(Ne)umereno desno

Nakon što su, u septembru 2018, Šveđani prethodni put izašli na parlamentarne izbore, na formiranje nove vlade morali su da sačekaju tačno 131 dan. Kao što biva u zemljama u kojima je ono što se (sad već samo uslovno) naziva levicom i desnicom podeljeno na dva manje-više jednaka bloka sastavljena od po nekoliko stranaka - a tako je u najmanju ruku otkad je, u drugoj polovini sedamdesetih, okončan period višedecenijske dominacije Socijaldemokratske partije (SAP) - i u Švedskoj su postizborne računice postale komplikovanije, pregovori naporniji a vlade nestabilnije. Socijaldemokrate, recimo, jesu neprekidno na vlasti od 2014, ali su i bivši premijer Stefan Leven i njegova naslednica, dosadašnja predsednica vlade Magdalene Anderson, tokom 2021. po jednom bili primorani na ostavke, da bi se posle njih vraćali na dužnost (s tim što se drugi put Leven sam povukao); a vremenom su zbog raznih sporenja ostale bez podrške drugih partija, pa su od prošlog novembra umesto koalicione predvodili manjinsku vladu u kojoj sem njih više nije bilo nikog drugog. Neizvesnost se prenela i na upravo održane parlamentarne izbore. Kao što se uoči glasanja očekivala mrtva trka između levog i desnog bloka, svakog od po četiri stranke, tako se i u trenutku kad ovaj tekst odlazi u štampu i dalje pouzdano nije znalo ko je prevagnuo. Razlika između dve grupacije bila je minimalna - u izbornoj noći se niko nije usudio da proglasi pobedu - pa je bilo potrebno sačekati da bude prebrojan i poslednji glas pristigao iz inostranstva ili upućen poštom da bi se to sa sigurnošću moglo reći. Procene su bile da će se taj posao najverovatnije biti završen do srede, pa će čitaoci ovog broja NIN-a imati bolji uvid u stanje stvari od autora ovog teksta. I uz to ograničenje neke zaključke je moguće izvući. Osnovni je svakako onaj najopštijeg tipa: da u sistemima s relativno velikim brojem parlamentarnih stranaka teorija i praksa koalicione politike postaju sve zamršenije - i ne samo zbog brisanja nekadašnjih jasnih ideoloških razlika između političkih subjekata, te fragmentacije biračkog tela i partija. Evo kako to izgleda na primeru ovih izbora. Na njima su daleko najviše glasova osvojile socijaldemokrate, koje su prema preliminarnim rezultatima za par procenata i popravile skor u odnosu na 2018, premašivši 30 odsto. Ali od toga verovatno neće biti vajde, jer su postizborne projekcije sugerisale da će pobedu na kraju ipak ostvariti desni blok: procene su bile da će mu u jednodomnom parlamentu pripasti 175 ili 176 od ukupno 349 mesta, naspram 174 ili 173 za levicu. Prosta logika bi nalagala da se pretpostavi kako će onda novu vladu - podrazumeva se, koalicionu - predvoditi najjača stranka na desnici. Ali politička realnost je i u ovom slučaju mnogo komplikovanija. Tu je, naime, najviše glasova (preko 20 odsto) prvi put osvojila krajnje desna stranka Švedske demokrate (SD), koja korene ima u neonacističkim grupama iz devedesetih godina, zbog čega su je sve ostale partije dugo držale iza sanitarnog kordona. Shodno tome, u slučaju da vlast preuzme desni blok, partija koju vodi DŽimi Akeson biće u poziciji da - bilo ulaskom u vladajuću koaliciju, bilo ostajući izvan nje ali joj obezbeđujući podršku u parlamentu - kao nikad dosad direktno utiče na glavni tok švedske politike. Na ovom mestu, međutim, u igru ulazi „disklejmer“, da se upotrebi trenutno aktuelni termin. Zvanična pozicija drugih partija u desnom korpusu - do ovih izbora na toj strani najjačih Moderata (iliti Umerenih, partije desnog centra kojoj ime kao da je smišljao onaj češki zafrkant, Jaroslav Hašek), te dva manja partnera, hrišćanskih demokrata i liberala - bila je, barem dosad, da se sa Akesonovom strankom do izvesne mere može sarađivati, kad već nema druge; ali da njenim predstavnicima nema prolaska do ministarskih pozicija. (Ni u rukovodstvu ni u članstvu Umerenih zapravo već neko vreme više ne zaziru od Švedskih demokrata: stranka je početkom 2020. donela odluku na osnovu koje je saradnja sa SD prestala da bude tabu. Liberali su, pak, i dan-danas podeljeni oko toga.) Ni SD, reklo bi se, nema problem s tim: izgleda da su u toj partiji zainteresovaniji da njihova zalaganja budu utkana u program vlade, nego za visoke položaje u njoj. Što u zbiru znači da će se, ako desni blok bude pravio vladu, na njenom čelu naći vođa Umerenih Ulf Kristerson, iako je njegova partija tek treća po broju osvojenih glasova, a pritom je - za razliku od SAP i SD, koje su napredovale - zabeležila i marginalno slabiji rezultat nego 2018. Glavna premija smeši se, dakle, onome ko se u ovom trouglu na glasanju najlošije pokazao. (Lošije su prošli i hrišćanski demokrati i liberali, pa će prema ovom scenariju svejedno i oni biti nagrađeni povratkom na vlast.) To bi moglo da predstavlja dvosekli mač za Kristersona, jer će fokus biti na Akesonu i njegovoj stranci, pošto će sad od njih u velikoj meri zavisiti program i orijentacija vlade koju bi vodili Umereni; Akeson je već poručio kako će u toj vladi SD pripasti „glavna uloga“ - na šta, na kraju krajeva, na osnovu izbornih rezultata ima i pravo da pretenduje. Pitanje je samo koju institucionalnu formu će uticaj Švedskih demokrata imati. Taj uticaj neće biti ideološki jednoznačan na način na koji bi se to moglo pomisliti s obzirom na prirodu Švedskih demokrata, koja - uprkos trudu uloženom da javnosti pokazuju svoje umiveno lice - i dalje svaki čas izbija na površinu. (Nakon što je jedna od vodećih članica stranke, Rebeka Falenkvist, na postizbornoj žurci snimljena kako učestalo diže ruku u pozdrav sumnjivo nalik nacističkom „zig hajl“, iz stranke je ponuđeno najzgodnije i najjednostavnije objašnjenje: da je bila pijana.) Oni, recimo, uz ostalo pretenduju i da budu ni manje ni više nego „socijalna savest jedne buržoaske vlade“, kako to opisuje Aron Emilson, portparol SD za spoljne poslove, najavljujući da će insistiranje na očuvanju beneficija za nezaposlene i bolesne biti među njenim političkim prioritetima. Ali ono što je SD sada uzdiglo do statusa druge najjače stranke u zemlji ipak je nešto iz standardnog repertoara stranaka krajnje desnice: njena snažna antimigrantska i antiislamska retorika, koja je, naročito od migrantske krize 2015. naovamo (paralelno s pročišćavanjem redova od neonacista i drugih ekstremista, mada kritičari ukazuju da je taj proces sproveden samo u stranačkoj bazi, ne i među funkcionerima) u velikoj meri već preoblikovala politički diskurs u Švedskoj. Takva zalaganja ne samo da odavno više ne paraju uši kao nekad, nego su u međuvremenu postala deo političkog mejnstrima, jer su ih prihvatile i druge stranke, i to ne samo na desnici - s tim što rastući deo birača u tom smislu SD očito prepoznaje kao autentične zagovornike takve politike, a sve ostale tek kao prepisivače (što je jedna od pouka koju bi pre svega Umereni trebalo da izvuku iz ovih izbora). Isto se može reći i za poziciju Švedskih demokrata po pitanju narušene javne bezbednosti, što je poslednjih nekoliko godina, pa tako i na ovim izborima, zapravo najurgentnija tema u zemlji - važnija i od inflacije, energetske krize ili rastuće ruske pretnje. Zalaganja Akesonove stranke za praktično zatvaranje zemlje za migrante neevropskog porekla i rigorozniju kaznenu politiku kad je reč o očuvanju javnog reda i mira - dramatičan porast nasilnih zločina s fatalnim ishodom i ratovi za teritoriju kriminalnih gangova danas su sumorni deo svakodnevice ne samo u najvećim gradovima, već sve češće i u provinciji - sada već spadaju u opšta mesta, pošto se i u većini drugih partija razmišlja na isti način. Na fonu migrantske krize Švedska je, uostalom, već i pod socijaldemokratama postala jedna od zemalja s najrestriktivnijom imigracionom politikom u Evropi - kao što se, takođe pod nominalno levičarskom vladom, a uz uvođenje drakonskih mera, desilo i u susednoj Danskoj. To zaoštravanje pod socijaldemokratama je, međutim, očigledno došlo prekasno: s problemima izazvanim dugo vreme isuviše liberalnom imigracionom politikom i blagom kaznenom politikom sada je neuporedivo teže nositi se. Danas oko 20 odsto od 10,5 miliona žitelja Švedske čine oni rođeni negde drugde - samo Sirijaca je skoro 200.000 - a politika integracije useljenika vanevropskog porekla potpuno je zakazala, rezultirajući uspostavljanjem faktičke segregacije po etničkom osnovu u svim segmentima svakodnevnog života, što je onda, uz sve ostalo, rezultiralo i eksplozijom nasilnog kriminala. I mada većina jasno ne želi da, kao što to krajnja desnica čini, stavi znak jednakosti između etničkog porekla i porasta kriminala, da situacija u zemlji nije dobra sada su spremni da priznaju i oni najliberalniji među generalno liberalnim Šveđanima. Što onda ukida potrebu i da se dalje objašnjava zašto su i kako Švedske demokrate uzletele tako visoko. Vladan Marjanović