Ima hrane, a biće i nestašica

Ko je odgovoran što je, na prethodnih dana opustelim trgovinskim rafovima, sada uvozno mleko zamenilo domaće? Da li je to posledica delovanja nevidljive ruke tržišta ili vidljive ruke države? Kako u državi koja proizvodi viškove gotovo svih ključnih životnih namirnica, pa i brašna, mesa, mleka, šećera ili jestivog ulja, dolazi do povremenih nestašica nekih od ovih proizvoda ili se bar potrošačima tim nestašicama preti. Poslednja u nizu, nestašica mleka, ako je slušati proizvođače, nastupila je zbog suše i propasti stočnog fonda, ali ako je slušati državu, prerađivači su se polakomili za višim cenama u susedstvu pa su im potrošači tih zemalja preko noći postali miliji kupci. A država, kao država, najpre je nekoliko dana negirala očiglednu nestašicu kako sirovog, tako i dugotrajnog mleka u prodavnicama, da bi onda povećala inače ograničenu cenu litarskog pakovanja mleka i to za više od 10 dinara. Ni ta korekcija, pa ni najavljeni uvoz mleka iz zemalja regiona nisu, međutim, smirili tržište i osigurali punu snabdevenost, jer nestašice su uvek praćene kasnijom višednevnom potrošačkom panikom i pustošenjem trgovina čim se namirnica koje nije bilo ponovo pojavi. Ali, ako su te izdejstvovane više cene naprasno povratile uobičajene količine mleka na naše tržište, gde se onda denuše suša i upropašćeni stočni fond? „Meni se čini da, kada je mleko u pitanju, ima svega i da je do nestašice došlo zbog kombinacije nekoliko faktora. Tačno je to što kažu primarni proizvođači, kako u pogledu suše, tako i u pogledu stočnog fonda koji se godinama smanjuje. Tačno je i da je otkupna cena mleka koju prerađivači plaćaju primarnim proizvođačima niska i da postoji velika razlika između cene po kojoj se od njih mleko otkupljuje i one po kojoj se kasnije prodaje. Ali, istovremeno je očigledno da je nestašica veštački izazvana kako bi se izdejstvovalo povećanje limitirane cene, jer su prerađivači, odnosno mlekare, nezadovoljni. Problem je u tome što se učesnici u tom lancu, od primarnog preko krajnjeg prerađivača do trgovca, često ne ponašaju kao partneri, nego kao suprotstavljene strane koje gledaju kako jedna drugu da oštete, da rade nauštrb one druge. Nije prirodno da primarni proizvođač bude na gubitku, a da za to vreme prerađivač ostvaruje ekstraprofit, a nama se to dešavalo sa nekim namirnicama“, kaže za NIN Žarko Galetin, agroekonomski analitičar i nekadašnji direktor Produktne berze u Novom Sadu. On objašnjava da su proizvodni lanci pokidani, da su domaći agrarni resursi često zanemarivani, pa je tako činjenica da se, između ostalog, ne ulaže u mlečno govedarstvo, zbog čega je sirovog mleka u Srbiji sve manje, ali da to i dalje ne znači da smo mi u krizi hrane, kao što je slučaj sa energentima. Galetin, baš kao i proizvođači sa kojima je NIN razgovarao, kaže da nisu postojale objektivne okolnosti da nestane mleka na tržištu, jer količine koje se proizvode i dalje znatno nadmašuju domaće potrebe. Biće, dakle, da je tržište zapravo reagovalo na prethodno uletanje države na njegov teren, pa je profit smanjen zbog ograničene cene pokušalo da nadomesti izvozom mleka tamo gde su cene nešto više, što je primoralo državu ne samo da koriguje cenu naviše nego i da privremeno, na sedam dana, zabrani izvoz. Zabranu izvoza osnovnih životnih namirnica trebalo bi očekivati i narednih meseci, ali ono što ne bi smelo da se dešava su nestašice, bez obzira na to što postoje nagoveštaji da su ulje i meso sledeći na redu. „I te najave nestašica, pa i ova nestašica mleka su upozorenje državi koja je počela previše da se meša u tržište. Nije ništa sporno da se u određenim, kriznim, vremenima zabrani ili ograniči izvoz poljoprivrednih sirovina ili nekih bazičnih proizvoda kako nam se ne bi desilo da nemamo dovoljno naše robe na domaćem tržištu, jer su proizvođači sve količine izvezli, ali to sve mora da bude proizvod preciznih merenja, odnosno uvođenja adekvatnih izvoznih kvota spram naših bilansa, a ne totalne zabrane koja onda šteti proizvođačima“, objašnjava Galetin dodajući da je isto i sa zamrznutim cenama kojima se već predugo, ali bezuspešno pokušava obuzdati inflacija. „Na kratak rok mogu se i ograničiti cene, ali ni to ne sme predugo da traje, jer onda uzrokuje ovakve vrste poremećaja. Ne može država na dnevnom ili nedeljnom nivou reagovati, menjati i korigovati uredbu, jureći tržišne prilike i reagujući na ponašanje tržišta. Tako se poremete karike u tom lancu i nastane galimatijas u kojem više ne znate šta se dešava i čega sutra možda neće biti u radnjama“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. I Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, ističe da Srbija proizvodi viškove gotovo svih najvažnijih poljoprivrednih kultura, te da ne bi smelo da se desi da bude nestašica i da dođemo u situaciju da hrane na tržištu nema dovoljno za domaće potrebe. „Povremene nestašice su posledica ograničenih cena, a ne nedostatka nekih poljoprivrednih proizvoda. Nepotrebno je ograničavati cene na ovakav način, umesto da se pusti da cene rastu u zavisnosti od rasta inputa u njihovoj proizvodnji, a država da prati šta se dešava na tržištima u regionu, zbog mogućnosti izvoza ako su tamo cene znatno više, a da se siromašnim građanima subvencionisanjem cena pomogne da prebrode krizu i visoku inflaciju“, kaže za NIN Arsić. Činjenica je, međutim, da je većina zemalja regiona posegla za nekom vrstom mera koje podrazumevaju zamrzavanje, odnosno limitiranje cena osnovnih namirnica na određenom nivou, pogotovo kada su u pitanju glavni energenti i bazični prehrambeni proizvodi. Situacija slična ovdašnjoj dešava se ovih dana i u susednoj Hrvatskoj gde, takođe, određenih proizvoda nema na trgovinskim policama, jer proizvođači svojim oružjem „ratuju“ sa državom koja im se meša u tržišne tokove. Analiza mera koje zemlje ovog dela Evrope preduzimaju kako bi pomogle stanovništvu da se izbori sa visokom inflacijom uglavnom su kombinacija ograničavanja cena i subvencija siromašnima, za kojim su one bogatije članice EU snažnije posegle. Razvijene zemlje Evropske unije finansijskim paketima pomoći - u Nemačkoj, primera radi, samo poslednji „težak“ je 65 milijardi evra - pokušavaju da subvencionisanjem računa za hranu i energente egzistencijalno ugroženim građanima pomognu da prebrode zimu i visoke cene, ne ugrožavajući istovremeno profite proizvođača i prerađivača osnovnih životnih namirnica ograničavanjem njihovih prodajnih cena. Naši sagovornici će reći da ograničene cene za sobom povlače neophodne zabrane izvoza osnovnih životnih namirnica, jer će domaći primarni proizvođači ili prerađivači, svejedno, posegnuti za izvozom, ukoliko su te namirnice na okolnim tržištima skuplje. To će im, logično, nadomestiti barem deo profita koji gube na lokalnom tržištu zbog ograničenih cena finalnih proizvoda u situaciji kada cene energenata ili nekih drugih sirovina neophodnih za proizvodnju svirepo rastu. Tako, međutim, i država i potrošači i proizvođači ulaze u začarani krug iz kojeg niko ne izlazi kao pobednik i u kojem se ne zna kada će se desiti sledeća nestašica, i to bez nekog valjanog razloga. Iako poljoprivrednici kukaju na sušu i smanjene prinose soje i kukuruza, preteći tako nekim novim nestašicama, sagovornici NIN-a tvrde da to ne bi smelo da se desi. Naime, ako država koja proizvodi viškove poljoprivrednih proizvoda dođe u situaciju da nema dovoljno hrane za namirivanje domaćih potreba stanovništva, onda je to njen ozbiljan poraz, poručuje Galetin. „Suština je obezbediti prehrambeni suverenitet i mi imamo resurse za to, bez obzira na nepovoljne vremenske prilike. Hrane, dakle, ima i više nego što su naše unutrašnje potrebe, pa i uprkos činjenici da država ne radi dovoljno na tome da podstiče poljoprivrednu proizvodnju kako bismo u ovim kriznim vremenima, kada postoji jagma za hranom, izvozili viškove, a ne pitali se hoće li naši trgovinski rafovi biti puni ili prazni“, upozorava ovaj agroekonomski stručnjak. Reagujući na opasku bivšeg guvernera Narodne banke Srbije Dejana Šoškića, koji je nedavno izneo stav kako je upravo povećanje poljoprivredne proizvodnje lek za obuzdavanje inflacije koju država bezuspešno pokušava smanjiti kontrolom cena osnovnih namirnica, Milojko Arsić kaže da mu se ne čini da je to moguće. „Inflaciju je izazvala enormna količina novca na tržištu, jer se godinama vodila previše ekspanzivna i monetarna i fiskalna politika i nisam siguran da se ona može smiriti većom poljoprivrednom proizvodnjom“, kaže Arsić, po čijim se rečima često i njen uticaj na BDP prenaglašava. „Poljoprivreda učestvuje u stvaranju BDP-a sa osam odsto i njen pad, primera radi, za pet odsto, znači smanjenje BDP-a za 0,4 procenta. Zato, koliko god da suša nije dobra vest za našu poljoprivredu, pa ni za BDP, ona ne bi trebalo ili ne bi smelo da izazove nestašice i potrebu da se hrana uvozi zato što domaće nema dovoljno da podmiri naše potrebe. Moguće je da će, zbog nešto lošijeg roda, biti zabrane izvoza kukuruza, ali opasnosti od nestašica ne bi smelo biti“, ističe Arsić. Da li nam poljoprivrednici samo prete iz prazne puške ili će se nestašice namirnica nastaviti i u narednim mesecima, videćemo. Činjenica je, međutim, da nezadovoljni ograničenim cenama i državnim tretmanom uvek mogu da posegnu za sklanjanjem robe sa rafova i izazivanjem veštačkih nestašica kako bi se te cene povećale, kakva god bila objektivna situacija. To, opet, kod potrošača kojima je čekanje u redovima za litar ulja, kilogram brašna ili šećera još uvek u svežem sećanju, izaziva paniku i potrebu za stvaranjem i potrebnih i nepotrebnih zaliha. I očigledno je da nema tog političara čija reč u građanima budi poverenje dovoljno jako da može da nadjača ovu paniku. Petrica Đaković