Kako postati subjekat, a ne objekat tehnološke revolucije

Dobar deo svoje mladosti provodimo u školi. Na obrazovanje se izdvajaju i značajni materijalni resursi. Ali, da li se vreme i novac ulažu u obrazovanje optimalno? Odgovor zavisi od toga u kojoj meri obrazovanje koje stičemo pomaže da razumemo svet i društvo koje nas okružuje, da kritički razmišljamo, da prepoznajemo i rešavamo otvorene probleme, da kvalitetno radimo u timovima i razumemo druge ljude, da pronalazimo, razumemo i koristimo podatke (pored intuicije i osećaja iz stomaka) pri donošenju važnih odluka, te, ultimativno, da umemo da se dobro postavimo pred brojnim izazovima sa kojima se svakodnevno suočavamo. Svako od nas ima svoj sud o tome. Tehnološka revolucija kojoj svedočimo donosi dodatne izazove, ali i velike prilike. Možemo biti samo njen objekat (da, na primer, po ceo dan hipnotisano gledamo u ekran mobilnog telefona), ali i postati njen subjekat, njen aktivni učesnik. Pri tome, vreme se skraćuje. Dok se ranije od mladih ljudi očekivalo da završe škole, pa fakultete, pa da onda godinama rade u istoj firmi gde postepeno napreduju kroz hijerarhiju, danas klinci, koji razumeju tehnologiju i ne boje se da preuzmu odgovornost, menjaju svet. Značajan broj osnivača vrhunskih tehnoloških kompanija „nije imao vremena“ da završi fakultete. I to im nije smetalo da postanu neverovatno uspešni. Naravno, neće svako ko napusti školu postati Stiv DŽobs. Stoga je jedno od ključnih pitanja savremenog društva: šta je potrebno da bi obrazovanje bilo zaista korisno u doba rapidne digitalizacije društva? Značajan deo odgovora daje integrativni pristup obrazovanju. U procesu digitalizacije, sve oblasti ljudskog života i domenskih znanja prepliću se sve više sa digitalnom tehnologijom. Integrativni pristup obrazovanju sastoji se u sledećem. Da bi razumeli digitalni svet u nastajanju, fakultetski obrazovani ljudi trebalo bi da razumeju bar osnove programiranja i algoritama, ali i da istovremeno nauče kako da ih primenjuju u rešavanju problema vezanih za domensku oblast za koju se interesuju - medicina, biznis i ekonomija, matematika, biologija, lingvistika… Pri tome, važno je razumeti i strukturu i prirodu podataka koji se generišu u toj domenskoj oblasti, kao i kako da sa njima radimo da bismo iz njih izvukli što korisnije informacije. Za to služe nauka po podacima, statistika i mašinsko učenje. Zamislimo lekara koji koristi naprednu tehnologiju za dijagnostiku, ali ne razume ni statistiku, ni principe po kojima instrumenti koje koristi zapravo rade. Na osnovu urađenog testa takav lekar lako može da donese pogrešne zaključke. I to može skupo da nas košta. Menadžeri i ekonomisti koji ignorišu ili ne znaju da pravilno koriste velike količine dostupnih podataka prilikom donošenja poslovnih odluka ili odluka vezanih za javnu upravu mogu takođe da prave velike greške. Primera je bezbroj. Pored „tvrdih veština“ (računarske nauke, domenske oblasti, nauka o podacima) od ključnog značaja u integrativnom obrazovanju jeste i razvoj „mekih veština“: produktivni rad u grupama ljudi sa različitim obrazovnim profilima, razvoj kreativnih sposobnosti pojedinaca i timova, liderstvo bazirano na empatiji i otvorenosti itd. Za dugoročnu održivost digitalnog društva od velikog značaja su i razumevanje i dalji razvoj zakonskih regulativa, kao i razvoj baziran na etici i brizi za pojedinca i zajednicu u celini. Inovativne kompanije su često ispred akademske zajednice kada je u pitanju poznavanje naprednih veština i tehnologija i otvaraju perspektivu realnih primena stečenih znanja i veština u praksi. Stoga, treba ih što više integrisati u obrazovni proces. Takođe, sada je tehnički postalo lako obezbediti učešće svetskih stručnjaka i naših ljudi iz dijaspore u obrazovnom procesu onlajn. Od velikog je značaja da se to maksimalno iskoristi. Kao što vidimo, integrativni pristup vodi ka kokreaciji obrazovnih sadržaja u kojoj učestvuju najkompetentniji zainteresovani pojedinci i organizacije. Zadatak države bio bi da kroz reformu regulative što više olakša ovakve integrativne procese.