poruke i zapanjujuće vesti. Ponovo se traži prokazani ugalj, pokreću se termoelektrane i toplane na fosilna goriva, spremaju se džemperi za zimovanje u hladnjikavim stanovima, tuširanje će biti zamenjeno vlažnim ubrusima, industrija radi sa manjim kapacitetom usled samonametnute nestašice prirodnog gasa, dok su cene gasa u Evropi oko sedam puta veće nego u SAD. Tokom naftne krize sedamdesetih godina prošlog veka, svet je doživeo značajan poremećaj u snabdevanju naftom, jednim od energenata. Danas se suočavamo sa energetskom krizom koja je sveobuhvatna, koja stvara nestašice i nezabeležen rast cena svih energenata, od drveta za ogrev, preko derivata nafte do prirodnog gasa i električne energije. Energetske nedaće: Tokom prethodnih decenija, vodeće industrijske sile su se posvetile nadgradnji, uslugama i razvoju visokih tehnologija, smatrajući da su pitanja materijalne proizvodnje i resursa trajno rešena stvaranjem globalne hegemonije i oslanjanjem na kolonije. Uverene u trajnost svoje dominacije, značajan deo tehnološkog razvoja prepustile su svojim dosadašnjim saveznicima. U evropskim zemljama postoji vidljivo tehnološko zaostajanje u mnogim oblastima. Sve teže pribavljanje resursa i energenata, kao i objektivni problemi u očuvanju tržišne i finansijske dominacije uvećavaju probleme sa kojima se suočavaju sve velike sile. Kao i do sada, problemi velikih se često rešavaju na račun slabijih, bilo da se radi o saveznicima ili oponentima. Svaka kriza ili oštrije sučeljavanje velikih predstavlja signal ostalim zemljama da se priberu, sagledaju sopstvene interese, oslone se na sopstvenu pamet i očuvaju suverenitet u donošenju ključnih odluka. Tokom druge polovine 20. veka, sigurnost i dostupnost električne energije su podrazumevane, tako da su problemi srpske elektroenergetike retko dolazili do novinskih stubaca. Domaći naučnici, inženjeri i tehničari dokazali su svoju sposobnost i žilavost tokom 1999. Pored srpskih mostova, porodilišta, škola, pijaca i vašara, na meti evropskih i američkih pilota bile su i elektrane, razvodna postrojenja, dalekovodi, transformatori i drugi elektroprivredni objekti. Uprkos tome, stručnjaci srpske elektroprivrede su pronašli načina da obezbede napajanje električnom energijom. Tokom prethodnih godina, uticaj domaće struke na donošenje odluka značajno je umanjen, mnoge ključne odluke donesene su nekritičkim preuzimanjem tuđih vizija i dokumenata u čijoj izradi nisu sagledane specifičnosti energetike Srbije niti interesi srpskog društva. Zapušteni su ključni izvori električne energije, tako da se Srbija pretvorila u neto uvoznika električne energije. Prema podacima očitanim 19. avgusta u 10:39, srpske termoelektrane radile su sa snagom od 2.381 MW (manje od 60 odsto kapaciteta), hidroelektrane su davale 1.155 MW, vetroelektrane 57 MW, a oko 484 MW se uvozilo. Cena energije na „spot“ tržištu bila je 567 evra za MWh, oko 10 puta veća od cene koju plaćaju srpska domaćinstva. Ako bi uvoz sa navedenom snagom i cenom trajao 12 meseci, koštao bi koliko i gradnja termoelektrane čija bi proizvodnja zamenila uvoz. Skladišta lignita su prazna, akumulacije hidroelektrana na minimumu, ugljenokopi nisu blagovremeno pripremljeni, vetroelektrane i solarne elektrane u ukupnoj primarnoj proizvodnji energije učestvuju sa manje od jedan odsto, zemlje EU nam ne mogu ustupiti energiju jer se i same suočavaju sa nestašicama, tako da im dugujemo zahvalnost ako ne spreče da uvozimo naftu i gas prokazanog ruskog porekla. Resorno ministarstvo je odustalo od gradnje TE Kolubara B, čija bi energija danas bila dragocena. Sećanje na propuste je minulo, tako da srpske vlasti pronalaze uzroke krize u manjku padavina, niskom vodostaju i ratnim sukobima, pripremajući nas za isključenja, rast cena i transformaciju EPS-a u akcionarsko društvo. Deo prethodnih vlasti je u opoziciji, ukazuje na česte incidente, korupciju, propuste i promašaje u elektranama i ugljenokopima, govori o ozbiljnim propustima nadležnog ministarstva i nestručnom rukovođenju, premda su smene u srpskoj vlasti malo šta menjale u načinu upravljanja srpskom energetikom. Stanovništvo sa zebnjom čeka zimu i plaća kritične račune za struju, na kojima je nadoknada za podsticaj vlasnicima obnovljivih izvora za par godina osmostruko uvećana. Jasno je da će se globalni problemi sa energetikom nastaviti i uvećati. Manje je jasno ko je krivac, a među osumnjičenima su usud, klimatske promene, sukob Istoka i Zapada, direktori Elektroprivrede, stručnjaci, vlasti, ali i narod, za koji se tvrdi da bira vlast, i koji zacelo snosi ozbiljne posledice. Ako od energetske krize može biti koristi, ona je pre svega u dovođenju energetike u fokus šire javnosti, kao i veće angažovanje stručnog kadra od integriteta koji radi izvan uticaja užih interesnih grupa. Korist od uvećanja cena imaće multinacionalne energetske kompanije i uži krugovi poslovnih ljudi i političara koji promovišu njihove interese. Stanovništvo će se postepeno privikavati na značajno uvećanje cena energije i oštar pad životnog standarda. Širom sveta, zakonodavci i izvršna vlast nastoje da krizu pripišu ratnim sukobima i klimatskim promenama, prikrivajući svoje višedecenijske greške i nedostatak kompetentnih odluka. Rast cena energenata može smanjiti razlike između energije iz obnovljivih izvora i energije iz fosilnih goriva, što u konačnom ishodu može ubrzati energetsku tranziciju. Zašto smo ranije bili bezbrižni: Tokom druge polovine 20. veka, naša elektroprivreda se oslanjala na domaću nauku i struku. Osnovan je veliki broj naučnih instituta koji su rešavali elektroprivredne probleme u oblasti mašinstva, rudarstva, elektrotehnike, fizike, hemije, geologije, visokog napona, električnih mreža, upravljanja, stabilnosti, hidrotehnike, elektromehaničkog pretvaranja energije, električnih transformatora, električnih merenja, relejne zaštite, energetske elektronike, nuklearne energetike i drugih značajnih oblasti. Na domaćim univerzitetima osnivani su odseci za obrazovanje kadrova neophodnih za planiranje, projektovanje, gradnju i rad elektroenergetskih postrojenja i električne mreže. Mladim naučnicima i stručnjacima pružena je mogućnost da rešavaju probleme od značaja za sopstveno društvo, te da u praksi provere rezultate svojih istraživanja, dok je elektroprivreda ubirala plodove dobro organizovane saradnje sa vrhunskim i odlično motivisanim kadrom. Angažovanje domaće struke omogućilo je da temelji elektroprivrede budu postavljeni tako čvrsto da i odolevaju čak i danas, uprkos svemu. Zahvaljujući saradnji sa elektroprivredom, mnogi fakulteti i instituti stekli su ugled koji i danas uživaju, dok su mnogi domaći stručnjaci postali prepoznatljivi u svetu. Energoinvest, Energoprojekt i druga preduzeća angažovana u gradnji domaće elektroenergetike proširila su svoje poslove na čitav svet. Požrtvovanost, odgovornost, znanje i iskustvo generacija stručnjaka uključenih u razvoj i gradnju elektroprivrede omogućile su da i danas, i pored niza nepovoljnih okolnosti i pogrešnih odluka, stanovništvo i industrija i dalje raspolažu snabdevanjem električnom energijom koje je dostupnije i sigurnije nego u mnogim vodećim zemljama Zapada. Sve doskora, odluke o razvoju elektroprivrede razmatrane su u krugu domaćih stručnjaka, u okviru Stručnog saveta EPS. U međuvremenu, stanje se promenilo. Pitanja vezana za energetiku razmatraju se u okviru radnih grupa Ministarstva za rudarstvo i energetiku, formiranih od predstavnika domaćih elektroprivrednih i energetskih preduzeća, nevladinih organizacija, Američke privredne komore, kao i predstavnika investitora i udruženja zainteresovanih za gradnju povlašćenih izvora električne energije, što pruža mogućnost da se čuje njihovo mišljenje i sagledaju njihovi interesi. Zadovoljavajuća je i zastupljenost pravnika sa privatnih i državnih univerziteta, ali je nedovoljan uticaj domaće energetske struke, što se odrazilo i na usvojene pravce razvoja i donesene odluke. Nezadovoljni pomenutim ishodima, stručnjaci i predstavnici domaćih preduzeća napustili su radne grupe Ministarstva. Bez obzira na to, radne grupe su nastavile sa radom u okrnjenom sastavu. Mnoge odluke donesene tokom prethodnih godina imale su negativne posledice i doprinele da Srbija danas uvozi električnu energiju, da se suočava sa rastom cena električne energije, da gomila nerešene probleme zagađenja životne sredine, i da ima čvrstih razloga da brine za sigurnost i dostupnost snabdevanja energijom. Kako smo od izvoznika postali uvoznik električne energije: Činjenje ili nečinjenje u sektoru energetike ima posledice na duži rok, mnogo duže od jednog ministarskog mandata. Srbija obezbeđuje skoro 70 odsto električne energije iz termoelektrana na lignit. Sigurnost snabdevanja suštinski zavisi od blagovremene pripreme ugljenokopa, održavanja termoelektrana i od zamene dotrajalih proizvodnih kapaciteta novim i savremenim, što zahteva da planiranje investicija, rukovođenje i procesi odlučivanja budu zaštićeni od uticaja užih interesnih grupa. Prvi vidljivi problemi u snabdevanju ugljem javili su se kao posledica poplava 2014. Izrazito negativne posledice imalo je i razdvajanje ugljenokopa i termoelektrana u zasebne jedinice sa razdvojenim interesima i ciljevima. Kalorijska vrednost uglja nije merena u realnom vremenu, tako da su pažnju ugljenokopa i države privlačile tone isporučenog uglja, ali ne i njegov kvalitet niti udeo jalovine. Radi redovnog pribavljanja dovoljnih količina lignita iz površinskih kopova, neophodno je blagovremeno planirati nove kopove, otkupiti zemljište, preseliti stanovništvo, nabaviti, pripremiti i instalirati neophodnu opremu i infrastrukturu i započeti kopanje skidanjem otkrivke, sloja jalovine u kojoj nema uglja, ali koja se ipak mora ukloniti pre nego što počne eksploatacija uglja. Proces pripreme može trajati godinama, tako da nečinjenje može stvoriti zastoj u snabdevanju ugljem i značajno smanjenje proizvodnje električne energije iz termoelektrana tokom veoma dugog perioda. Kao posledica, Srbiji je danas neophodan značajan uvoz energije na koji se troše vrlo velika finansijska sredstva. Tokom četiri zimska meseca, na uvoz električne energije utrošeno je 544 miliona evra, što u sadejstvu sa niskim prodajnim cenama i isplatama povlašćenih cena vlasnicima vetroelektrana dugoročno ugrožava opstanak i samostalnost srpske elektroprivrede. Ozbiljnost i dugotrajnost posledica nameće obavezu da se podrobno istraže razlozi za loš rad ugljenokopa i zastoj u snabdevanju ugljem. Trebalo bi preispitati odluke o pravcima proširenja ugljenokopa, uzroke havarija, uslove predaje kvalitetnijeg uglja trgovcima za druge potrebe, kao i sled događaja koji do mlinova u termoelektranama dovodi neupotrebljiv ugalj. Potrebno je istražiti postoji li neželjena sprega civilnih vlasti i političkih krugova sa uticajnim poslovnim krugovima, sprega koja može ugroziti interes srpskog društva radi promovisanja interesa povlašćenih grupa i pojedinaca. Zdrav razum i društveni interes ukazuju na potrebu jasnog razdvajanja političara, među kojima su donosioci odluka, i poslovnog sveta, koji na odlukama može profitirati ili od njih trpeti štetu. Jedno od rešenja je legalizacija odnosa između poslovnih krugova, zakonodavaca i izvršne vlasti. Kao primer, američke kompanije ostvaruju značajan uticaj na donošenje odluka, ali je rad lobista transparentan, regulisan zakonom i izložen pažnji javnosti, poreznika i odgovarajućih službi, dok se svi prekršaji političara i poslovnih ljudi oštro kažnjavaju. Pored nedostatka uglja, problemi se javljaju i u radu srpskih termoelektrana, čije je zanavljanje ugroženo, i koje postaju sve starije i sve bremenitije problemima. Tokom prethodnih par decenija, obnavljanje termoelektrana i pribavljanje neophodnih investicija otežano je nedomaćinskim radom nadležnog ministarstva, ali i značajnim spoljašnjim i unutrašnjim preprekama. Sve do evropske energetske krize, čiji su počeci postali vidljivi još 2021, zemlje EU su nastojale da prekinu eksploataciju uglja za energetske potrebe, kako bi smanjile emisije CO2 i obuzdale globalno zagrevanje. Vršen je snažan pritisak na Srbiju da što pre zaustavi rad svojih termoelektrana, od kojih smo dobijali oko 70 odsto godišnje proizvodnje električne energije. Prateći sugestije EU, srpski političari, mediji, nevladine organizacije i motivisani eksperti uložili su značajan trud ukazujući na štetne posledice eksploatacije lignita, zaključujući da bi u Srbiji trebalo prekinuti sa njegovom eksploatacijom i osloniti se na obnovljive izvore. Sugerisano je ubrzano uvećanje udela vetroelektrana i solarnih elektrana, za koje se tada verovalo da mogu nadomestiti proizvodnju termoelektrana na ugalj. Mnogi stručnjaci za energetiku imali su drugačije mišljenje, sugerisali su zamenu starih termoblokova novim, sa većim stepenom korisnog dejstva, manjom potrošnjom uglja i manjim emisijama CO2. Novi blokovi bi obezbedili sigurno snabdevanje energijom uz značajno manje emisije štetnih gasova i suspendovanih čestica i mnogo manje ispada i kvarova. NJihov rad bi bio prekinut za dve-tri decenije, iscrpljivanjem zaliha lignita i priključenjem prvih nuklearnih elektrana. Otpori obnovi termoelektrana, poteškoće u pribavljanju sredstava i kontradiktorne odluke države značajno su usporile zamenu dotrajalih blokova i dovele do sadašnjeg zabrinjavajućeg stanja. Gradnja TE Kolubara B započeta je pre više decenija, zalud je utrošeno oko 400 miliona evra za pripremu infrastrukture i nabavku neophodne opreme kojoj danas preti rđa, i koja se drugde ne može koristiti. Uprkos tome, nadležno ministarstvo je krajem maja 2021. naložilo da se obustavi gradnja ove elektrane. Trenutno stanje ne obećava, jer bi TE Kostolac B3 trebalo da krene sa radom tek 2023. Ukoliko se do 2027. na mrežu priključi TENT B3 sa 620 MW, stekli bi se uslovi da se, bez ugrožavanja snabdevanja, sa mreže isključe dotrajale elektrane sa velikim specifičnim emisijama, među kojima su TE Morava, TE Kolubara A, TE Kostolac A, kao i blokovi A1 i A2 TENT. Posle višegodišnjeg ulaganja u obnovljive izvore energije i uz značajne povlastice, udeo vetroelektrana i solarnih elektrana u godišnjoj primarnoj proizvodnji energije manji je od jedan odsto. Obnovljivi izvori ne uspevaju da pruže značajniji doprinos ublažavanju pada proizvodnje zbog trenutnog stanja ugljenokopa. Značajan deo električne energije će i tokom narednih godina dolaziti iz dotrajalih termoelektrana na lignit, koje emituju značajno veće količine štetnih materija od modernih, ultra-super-kritičnih termoelektrana na ugalj, kakve su upravo izgrađene u Nemačkoj (Dateln 4, 1.100 MW, u blizini Dortmunda) ili u Grčkoj (Ptolemaida). Izostanak modernizacije srpskih termoelektrana doveo je Srbiju u situaciju da emituje više CO2 i da ostvaruje veći doprinos globalnom zagrevanju nego što bi to bio slučaj da su investicije u modernizaciju bile blagovremeno obezbeđene i sprovedene. Ovakav ishod nije u skladu sa ciljevima smanjenja emisija CO2, niti sa obuzdavanjem globalnog zagrevanja, ali bi bilo licemerno i nepravedno prebacivati krivicu na aktiviste koji su se borili protiv modernizacije termoelektrana. Aktivisti imaju pravo i obavezu da ispolje svoju opravdanu zabrinutost zbog globalnog zagrevanja i ugrožavanja životne sredine, ali oni nisu u obavezi da raspolažu stručnim znanjima iz kojih sledi da je zapostavljanje termoelektrana uzrok nestašica, veoma skupog uvoza i neočekivanog i neželjenog uvećanja emisija. Krivica je na donosiocima odluka, a koren svih pogrešnih odluka je nedovoljno oslanjanje na domaću pamet, na stručnjake od integriteta koji su oformljeni i angažovani tako da nemaju drugih ciljeva osim dugoročnog interesa srpskog društva, i sem njega nemaju drugog poslodavca. Uticaj političkog života u Srbiji na rad Elektroprivrede nije bio pozitivan. Već decenijama politika odlučujuće utiče na postavljanje i smenu rukovodećeg kadra EPS-a i zato je sve manji uticaj struke na upravljanje ugljenokopima i elektranama. Političari su skloni da organizuju medijski praćeno pokretanje novih i remontovanih energetskih postrojenja i da nameću svoj raspored, što se odražavalo na finalne korake u remontu i na pogonsko stanje. U formuli za izračunavanje bruto društvenog proizvoda ubrajaju se i tone iskopanog materijala na ugljenokopima, kao i izvoz električne energije. Usiljeno iskopavanje uglja sa prevelikim udelom jalovine i neumereno pražnjenje akumulacionih jezera koincidiralo je sa trenucima kada su političari nastojali da se pohvale većim rastom BDP-a. Kulminacija dvadesetogodišnjeg neodgovornog upravljanja podudara se sa svetskom energetskom krizom i borbom velikih sila oko svetske hegemonije. Nažalost, problemi i incidenti na ugljenokopima ne prestaju. Avgustovske kiše su potkopale podlogu na površinskom kopu Tamnava, tako da je bager nakrivljen i oštećen, što će dodatno smanjiti raspoložive količine lignita i uvećati uvoz. Uticaj političkih partija na direktore Elektroprivrede sužava prostor za uticaj struke, što nagoveštava produžavanje neodgovornog rada i lošeg upravljanja. Pored lošeg stanja ugljenokopa i termoelektrana, dodatni razlog za brigu predstavlja i veliki dug Elektroprivrede. Deo krivice snosi država, koja je zadužila EPS da isplaćuje garantovane iznose povlašćenim proizvođačima energije, pre svega vlasnicima vetroelektrana. Dug je značajno uvećan i velikim troškovima uvoza električne energije, koji neretko premašuju 150 miliona evra mesečno. Planirana diversifikacija snabdevanja gasom i oslanjanje na tečni gas, čija je cena veoma velika, dodatno će opteretiti srpsku energetiku. U uslovima gde je neophodno graditi nove proizvodne kapacitete i modernizovati mrežu, i gde nema raspoloživih sredstava, opcije privatizacije Elektroprivrede, dokapitalizacije i deljenja vlasništva sa stranim investitorima predstavljaju korak od koga zazire veliki broj stručnjaka. Dosadašnja iskustva ukazuju da treba poboljšati našu sposobnost da, u sučeljavanju sa stranim investitorima, očuvamo i promovišemo dugoročne interese srpskog društva. Uspešnost u slučajevima javno-privatnog partnerstva ili deljenja vlasništva sa stranim investitorima podrazumeva zrele, funkcionalne institucije, nezavisne od političkih partija, odgovarajuću organizaciju kao i odabrane predstavnike koji prednjače po integritetu i struci. Bez navedenih svojstava, dalji koraci u razvoju Elektroprivrede mogu dati razloga za još veću zabrinutost, dovodeći u pitanje sigurnost i dostupnost snabdevanja, kao i sposobnost samostalnog odlučivanja o sopstvenoj energetici. Koreni pogrešnih odluka: Složenost i sveprisutnost energetike dovodi do neizbežnih grešaka u planiranju i upravljanju. Greške su dovele do krize u snabdevanju energijom u svim njenim oblicima. Cene su deset puta veće, EU se vraća uglju i pokreće termoelektrane, stanovništvo štedi toplu vodu i sprema džempere za zimu bez grejanja. Zatvaraju se delovi evropske industrije i smanjuje njen globalni uticaj. Političari traže izgovor u sukobu Zapada i Rusije na istoku Evrope, ali su koreni energetskog kraha na našem kontinentu mnogo dublji. Odluke o energetici imaju višedecenijske efekte, i zato je pronalaženje uzroka važnije od imenovanja krivaca. Podrobniji uvid u korene pogrešnih odluka traži više vremena, tako da sledi samo nagoveštaj najznačajnijih. Širi interes zajednice je sve ređe u fokusu donosilaca odluka u javnom i privatnom sektoru. Potrošači više nisu subjekat društvenih zbivanja, postali su objekat i žrtva. Od stručnjaka se ređe traže nezavisni nalazi, a češće potpora odlukama u skladu sa profitnim interesom užih grupa. Države odustaju od zastupanja društvenog interesa u energetici, prepuštajući je privatnim vlasnicima i zakonima tržišta. Procene rasta potrošnje su neprimerene i površne, kao i uvid u svojstva električnih vozila i varijabilnih izvora. Potcenjene su potrebe zelene agende za kritičnim mineralima i zanemareno zagađenje životne sredine usled primene novih energetskih tehnologija i umnožavanja rudnika. Radi uvida u energetske nedaće, trebalo bi podrobnije sagledati korene pogrešnih odluka. Neinformisanost i pasivnost omogućuju užim grupama da promovišu svoje interese nauštrb interesa srpskog društva. Vrbuju nas da naprečac prihvatimo modularne nuklearne elektrane, problematična rešenja agendi EU, vodoničnu inicijativu po meri severozapadne Evrope i da prepustimo srpsku energetiku strateškim partnerima. Zarad bolje budućnosti, trebalo bi sagledati iskustva evropske tranzicije, uticaj EU na srpsku energetiku, razvoj globalne energetike, puteve srpske energetike, rizike privatizacije kao i mogućnosti da o našoj energetici odlučuje naša pamet. Nastavak u sledećem broju: Kako je Srbija zalutala na zelenom putu